Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
mirindo blog

Hebali me moj avanturistički duh i snovi

Nedavno sam čitao predivan tekst kolege blogera Budimca u kome opisuje zanimljivu minijaturu u Zrenjaninskom zatvoru u vreme snimanja nekog filma osamdesetih. U nekom razgovoru tadašnji “politički” zatvorenik (eufemizam za Albanac) star nekih dvadesetak godina se poverava da ima još 19 godina kazne. Na začuđen pogled autora on samo izgovori:
“ali ja imam san”.

Ja pamtim jedan svoj san, koji nije možda toliko inspirativan, da čamim u zatvoru zbog njega ali je moj. Više puta sam ga sanjao ali sam uvek prekidao na istom mestu. Sanjao sam da vozim kros motor direktno u Svetinikolsko brdo sve do prestanka do prestanka asfaltnog puta, pa nastavljam livadama i šumom u potpunoj slobodi i sjedinjavanju sa prirodom. To mi je nekako delovalo kao najveći stepen slobode. Sam biram put.

Tada kao dvadesetogodišnjaku, san mi se prekidao na približno istom mestu iz dva razloga. Nisam znao kako se šaltaju brzine na motoru i nisam imao u glavi dovoljno lokalnog zemljopisa da znam konkretno šta je iza tog brda. U međuvremenu sam savladao znanje vožnje motorom ali i dalje moja noga nije kročila tim delom okoline mog grada.

Da dodam da se od nedavno se koristim predivnim terencem na četri točka sa subarovim motorom od 550 kubika koji bukvalno meže da se popne uz banderu namazanu slaninom. Nema gde ne može da izađe. Isto se vozi kao običan motor, šaltuju brzine, samo se drugačije održava ravnoteža i ima “višak” točkova.

Nedelja je bila, žena sa decom kod njenih, ja u svom omiljenom kafuću “Nest” lamentiram nad obližnjim kružnim tokom. Popio sam tri espresa, čak sam nazdravio uz Džek Denijels, … Ekipa počela da s erazilazi a ja totalno neraspoređen. Trening tek u osam, napisao sam sve tekstove što sam imao na rasporedu, … Ma kao vojnik kad ima slobodan dan pa se šeta Pobedinom ulicom besciljno.

Iz apsolutnog mirovanja sa poprilično usporenim metabolizmom iznenada samo sam ustao, seo na motor i krenuo ka brdu. Samo mi se desilo. Bez ikakve pripreme sam pošao da odsanjam sanjano. Ni voduu nisam poneo.

istini za volju slika je bila malo različita od one koju sam ovekovečio u svojim snovima ali sam barem znao da menjam brzine. Kako sam se peo krivudavim putem tako sam postajao svestan potpunog odsustva razmišljanja o bilo čemu ovozemaljskom. Samo sunce, motor i ja. I moj san. Na brdu put se račva. Jedan ide ka novom groblju, i njime sam išao nebrojani brij puta. Drugi ide ka negde, ne znam tačno ni ja gde. Odlučio sam se za varijantu dva. Vinogradi, voćnaci i vikendice su se mešali sa magacinima, autootpadima i “prenoćištima”, … Sve asvalt. odpozdravljam starijim ljudima koji sede ispred kuće i meze lubenicu postavljenu na stolu na kome je plastična mušema na kockice.

Pokušavam da pravim koncept šta ću i kako ću ali ne ide. Ne razmišlja mi se. Skroz sam se prepustio magnetu koij me vuče. U jednom trenutku samo sam skrenuo sa asvalta na jedva primetan bočni put koji ide ka istoku.

Vau. Jedno skretanje i već sam na sred minijaturnog puta koji se koristi, verovatno, samo za “u drva”. Od ravnog zemljanog puta kroz livade bez najave put se pretvora u raskopan traktorski put sa kolotracima dubine i do 40 cm. Šljunak, vodurina, kamenje, panjevi, … Malo sam zabrinut spram svog nepoznavanja off road veštine ali teram dalje. Normalno ne divljam ali ni ne idem najsporije. Tu i temo me pljesne neka grana preko face da me upozori da usporim. Osećaj da svakog trenutka mogu da se prevrnem sa čatvorotočkaša, potpomognut izostankog bilo kakvog iskustva vožnje po ovakvom terenu su me prijatno grejali na adrenalinskoj vatrici. Posle pola sata klackanja po razlokanom putu našao sam se na asfaltiranoj raskrsnici. Levo je bilo skretanje “civilizacija” a desno “vukojebina”. Malo sam ožedneo, … Ma idem u vukojebinu. Selo kroz koje sam prolazio zove se Vukmanovo. I u njemu sam našao kraj puta. nema više. Asvalt gotov i počinje brdo. Jedan tanak putić vodi ulevo. Normalno zemljani. E baš da vidim gde ide. Raskopan traktorskim gumama ovog puta me nije iznenadio. Malo sam već navatao znanje o ko balansiranja i manevrisanja. Nekih 400 metara dalje u šumi mimoilazim se sa nekim čičom koji nosi kosu (alatka za košenje sena).
Dobar dan, gde vodi ovaj put?”
“Nigde.”
“Mislim mogu li ovim putem nekako da dođem na neki asvalt pa do Niša? Tu negde levo kad bih skrenuo?”
“Pa… kad bi došao do sela Prva Kutina onda da. Nego nema put…”
“A jel može da prođe traktor?”
Čiča me gleda kao idiota ali strpljivo odgovara.
“Pa možda i može.”

Odlično to je sve što mmi treba. Gde može da prođe traktor prolazim i ja… I nastavim sa donošenjem pogrešnih odluka.

Put kojim sam došao do Vukmanova je ličio na auto put u odnosu na ovo na šta sam naišao. Traktori sa prikolicama punim drva su prolazili i prolazili usekavši kanale kao da je neko kopao da postavlja telefonske kablove. A put širok koliko mi je raspon ruku pa usečen u tle kao staza za bob. Nema teorije da sa puta skreneš negde u šumu jer je okolo mlađa sestra amazonske prašume. Tri puta sam se nasađivao na srednji izbačeni deo i jednom prevrnuo dok nisam ukapirao da jedan set točkova mora da vozi po onom vertikalnom zidu samo češajući se gumama o njega a drugi po sredini. Ukapirao sam već da sam se zajebao što sam ovako neodgovorno krenuo ali još nije bilo gusto. Barem vodu da sam poneo.

Put se malo izravnao i zaličio na nešto pa sam se malo opustio… Ali samo do račvanja. Šta sad? Upali mi se u glavi ona stara reklama SPS-a “Ćao kevo ja idem levo” a i malo mi nizbrdo bilo na tu stranu pa sam pomislio da ovi što idu u drva nikad ne idu nizbrdo nego uzbrdo tako da sam ja sledio zamišljenu putanju zamišljenih drvoseča u zamišljenom povratku. Put je bio osetno bolji sa manjim brazdama. Ono što nisam ukapirao je da je odsustvo tih brazdi značilo da traktori slabije prolaze tuda i da je put sasvim zapušten. Ono jeste preosečen kroz šumu ali su grane sa drveća sa strane veoma gusto postavljale “rampe” koje se usecaju u kožu svakog ko vozi četvorotočkaša. Evo ja sam svedok. Sve sam se izgrebao. Iznenada šumski put postade staza na nekoj ledini nagnutoj u desno, po sredini je raslo neko žbunje sa drvenim stabljikama debljine palca visine i do dva metra. Par puta sam morao da hvatam zalet da bih se probio kroz žbunoblokadu na sred puta. Nakon jednnog skretanja ukapirao sam da od visoke trave i žbunja nisam ni primetio da tragova puta nema. NEMA. Nema nikakvog puta. Ukapirao sam šta je čiča rekao. Vozio sam na osećaj neko vreme držeći smisao patrljka puta kojeg se sećam ali kroz visoku travu ništa nalik na tragove puta nisam mogao da primetim. Ukapirao sam i da sam u sred neke, meni nepoznate vukojebine, bez signala za telefon, bez vode, bez ikakvog orjentira, … Nema ni jedne kuće, dalekovoda, čoveka, traktora, … Samo trava, brda i šume. A ja žedan kao pas, a to je pravi trenutak da načinim još jednu glupu odluku.
“Idem do kraja”
Setio sam se onog tipa sa diskaverija Ber Grilsa koji pešaka luta raznim divljinama i preživljava a ja sam na samo 10 kilometara od Niša i imam prevozno sredstvo. Malo mi je smetalo što sam žedan i što me prži sunce ali sam bio poprilično siguran da ako se spustim u podnožje između ova dva brda, da je tu reka a reka će me odvseti do ljudi. Tako kaže diskaveri. Nastavio sam kao idiot da se spuštam kroz travuljinu od metar visine punu žbunova sa trnjem prema nekoj udaljenoj šumi. Od onolike žeđi sam se setio da je Ber Grils u pustinji našao kamilje govno i stavio ga u čarapu i cedio zelenu tečnost koju je pio. Nego gde da nađem kamilu i njeno gomno?

Ops, opet sam se nasadio na nešto. Sva četri točka su mi lebdela u vazduhu. Jebeno žbunje.
Da budem iskren po prvi put sam se zabrinuo. Šta ako se raspadne moj četvorotočkaš? Šta ako se zaglavi? Noćenje u šumi? Hodanje…

Setio sam se mog kuma specijalca koji iz zajebancije pređe 70 km sa rancem na leđima pa mi bi lakše… Ne što bih ja hodao nego što sam imao neku prekogniciju da bi me našao… Ako se radikalizuje moj problem.

Minuti dugi kao sati kad se vozi kroz savanu na obroncima Niša su bivali sve duži i duži. Počeo sam zbiljno da brinem kada sam ukapirao da više nemam pojma kako bih se vratio do one tačke gde se gasi “put”. Pre toga sam se tešio da samo ne želim da priznam i da se vraćam istim putem “sat ipo poraza”. Sada sam izgubljen.

Kad sam se približio šumici na dnu brda uočio sam par prolaza kroz gust šumski “bunker”. Biram najširi i za par trenutaka pod pravim uglom izlazim na šumski put zatrpan lišćem. Prosečen kroz šumu ali definitivno neupotrebljavan. Gledam levo, gledam desno, … Levo je kao nizbrdica pa rekoh da ponovim izbor iz prethodnog kola. I bio sam u pravu. Svega 200 metara dalje prvi znaci da je naseljeno mesto u blizini. Šut, najlonske kese, jedna školjka od veš mašine, … A tu smo. Put postaje bolji, neko se setio da ga naspe šutem kroz koji dominiraju roze pločice razbijene u nekom gastarbajterskom kupatilu. Dakle vratio sam se u civilizaciju. Roze pločice su tu.

I tako sam ja odsanjao svoj san sam sa motorom u prirodi. Mislim da će d ame mrzi da ponovim istu maršutu.




 
Interesantno
pozitivni glasovi: 8  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

mirindo (33)
hvala svima koji su procitali :)
#1, 11.09.2011 - 02:10
 

Korisnik
offline
offline mirindo (33)
Srbija, Šumadijski okrug, Kragujevac



Blogovi: tagovi
nema tagova