Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
ZNA8 blog

СИТ ГЛАДНОМ НЕ ВЕРУЈЕ

СИТ ГЛАДНОМ НЕ ВЕРУЈЕ

Пре него што препустим понуду свог пријатеља да преуредим задати текст пред вас и препустим га вашој пажњи, уз допуштење, као прелаз покушаћу да испричам једну истиниту скаску.У њој немојте тражити идентификацију, иако писац и наратор нема ни права, ни утицаја на слушаоца и читаоца. Она почиње овако.

Био један, а има их свуда, увек и много, веома гладан човек. Годинама је имао проблема како да се, бар наоко, насити том неутољивом потребом. С времена на време, имао је што мрвица, што корица које су многим и небројеним векнама претицале. Знамо да што са трпезе претекне и псима се баца. Како која векна стигне, окруни се тобож намерно и наменски да се једе и благосиља као у Оченашу.

Дан за дан, али увек и непресушно колико и насушно. Назовимо их личним именима, па нека буду:

ГЛАДНИЦА И ВЕКНИЦА

Гладница у одмаклим годинама у људском опису, изгледао је, привидно лепо,

очувано, смирено, однеговано па и достојанствено. У тренуцима слабости, а бивао је многопут, сушта супротност написаном и подразумеваном. А опет, Векница из

ближег суседства, увек свежа како и доликује хлебу, дише као душом, мирише миомирно, укусна, пожељна, ма неодољива. И њој смо приписали људске атрибуте.

Сплет незамисливих околности често их је упућивао једно на друго. А шта лепше него спој гладног са сврабом мириса и укуса неокушеног хлеба.

Свако у својим мислима и жељама. Гладница како да се умили и да једном за свагда отклони вечиту бригунеутољиве глади. А Векница гледајући жалобни поглед, сету и чежњивост свог пролазника, буде заголицана, како би изгледало да је нико више не мрцвари, баца у контејнере и псима, а она топла, мека преукусна,кад би неком била као уздарје с неба, наменска, у задовољству своје намене и постојања да буде мажена по мекоти, грицкана у насладу и опевана као у епским спевовима.

Тај сусрет био је и случајан и неминован, искључиво, само ни мало немогуће.

И би. У студеним данима неких претходних година и она застудни, отврдну, па мало и окори као заоденута са девет кора. И за то су постојали што оправдани,

што умишљени разлози...Када је то приметио гладница, не часећи оде код Векнице,

с топлим облогама, подгревачима и питомином куражних идеја. Јер, ако он гладује више но ситује, то и она може с лакоћом да прегрми свој први бесмисао постојања и божанске намене. Заиста је било симпатично и симптоматично да се споје глад са хлебом, као мушко и женско у биљу, као и међу аветињама, зашто да не, као жена и мушкарац испуњавајући своју задату земаску мисију.

Векница је, готово, податно желела да буде долично пипана као највећа светиња што се особито пажљиво додирује да се не оскрнави; да буде грицкана, а не огрижена као натрула јабука, него налик нафори, оном светом и освећеном хлебу који се узима са великом побожношћу пред симболиком самог Спаситеља који за себе рече да је Хлеб живота. И би тако...Први, други, трећи, пети дан...

Усуд сваког људског бића је да до смрти се досићује и насићује и, опет, остане гладан живота. Усуд сваког хлеба, па и описујућег да буде насушна храна и да никад не дојади и досади. У тој међусобној потреби и задовољству, не до хедонизма крије се тајна и смисао негладовања и ненестанка изобиља...

Свако се хранио са своје стране и на свој начин. Свако је носио у себи тајну задовољства чинећи другој страни. Са смислом, оправдањем и потребом.

Ово би била бајка да је тако остало, а требало је по свим земаљским мерилима,

по свим и небесним начелима, а није...Ипак, неко је напрасно огладнео и, осетивши мириш векне на даљ, не часећи одузео је Гладници...Тај неко је,биолошки остао без своје, назовимо векнице, па је спазивши ову присвојио је, бранећи то брзином опажања и снагом мириса...Овде престаје и прича, не само бајка.Раздвајање нераздвојивог, за Гладницу била је нова, тежа и неутољива глад. Казна на казну,

закрпа на закрпу, бол на бол и нестанак из видокруга...Купећи мрве годинама и

гутајући несажвакано,губи апетит, ни оне му се више не једу...Пада у искушења,

бежи од себе и других. Тражи, ни зна кога, ни шта му треба. Године. Као и они дани, нижу се, броје, саме од себе. Одмиче живот као и сенка на заласку сунца.

