Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
woolveen blog

Pa zar ni jedna pesma, ni jedan stih, za onih milion pogrešnih...

ili klikni i pojačaj.

Čitajući moju celokupnu literalnu istoriju, delom ovu javno podeljenu, delom onu koju su samo odabrani čitali, pa i onu koju preko noći sastavim pod raznim uticajima i posle nahranio kantu njom, uvideo sam da nikada nisam zaista pisao o onim "pogrešnim", maim i velikim ljubavima.

Ne znam ni sam zašto. Možda ne verujem u pravu, možda mi je svaka prava, ne znam. Znam samo da o svakoj znam ponešto što mnogi ne znaju. Znam da sam ih iskreno voleo, da ih još uvek volim, znam da se sretnemo ponekad i da se uvek nasmejem. Znam da su uvek bile tu i da su i sad tu. Bilo kad, bilo gde.

Jedna je imala plavu, pa crnu, pa crvenu kosu, valjda tim redom (i nije crvena nego nešto, nemam ni ja pojma šta, rekla mi je milion puta), kovrdžavu, pegice na licu koje si mogao da primetiš samo kada priđeš dovoljno blizu i čaroban osmeh, pogotovo kad pocrveni. Nije mi dozvoljavala mnoge stvari, pričala je da se promenim, uozbiljim, završim taj jebeni faks, da me voli... Mnogo... Pitala me da joj napišem pesmu, da, jednom, učim naše klince da sviraju gitaru, još mnogo malih stvarčica. Retko kad smo se zakačili, ni ona ni ja nismo verovali u svađu.

Druga je bila malo buckastija sa dugom (do dupeta kažu ljudi) crnom kosom, zbunjivim pogledom, malim slatkim ispadima "genijalnosti", veoma promenljivim raspoloženjem i neverovatno ćutljiva. S početka nisam uspevao da izvučem ni jednu reč, posle je pričala. Samo bi ponekad oborila pogled, nasmejala se i rekla - "Znaš". To je bio njen način.

Treća je bila meni do ramena, neverovatno vedra, jaka, izgrađena ličnost, retko kad ranjiva, ustvari, kako je rekla, jednino samnom i kada su svetla ugašena. Nije volela da je vidim kada plače. Znala je da me grli dugo, nežno, da se sklupča kod mene. Nije pričala nikom o meni, i nije volela kada pričam sa drugom. Nije to nikada rekla, video sam.

Četvrta je ljupka, malo višlja od mene (na onim štiklama od pola metra), mamina i tatina princeza. Gledali smo crtaće zajedno, najviše Čudesnu šumu. Mnogo toga nije nikada ni pomišljala da uradi, mnoge stvari je po prvi put samnom uradila. Nikad je nisam video tužnu, čak i kad je umorna, blistala je. I, da, obožava čokoladu.

Peta je bila mala, mala, kompaktna. Slatko, malo i blesavo. Nikada nije rekla da smo zajedno, čak ni onom koji nas je gledao zagrljene celo veče. Toliko puta je rekla da moramo da prestanemo, da ima dečka kući, da ga voli, da bežim, pa opet bi se nekako našla u mojim rukama. Jednom je i htela nešto da kaže, iskreno, baš onaj pravi razlog za "ne više". Bila je tada slatka, pokušava je da dođe do pravih reči, bezuspešno. Samo majmun ne bi shvatio šta je tela da kaže. Od tada je još slađa.

Šestu sam upoznao preko neta. Ispalo je da studiramo istu stvar, sa godinu razlike, da se znamo, da smo se na jednoj žurci napili zajedno, da sam je pratio kući i da sam se uspavao u hodniku. Uvek je furala fazon koji ja nisam voleo, uvek mi je protivrečila, uvek je morala da bude u pravu. Uvek me je držala za ruku. I uvek mi je plaćala poslednje piće.

Sedmu sam voleo da gledam kako spava. Bilo je nešto u tom momentu, neopisivo, nešto što me je teralo da budem budan. Tu, pored nje.

Ostale su bile tu. One su me poljupcima odvukle do jutra. Bile su lepe, ružne, male, velike, anoreksične, debele, pričale su puno ili su ćutale. Bile su divlje i pitome, vesele i tužne, bile su svakakve.

Bile su moje.






 
Interesantno
pozitivni glasovi: 11  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: