Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
voki52 blog

Београд, град на гробљу

Preuzeto iz

Image Hosted by ImageShack.us
Image Hosted by ImageShack.us
Београђани су чудна сорта - седамдесетих и осамдесе­тих, док их још нису опетерећивале визе и беспарица, до детаља су проучили римске катакомбе, гробнице у Черветерију и египатске пирамиде; али се зато на прс­те могу избројати грађани који познају Ташмајданску пећину, лагуме испод Косанчићевог венца или храм древног Митриног култа испод београдске тврђаве. Истина, нема таквих водича нити агенција који би их тамо водили, али, да су се интересовали, можда би се до сада неко и нашао. Врхунац уобичајене радозналости је посета Римском бунару, а и то више као тест узајамног поверења брачних партнера пред искушењима слободе и педесетметарског амбиса. Додуше, можда је ствар и у најобичнијој презасићености? Док у иностранству треба би­ти организовани туриста да би се видео неки стари костур, дотле је у Београду за такво задовољство довољно само мало зачепркати испод угља у подруму, или травњака у парку, па цео доживљај није ни мало атрактиван. Наравно, овде се не мисли на савре­мене градске ексцесе, попут костура у контејнеру, већ баш на материјалне трагове бео­градске прошлости, за које неупућени тврде да, с изузетком тврђаве, и не постоје... Још како постоје! Све што постоји у свету, имамо ми и у Београду! Испод наших ногу упокојени су: незнабожци, многобожци, хришћани, муслимани, мојсијевци и сви они ос­тали које је у смрти разликовао само белег изнад хумке. Само једна, од многих, рим­ских некропола простирала се од Трга Републике па до Душанове, с једне, и Булевара, с друге стране. Келтска некропола на Карабурми. Угарско гробље испод Пионирског парка. Турско гробље од Малог Калемегдана, преко Студентског трга, па све до Батал џамије - симболичног топонима за простор Скупштине која се не састаје. Старо српско гробље између Варош капије и Зеленог венца - на потесу Бранкове и Ко­смајске улице... У две хиљаде година раста свога града, Београђани су простор на којем се у почетку живело и ратовало препустили парку, а преселили се на бивша гробља. У најбољем случају су, попут Ташмајдана, претварана у зелене површине, а најчешће - у грађевин­ско земљиште. Е, сад, шта рећи о граду на тако чудним темељима? Да ли је њихова кривица што у Бе­ограду људска срећа, а у крајности и људски живот, имају тако малу цену? Није битно који разлози - патриотски, здравствени или криминални - стоје у читуљи; битно је да су Београђани превише често жртве лудих, недоучених, неодговорних глава - политичара, књижевника, лекара, економиста, новинара... Међутим, постоји и она срећа у несрећи - Београђани су, вековима интимни са смрћу, научили да из целог ритуала везаног за њу извуку и понеку корист. Много се гладних на­хранило по даћама, које више подсећају на паганске ритуале, но на хришћански обред; много је талентованих преживело држећи посмртна слова, у време док је то још био обичај, пред домом, радним местом, местом где се покојник дружио и у кафани седео и местом где ће бити сахрањен; много је скулптора добило прилику да вежба; много цвећара да прода; много лопова да то препрода... Израз таквог, практичног, гробљанског духа може се и данас видети на Београдској тврђави - у једној од средњевековних кула северозападног бедема узидани су редови камених крсташких споменика... Што да пропада добар материјал, када о белезима и иначе нема ко да се брине!? Уз тако комплетирано историјско наслеђе, уз сав онај ментални хаос настао ововеков­ним одумирањем хришћанских норми које није имало шта да замени, долазимо до са­временог београдског искуства. У душевном смислу саржано је у афористичкој запита­ности с почетка деведесетих, из времена рата и инфлације: "Има ли живота пре смр­ти"; а материјални смисао може се најбоље сагледати на гробљу у Малом Мокром Лугу. Није у питању само симболика смештаја уз сам ауто-пут који спаја север и југ Европе, а без могућности да се на тај пут изађе. Нити то покојницима треба, нити су то и за жи­вота успевали - ни они, ни држава у којој су живели. Ствар је у архитектури, у кућама за мртве у којима могу да станују и живи, о вратима од елоксираног алуминијума, трпеза­ријским гарнитурама, софама и телевизорима... Београђани с ивице града, схвативши да се урбано ткиво као полип шири, прождирући оранице, али и гробља, решили су да процес упросте, гробове одмах прилагођавајући за будућу функцију. Сјајан пример симбиозе живота и смрти, којег ће репортери некаквог "Дискавери" ка­нала тек морати да открију. Јер, само ће странцимо то и бити интересантно. Домаћима је, вековима дресираним од историје и својих способних вођа, већ урођено да чврсту границу између живота и смрти - не виде.
Александар Црквењаков


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 11  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

tako je i sa Novim Sadom.
Prilikom rekonstrukcije bioskopa Arene,radnici su na naišli na grobnice i kosti stare oko 200 godina.U centru grada već decenijama unazad prilikom svakih obimnijih radova dublje u zemlji pronalaze se tragovi iz vremena nastanaka grada. Do sada su otkrivani i delovi naselja stariji od 1.000 godina
#2, 08.05.2011 - 17:41
goran0808 (44)
moj prijatelj novinar zoki nikolic je napisao knjigu "beograd ispod beograda" jako je dobro uradjena dosta slika
pozz
#1, 26.04.2011 - 08:56