Лоша симболика, лоше предзнаци...

Али, за њега се увек живот побрине да га буде. И овај пут, али преузима бригу

на себе...Гладница однекуд осети, поново онај снажни, опојни мирис Векнице, ту негде, близу. У бојазни, у грчу, примиче му се. Да! Ипак је то била, она Векница.

Мало изнова окорена, мало непокривено остављена да се сушка и мрви насумце.

Чак је уздахнула како је постала безукусна и непотребна, презаћићена, али-како је моћно, али, има сигурног конзумента. Неће остати без сврхе. Неће бити буквално одбачена као убуђана поњава. Неће бити сама, него попут брезе у каквом-таквом друштву да се не осуши и у огањ баци...

Гладница прилази, осећа незаборавни мирис и негдашњи призив лепоте бола у чекању, чари глади пред трпезом. Једино, да ли ће његови зуби,његов поновни

приступ имати исто значење и лепоту, као неодољивог порока или греха на који

се, без опирања пада. Први наговештај не улива превише наде, али понављам, али

он се изнова уплиће. Подсећа. Приноси дарове и плодове незаборава, блискости и

тужења, без забуне, жаљења што се тако морало збити.

Иако лагана поледица, лед се отапа. Враћа се стари нестварни миомир и милопој и лепота и радост и смисао. Гладница и Векница поново заједно под истим скутом, под истим набојем, нагонском глађу. Она му, изокола и пречицом налаже да не жури, биће сит и храњен добога и довека...Не гутај, лагано жваћи. Полако са апетитом. Има ме довољно за тебе, за њега. Али, како је досадно и неизбежно, знај, мора и за њега остати,морас и са њим поделити, а да ја будем цела и своја.коначно,

Сама одлучујем кога ћу више и када подмиривати да бих и сама била подмирена, своја, неокрњена и непогажена. Имаћеш ме колико да се не жељкаш. Имаћеш мало окрајака, мало средине. Срце ми не дирај, оно ме држи у животу. Тај део сам подарила њему, није ми жао, чак ми је лепо и кад га помало чупа, ја на то пристајем. Зар ти је мало од мене, ако ниси имао ни оволико, делим се, полутим у жељи да се не распаднем ине нестанем...

Бићемо заједно, често, као на столу, како би ти рекао, на трпези...Мало штипни, мало остави. Загризи без познавања трагова. Једи да се не види, да се не препозна.

Знаш, још увек успевам да одвучем пажњу на другу страну. Тебе помињем у друштву гладијатора, не гладница. Ти си ми омиљена и основна тема. Лепо забавим себе и њих. Почињем да изговарам твоје име. Појешће ме глад. Нестаћу као месец у мени. Не знам шта више од себе да тражим. Спој са тобом ме испуњава миљем и пажњом, али-да га више не помињем, само, сад али, с њим имам све,чак и више него кад ме је присвојио. Оно што сам се мало окрњила и одронила. То је био шум, мали талас који ме нанео на гребен. Ожиљак зарастао, бол уминуо. Досада побегла.

Ја остала тамо где сам и била. Теби сам обећала, немој ми орочавати трајање. Немој ми правити,нове могуће проблеме, ако решим, решила сам. Не осврћи се назад, што би било је. Далеко је сунце. До њега нико није стигао, па нећеш ни ти. Тебе је огрејало у мени, знам, не смем да верујем, куд ћу ја...Једете ме обојица, иако он не слови за гладницу. Ја сам поодмакло сита своје улоге у туђој режији. Хоћу и сама да режирам. Нећу да полажем рачуне за своје поступање. Хоћу да будем своја, уиспут, и нечија. Нисам коначно опредељена...

Да, Векнице моја!

Рекох ли ти некад да оно што са трпезе претекне, псима се баца. Можеш ли замислити себе у обрнутој улози. Можеш ли дохваћени комад олако уступити, а очи гладне празника. Уста жедна напоја. Срце жељно свега. Може ли нада овладати стварношћу. Може ли ишта спутати жељу. Па ти си, једина и јединствена Векница

коју је овај свет за мене наменио. Не могу те се одрећи. Нисам бољи од оног који те присвојио и себично не да. Нисам изрод ако си ми преукусна, то чуло не да се преварити. Зар жмуриш пред мојим, стварно, гладним очима, зар не желиш да признаш да те догревам и гњавим као сунђер, зар ниси свесна да те приписујем свом изуму. Зар можеш помислити да и ову глад могу да преживим. Шта није у мојој неситости близу твоје мекоте. Шта ниси у мени нашла ваљано. Да ли криве и

кварне зубе, да ли преоштар угриз у видљиву страну коју мораш приложити другом. Као што не постој два иста отиска прстију, не постоје ни два иста гриза; не постоје ни два иста апетита. А чији је већи, чији је те чини смисленом у мисији

дохране овоземаљских гладница, то наравно знаш и осећаш ти. Не могу, не смем да признам ником да је дуже гладовао; да би се више радовао; да био ишта више него, ја, доживотна гладница. Гладница насушне хране и пуноће овог живота.

У овој причи мисаона категорија глади и опипљиви хлеб наш насушни добили су људске димензије као у споју првостворених људи Адама и Еве. Може се схватити буквално и као метафора. Ипак, на вама је да се определите да прихватљивију варијанту. А колико је могућа и истинита, такође, може да преванге чији сте „навијач“. Ово записах у даху, не марећи који какав ћете суд о њој изрећи. И све друго у овој књизи, ако и она буде књига, подложно је вишеструком поимању, на које, нипошто, нећу сугерисати...

Остаје на снази она већ проверена максима: Сит гладном не верује. То је као у математици знак неједнакости, између писца и читаоца.



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 15  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

I na ovom sajtu ima mnogo Gladnica i Veknica....
"...Једи да се не види, да се не препозна..."

Ima naravno i drugih pravaca za razmišljanje u ovoj slojevitoj priči....
#5, 14.07.2011 - 12:03
Hvala za analiticnost i podudarnost shvatanja poruke!
14.07.2011 - 12:23
Danka46 (68)
Na neobican nacin napisano,kamo srece da je bajka,da se svakodnevno ne suocavamo...Nazalost sve je vise gladnih ali i hleba bacenih u kontejnere.Kad god vidim takav prizor,nesto me u grudima stegne,i neka mi Gospod oprosti,u sebi pomislim...neka je proklet!Znam nije u redu to sto u mislima pozelim,ali jednostavno ne razumem ljude koji sebi taj "luksuz" dozvoljavaju.Jer hleb je svetinja.!Ako ga imas previse,podaj gladnima...usrecices sebe,jer si ucinio dobro delo,a i gladnog,jer si ga nahranio.
#4, 13.07.2011 - 11:14
Potpuno uvazavam vas stav o hlebu, ali...Nazalost, u ovom naslovu nisam se bavio tom temom...hvala na komentaru, prijatana dan vam zelim!
13.07.2011 - 15:06
vrlo lepo i nadahnuto,recnik probran i taman toliko snazan da se jedna lepo zamisljena metafora o danasnjici covekovoj pisanom recju lepo prenese publici
#3, 10.07.2011 - 09:56
Urke, hvala na pronicljivosti i sto sam u punom znacenju 'procitan"!
10.07.2011 - 16:25
olgica (56)
Сит гладном не верује. То је као у математици знак неједнакости, између писца и читаоца.
#2, 09.07.2011 - 09:42
Olgice, ako je citat umesto odgovora, nemam sta da dodam.to je tako i, citalac je uvek u pravu, kao i zivot.
09.07.2011 - 12:38
Ja nista nisam razumeo...Ne kazem da je bitno , ali kazem da nista nisam razumeo...
#1, 09.07.2011 - 02:32
Autor nije u stanju da prevodi sebe i tumaci citaocu...jer to je,zapravo, na "potrosacu". zanemari, kao da si uzeo pokvareno mleko, 'prospi"!
09.07.2011 - 12:37
 

Korisnik
offline
offline ZNA8 (63)
Srbija, Beograd, Beograd



Blogovi: tagovi
nema tagova
Arhiva unosa