Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
ferigra blog
Danas sam procitao jedan Blog o ovoj temi.
Strah je prirodna pojava i posjeduje ga svako bice. Bitno je kako se on i u kojem obliku pojavljuje.Takodje je jako bitno kako ga osoba savladjuje. Neko od nas to prihvati kao normalnu pojavu i lako se izbori stim dok postoje i oni koji se povuku pred strahom bez obzira zbog cega i kako dolazi.Strah ne sammo da od negativnih desavanja nego cak od pozitivnih desavanja koja su nam strana ili nismo navikli na ista. Svaka osoba bi se trebala suociti s strahom i tako ce vremenom da se navikne na pobjedjivanje istog.

Istina sama po sebi ne boli..ono sto coveka zaboli je spoznaja da je ziveo u zabludi..Postoje ljudi koji ne zele cuti istinu, oni onda prekidaju razgovor bjezeci od iste. To je zasluga imaginarnih strahova u tim osobama.
Najgora istina bolja je od najsladje lazi...osim sitnih lazi - koje sluze da bismo nekog zastitili..
laz je jedan od najvecih neprijatelja, zato sto covek koji joj poveruje nema realnu predstavu o necemu (nekome), pa to moze izazvati niz pogresnih postupaka, koji -pak - mogu imati teske i dalekosezne posledice...ja licno uvek volim da znam istinu kako bih znao u kom pravcu da odredim buduce korake i ponasanje...ako posumnjam da me neko laze potrudim se da licno utvrdim sta je istina....i naravno da vidim njegov motiv... Definitivno u mom slucaju koliko sam primetio istina najvise boli one kojima je izgovorena jer ne zele da poveruju u nju...jednostavno pojedinci vole da zive u zabludi...da nekazem u lazi. " Najgore su mi " nedorecene situacije " kada ne znam zbog cega se nesto desilo ( posebno u medjuljudskim odnosima ), a to su sve produkti neiskrenosti i lazi.

Govorio bih istinu kad bi me vodili na “Streljanje”.

Istina je jedna i ona ostaje vjecito dok je lazi toliko puno da neki zive cijeli zivot u lazi, ali je zivot lazi ogranicen.

Sjetoio sam se jedne pricice...

Nasao neko orlovo jaje i stavio ga pod kokosku. Orlic se izlegao kad i pilici i odrastao sa njima.
Citavog zivota orao je radio isto sto i kokosi u dvoristu, misleci da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i leprsao krilima, uzdizuci se koji pedalj iznad tla. Prosle su godine i orao je ostario.
Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, cudesnu pticu mocnih rasirenih krila, kako lebdi na vetru.
Stari orao zapanjeno je gledao uvis. "Sta je to? Pitao je?
"To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoska.
"On pripada nebu, dok mi, kokosi, pripadamo zemlji."
I tako je orao umro medju kokoskama, ne znajuci ko je.

Istina ne moze da boli onog ko je ne zna...a mozda je tako i bolje.

Zivot je jedan i nema reprizu.
U grudima mi kuca srce Vuka.




 
Interesantno
pozitivni glasovi: 7  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: