Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
GirlFromTheEnd blog

Ptica koja umire pevajuci

Bilo je neko mamurno jutro i suncevi zraci su se prelamali preko crnih oblaka koji su odlazili iz naseg grada za sobom ostavljajuci kapi prolecne kise. Sve je mirisalo na prve pupoljke cvetova, a moji koraci su brzo i sigurno zurili ka kuci. Nisam imala puno vremena, morala sam da se istusiram i da krenem ka fakultetu koji me je, kao i uvek, cekao na istom mestu. Para koja mi je izlazila iz usta me je podsecala na to da sam sinoc ipak trebala poneti jaknu, ali ko je znao da cu se ovoliko zadrzati. Plan mi je bio da samo cestitam rodjendan i nestanem u tamnoj noci... nije mi bas bilo do proslava.

Dok sam pokusavala preskociti baricu u kojoj je kapljica sa neba pravila kruzice kao da mi se smeska i ocekuje moju suvu nogu, automobil je proleteo pored mene i, blago receno, okupao me. Voda se slivala sa mene, a bare oko mene su umirale od smeha. Stvarno nisam znala sta je toliko smesno, bila sam besna i samo sam zelela nestati. Da li je moguce da se samo meni desavaju ovakve stvari? I ako nisam zelela da se secam, kao da mi je voda sa asfalta razbistrila secanje, slika njega i nje je bila pred mojim ocima. Njegove ruke su mrsile njenu kosu, a ona je gledala u mene i imala onaj ironicni osmeh koji je govorio „ono sto je nekad bilo tvoje sada moje je.“ Suze su me ponovo izdale... nije sve jedno kada posle pet godina provedenih pored jedne osobe vidis neku drugu, a ne sebe, pored njega. Bio je to trn koji je kroz moje srce prosao za sobom ostavljajuci jak bol i crvenilo koje je kap po kap padalo na tlo. Jesam zelela vrisnuti, ali nisam imala glasa. Ostala sam nema poput zgrade na koju sam se naslonila jer sam mislila da cu pasti, ali sam ipak ostala na nogama. Nisam zelela da i pored mog srca koje place ona vidi da i telo ne moze bez njega.

Nekoliko minuta stajala sam nepomicno ispred bare. Skoro sva voda se ocedila sa mene, samo je jos po neka kapljica, ne znam da li vode ili suze, klizila niz moje lice. Morala sam krenuti dalje, i ako nisam zelela. Koraci su mi bili sporiji nego malo pre, a telo malo nagnuto ka napred. Ljudi su prolazili i pomerali usne, ali ih ja nista nisam cula. Sve dok u jednom trenu nisam zacula krik jedne pesme...

Zvuk je bio jak i predivan. Nesto neopisivo, nesto sto ne moze svako da cuje. Bio je to zvuk ptice, ali nisam mogla po pesmi spoznati koje. Glasan krik koji je dopirao iz parka preko puta ulice me je mamio i prizivao ka sebi. Pretrcala sam ulicu zaboravljajuci i na kola koja su me mogla oboriti i na sve svoje probleme koji su me proganjali. Pogledom sam trazila pticu koja me je ocarala. Zvuk je bio malo tisi, kao da se ptica umorila od pevanja...

Glas ptice je dolazio iz jednog trnovitog grma. Bilo mi je cudno, jer je glas dolazio iz dubine grma. Rukama sam malo razgrnula par grana i ubola se na trn, moram priznati da je zabolelo. A onda sam ugledala nesto neopisivo. Sarenkasta pticica, velicine moje sake, kroz svoje malo i pernato telo imala je proboden najveci trn. Nije se pokusavala izvuci, nije mahala krilima... Mirno je stajala i pevala. Njen bol sam mogla ja osetiti, ali ona kao da nije osecala bol, vec radost. Kao da je osecala srecu sto ce se napokon smiriti i sto vise nece morati leteti i muciti se svojim, pticijim, problemima. Glas joj je bio sve tisi. Nisam joj zelela dozvoliti da umre. Bar ne na taj nacin. Krenula sam da je uhvatim, da probam da je spasim, ali me je neko uhvatio za ruku.

Covek, sede kose i duge sede brade stajao je iza mene i moju ruku drzao u svojoj ne dozvoljavajuci mi da pridjem ptici. Kada sam ga mrko pogledala shvatio je da mi mora objasniti zasto je to uradio.

„Mislio sam da ne postoji ptica koja umire pevajuci. Da je to samo legenda koja se prica, ali koliko mogu cuti i videti nije samo legenda u pitanju. To je ptica koja ceo svoj zivot trazi najveci trn kako bi se probola kroz njega. Kada ga nadje i kada ga oseti u svome srcu ona pocinje po prvi put u zivotu pevati. Njena pesma je najdivnija pesma na svetu i ne postoji lepsa, sto si mogla i cuti. Ona ne moze osetiti svoju bol, jer oseca radost zato sto je pronasla ono sto je trazila celog zivota. I ako je to sto je trazila ubilo, ona je ipak srecna...“ – objasnjavao mi je cudni covek.

Nakon pesme koju sam cula i bola koji sam osetila za tu pticu koja je zrtvovala sebe zarad pesme, osetila sam olaksanje. Ne znam zasto. Verovatno zato sto je ta ptica zivela za tu prvu i poslednju pesmu, zato sto je, kada je pronasla trn, imala hrabrosti da ucini ono zbog cega je zivela i probola se na njega, i ako je znala da je to kraj.

Otisla sam kuci i nakon ovakvog jutra samo spustila glavu na jastuk i nestala u carstvu svojih snova. Kada sam se probudila nisam znala da li je sve to od jutros bio san ili sam stvarno to dozivela, ali sam znala jedno... Postoje stvari u zivotu, a za koje znamo da su prave stvari za nas, zbog kojih treba zrtvovati sve, pa mozda cak i zivot da bi dokazali koliko volimo i koliko nam neko ili nesto znaci.

Te veceri, nakon kratkog razgovora, par osmeha i pogleda ona je bila proslost za njega. Opet je osetio nesto prema meni i ponovo je zeleo biti moj. Ali... nakon onolikog bola, ptica je osetila olaksanje i krenula ka, mozda, nekom novom zivotu. Pesmom je ispratila stari i docekala novi u kom ce traziti, verovatno, istu stvar... Tako sam i ja njega ispratila pesmom, osmehom i pogledom. One veceri kada sam ga videla sa njom ja sam umrla, a sada zelim da zivim neki novi zivot i trazim novu ljubav zbog koje cu umreti.

Tagovi:

 
Interesantno
pozitivni glasovi: 4  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

ponocnik57 (59)
Svaka cast...Divljenje!
#1, 21.04.2011 - 00:10
Hvala :)
21.04.2011 - 00:12