Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
TAJA85 blog

SUSRET POSLE CRNO-BELOG DANA

Bio je petak, dan kojem sam se oduvek radovala i već od trenutka kada otvorim oči počinjala sa planovima za vikend. Na žalost, ovaj petak je bio mnogo drugačiji od svih do sada. Dok sam se spremala za posao i pevušila neku veselu pesmu čiji je zvuk dopirao sa radija stigla mi je sms poruka u kojoj je pisalo da mi je mnogo drag kolega sa posla doživeo saobraćajnu nesreću. Brzo sam se otišla do bolnice. Kada sam stigla, većina kolega je već bilo tamo. Pitala sam ih šta se dogodilo i saznala da je na putu do posla na auto koji je vozio Marko naleteo kamion i da se lekari bore za njegov život. Ovaj šok moja kolena nisu izdržala, sručila sam se na klupu pored. Bilo mi je potrebno par minuta da dođem sebi i shvatim šta se dogodilo. Tada se na vratima ispred hiruške sale pojavio lekar koji nam je rekao da su šanse da Marko preživi jako male, da je izgubio jako puno krvi te da je potrebna hitna transplantacija ali da u zavodu trenutno nemaju njegovu krvnu grupu. Kada je doktor je pitao da li neko od nas ima 0+ krvnu grupuodmah sam skočila i rekla da ja mogu da mu dam krv i sve što treba, samo da ga spasu. Brzo smo otišli do ambulante gde su mi izvadili ni ja sama ne znam koliko krvi, posle čega sam morala dugo da ležim a želela sam da budem uz Markove najbliže koji su mi uvek bili kao druga porodica. Bilo mi je loše a medicinska sestra koja je bila pored mene rekla mi je da probam da se odmorim a da će me ona obaveštavati o svemu. Zaspala sam. Probudila sam se posle nekih sat-dva i tada mi je sestra rekla da lekari na žalost nisu ništa više mogli da urade za Marka. Osećala sam se užasno, dok se moj prijatelj borio za život ja sam spavala. Ustala sam i istrčala u hodnik u kome nije bio nikoga osim Markove porodice. Prišla sam im i taman što sam htela da progovorim, prišla mi je njegova majka, zagrlila me i rekla da će mi do kraja života biti zahvalna što sam dala krv za njenog sina.Rekla sam joj da to na žalost nije bilo dovoljno i više nisam mogla da zadržim suze. Istrčala sam napolje jer me je bilo sramota da me teka Svetlana vidi takvu. Trebalo bi da ja tešim nju a ne obrnuto. Taman što sam izašla zvonio mi je telefon, pogledala sam u njega i videla da me zove zet. Pomislila sam: „ Sada je našao da me zove... da se nije nešto ružno desilo mojoj sestri.” Javila sam se sa ogromnom količinom strepnje a sa druge strane „žice” čula sam zeta kako peva i govori mi kako je postao tata i zove me da dođem isper porodilišta. Nisam mogla da verujem da sam u svoj toj frci zaboravila da sestra treba da mi se porodi. Nisam znala kuda bih sama sa sobom, da li da se radujem ili da plačem. Otišla sam kog markovih da se pozdravim i kažem im da računaju na mene ako im bilo šta zatreba te da ću doći kasnije kod njih. Otrčala sam do taksija i otišla u porodilište. Kada sam stigla svi moji su bili tamo a zet je sav pocepan pevao sestri koja je bila na prozoru. Bilo mi je lakše kada sam videla da je sve u redu i saznala da sam postala tetka jednom divnom dečaku.

Osećanja su mi bila pomešana, totalna zbrka u glavi a jedina osoba koja bi znala šta treba da mi kaže bila je daleko od mene, pretpostavljate da se radi o mom momku. Nazvala sam ga ali mi se nije javljao. Nisam znala kuda bih pre i zašto ga nema sada kada mi je najpotrebniji. Nisam imala snage da slavim sa svojom porodicom niti da odem i pokušam da pružim utehu Markovoj. Mislila sam da ću poludeti. Sela sam u isti taksi kojim sam došla i odlučila da odem kod jedinog čoveka koji me razume, jedinog koji uvek kaže i uradi ono što treba. Stigla sam na železničku stanicu taman na vreme da kupim kartu, barem nešto dobro da mi se desilo toga teškog dana.

•••

Dođoh u njegov grad....umorna od svega, slomljena od vetrova koji su me toga dana išibali, nadajući se da ću ga sresti, pronaći...Njega na čijim rukama duša mi se odmara uz šum uravnoteženog disanja. Sklapaju mi se oči jer sam umorni putnik koji nikada u životu nije više želeo da stigne do čoveka kojeg voli.

Još malo i tu sam. Još samo mrvica snage mi je potrebna da stignem do njega i pokucam mu na vrata. Svaki korak mi je težak a svaki novi uzdah boli me. Osećam negde duboko u sebi neki tihi nalet sreće, one sreće koja se dugo čeka...koja se nežno sluti. Koračam dalje. Još malo...još samo malo-govorim sebi kao ranjeni vojnik koji je ostavljen da sam sebe bodri. Misli mi putuju ka njemu. Oči tako žele da vide sjaj na njegovom licu kada me ugleda. Samo sam njemu uvek lepa...ujutru rasčupana i snena kada gotovo zatvorenih očiju ispijam svoju prvu kafu. Samonjemu sam lepa umorna i tužna, plačljiva i srećna. Zbog toga se radujem našem ponovnom susretu. Srce mi tuče sve jače...sve luđe, dok me samo par koraka deli od toga. Stojim na vratima na kojim piše njegovo ime...čekam par sekundi da smirim svoje srce i drhtave ruke. Zvonim lagano i kratko. Prislanjam glavu uz vrata kako bih čula njegove korake. Čekam... Zvonim ponovo...ništa... pa ponovo... i opet ništa. O moj Bože, zar je moguće da nije kod kuće?Kuda sada da odem kada u ovom gradu ne poznajem nikoga osim njega? Ne znam gde bih, kada sam dok smo šetali samo u njega gledala. Uzimam telefon i zovem ga...zvoni...i zvoni...ne javljaš se. Sedam na stepenice. Hiljadu misli kovitlaju mi se u glavi. Zar da se vratim kući a da ga ne vidim? Toliko sam želela da sa podelim radost i tugu koju sada osećam sa nekim ko me razume tako dobro kao on. Zar je sedenje sedam sati u vozu bilo uzaludno? Šta da radim?

Ne znam koliko vremena sam provela tako sklupčana kao mače...par minuta...sati... Ustajem, umornija nego kada sam došla. Nisam umorna od lutanja nego od tuge koja me pritiska poput zaglavljenog kamena koji čini moje korake sve težim i bolnijim. Toliko sam umorna bez njegovog osmeha, pogleda i dodira. Tako mi je potreban topao I siguran zagrljaj.

Izlazim napolje. Lagano se krećam ulicom, okružena strancima. Pogled mi je oboren u beton. Sudaram se sa ljudima i gotovo nečujno im se izvinjavam. Učinilo mi se da me dozivaš...pomišljam...ne, nemoguće je...to se samo moje želje igraju samnom. Ne okrećem se, iako glas koji me doziva postaje sve glasniji. Osećam nečiju ruku oko struka i čujem drag mi glas kako govori: „ Malena pa to si ti...zašto bežiš od mene? ” Okrećem se i ugledam Njega, jedinog zbog koga srce hoće da iskoči iz grudi...pred kojim drhtim kao divlja životinja uhvaćena u mrežu... a reči zastaju u nežnom pogledu. Gledam ga...sekundu-dve i počinjem da ga grlim. Bilo mi je jako potrebno da ga samo osetim kraj sebe!

Uzeo me je za ruku I poveo nazad u svoj stan. Njegove ruke nastavile su da me grlile kao da sam figurica od porcelana, dovoljno snažno da me zaštite a opet dovljno nežno kako me ne bi slomile. Govorila sam mu koliko mi je potreban, kako su njegove oči pune razumevanja i ruke uvek bile moja uteha i lek za svaki moj bol. Obuzimala me je beskrajna toplina i neizmerna sreća. Poželala da me uvek tako grli i ne pušta od sebe...nikada. Govorio mi je: „Volim te najviše na svetu. Moje srce, razum...moje sve odiše tobom. Ti si mi sve i dan i noć, i san i java...Ti si neko s’ kime želim da ležem,neko s’ kime želim da se budim!” Govorila sam mu da je moj satkani most od jave,da me i noćas ponovo pusti u sebe… polako…tiho...da me pusti da sve svoje misli, uzdahe i želje sakrijem u rukave njegove košulje. Da se molim da se naše želje nikada ne ugaše. Da me pusti da ga dohvatim pod zvezdanim čarsavima nemira i da osetim miris tamo gde sam ga ljubila. Rekao mi je: „Zažmuri...prepusti se jer ja ću uvek biti tu u boji tvojih očiju...Jer tvoja je duša moja knjiga u kojoj je naša ljubav zapisana.”



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 10  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

vld (42)
.
#1, 21.04.2011 - 14:28