Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
damb blog
Nije se dogodilo baš ništa senzacionalno, a velika je stvar, na časnu rec: ljudska i ogromna, jedan čovek se napio, stao na sred bulevara i plače.
- Ovde sam - kaže prolaznicima - ja stanovao.

Kaže to kao kad neko kaže: ovde sam ratovao, ovde sam voleo jednu devojku u mladosti, ovde sam jednom bio lep i lud, bio divan i šašav, bio najsrećniji ili najnesrećniji na svetu.
A ljudi prolaze. Gaze preko njegove bivše sobe, njegovog kreveta, njegovog stola sa novogodišnjom pečenicom. Prolazi šestotonac preko njegovog nekadašnjeg tepiha po kojem se smelo samo kad se čovek izuje. Prolaze ljudi kroz zidove. Nema tajni. Nema skrovitosti i samoće. Čovek je tu rođen, tu odrastao, tu se oženio, tu sahranio roditelje, tu dočekao decu, tu se svađao sa komšijama, tu se radovao, tu sanjao...

A ljudi prolaze. Preko njega, preko svih tih godina, idu kroz jedan život kao da nikad nije postojao...

Čekajte. JJa bih tu stao i malo mislio. Ljudi se osvrću za svojim nekadašnjim domovima, za svojim svetovima koji više ne postoje, ali oni su tu, realni, najstvarniji, živi. I kako ja da ubedim jednog dedu koji izleće biciklom iz Železničke ulice i pravo pred autobus, kako da ga ubedim da se bulevar ne može presecati tek tako, gde se kome sviđa?

- Trideset sedam godina - kaže deda ljutitom šoferu - ja teram biciklo ovako, ovim pravcem. Ne umem drukčije. Nije logično da obiđem dva ćoška, da se ista ta dva ćoška vraćam, i tek onda pređem preko.

Nije logično. Koliko toga nije logično? Jer dedin put vodi pravo, to je ona uličica vijugava i uska što se uliva u Ulicu Alekse Šantića, poznaje on trotoar, zna svaku pukotinu u asfaltu, zna iz koje će nepostojeće kapije izleteti dete, zna gde može uz kuće, obilazi bivše drvo i tera. Ne vidi on ni bulevar, ni vozila što tutnje kao bujica, ni prolaznike. Živi u svom svetu, gradu kojeg više nema, u ulici koja niše ne postoji, u kući koju su odavno razvukli pregaženu buldožerima, sedi na jednoj klupi koja je već prošle jeseni izgorela u nečijoj peći i uporno sanja svoje iste snove.

Stojimo tako, na sred bulevara, pijani čovek, jedan prolaznik i ja.

- Što plače? - pita prolaznik.

Ja mu objasnim. Sav pun neke romantike, sav nostalgičan za fijakerima i starim tramvajim, sav u nekom starom Novom Sadu.

- Žao ti što gazimo preko ovog što nema. A mene, rode moj, život ne vide. Prođu kroz mene ulicom, idu kroz mene kamioni, reka ljudi teče preko svega što imam, niko se ne izuva kad mi blatnjavim cipelama prošetaju kroz dušu. Pa ipak stojim. I umem da sanjam. I da znaš da ću sad ja da odem da se napijem, jer ja se osvrćem za samim sobom, a to je veće i strašnije.

I ode prolaznik. I odem ja. I ode onaj stanar ovog današnjeg trotoara, ode, a svakih desetak metara osvrće se za svojom starom kućom. Jer i on ima pravo. I prolaznik ima pravo.

Samo ja nemam pravo da prolazim i kroz jednog i kroz drugog i da to ne vidim celog svog života.



"Rečnik Vojvodine" - M. Antić

Tagovi:

 
Interesantno
pozitivni glasovi: 2  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: