Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
princezanemira blog
Budim se veoma rano.Idem sa Anđelom u park.U pekaru.Razmišljam kako neki ljudi mogu da kupuju po 5 kroasana i 3 krofne a ostanu vitki.Biće da je opet neka magija.Gledam oko sebe.Sve je nekako pusto.

Pravo da Vam kažem jedva čekam septembar.Da ponovo obujem čizme ( ako me vreme opet ne zezne pa bude ovako toplo do novembra ),da se Eho vrati,da prestanu ove vrućine,da se svi vrate sa godišnjih odmora,da se sve nekako vrati u normalu.

Nikada nisam volela vanredna stanja.Sećam se da sam dok sam radila mrzela taj period godišnjih odmora.Čak ni svoj nisam volela.Verovatno me je muž zbog toga osuđivao da mi je posao jedino bitan ( iako je on uvek radio u 2 firme a ja sama odgajala dete ali izvinite to se uopšte ne računa...)i verovatno sam zbog toga ostala ( ne zvanično ) bez posla.Uvek sam volela da mi adrenalin struji venama.Ako me išta u životu užasavalo to je statičnost i jednoličnost.

Nikada nisam volela ni praznike.Posećivanje roditelja.Premeštanje s kreveta na krevet.Sve preko 2 dana je za mene višak.

A onda shvatam...nije to samo ova period.Čitav moj život je već duže vreme na stand by.

Kao da su mi ruke vezane.Pokušavam ja,pokušavam sve .Ali jednostavno ne ide na niti jednom polju.

Stagnira.Kao da mi je čitav život na čekanju.I to je ono što me izluđuje.

Ne razvod pojedinačno,niti posao,nit virtuelni.To što nemoćno cupkam u mestu.

Kada vidim da me nešto ( ili neko ) povređuje ja se odmah povlačim i sklanjam što dalje.

Hedonistički nastrojena,tako sam postupala čitavog svog života.Jedino mi još nje jasno zbog čega od virtuelnog davno nisam pobegla glavom bez obzira.Iako donekle ima logike .Verovatno sam tražila samo nešto lepo u čitavoj priči.Ne znam.

Menjala sam škole.Profesorice baleta.Države.Blogove.Muškarce....šta god želite.Ali to je sve bilo u mojoj moći.To sam nekako mogla da uradim .Ovo sada nije.

Ma koliko pokušavala da odskočim nešto me vrati na strunjaču da ponovo skačem u mestu.

Možda svima nama jednostavno dođe taj period tokom koga smo na čekanju a možda...je to uglavnom tako samo u ovoj državi u kojoj je sve nekako nemoguće.

Ovde su uskraćene šanse i prilike pa ih dobijmo tek po koju na vrh kašičice.

Kao da svi živimo u nekakvoj kocki ,daleko od svega.Kud god da krenemo naiđemo na zidove i razbijamo noseve.

Pa se onda u toj kocki preplićemo,sudaramo,razilazimo,podmećemo noge jedni drgima.A onda svako na svoju stranu pa svi ponovo juriš na zid.Treskamo o zemlju nakon pada pa se podižemo pa juriš u zid ponovo.

Malecni su prozori na toj kocki u kojoj živimo.Malecne mogućnosti.Jedva da možemo da promolimo glavu kroz njih i vidimo šta se dešava izvan kocke.Kako žive drugi.

Ništa nam ne preostaje neko da se primeknemo što bliže prozorima i udahnemo vazduh.Jer znate jedino vazduh ne možemo držati u rezervi.

Gledam u nebo i molim ga da mi barem kišu pošalje.Čak me i ono u ovoj državi na kocku podseća.Avionske karte su toliko skupe a ja toliko volim da putujem.Dođe mi da pešačim pa dok ne stignem.


Princeza nemira Vam želi lep dan !







 
Interesantno
pozitivni glasovi: 6  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: