Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
vladica038 blog


Sa ponosom I sa blagom tremom mogu da vam saopstim da je ovo prvi blog koji pišem i pokušaću da kroz niz tekstova približim život koji vode mladi ljudi sa Kosova i Metohije. Da iznesem svoja razmišljanja utiske i emocije koje me ponekad savladju.

Rodjen sam 1987 godine u Prištini. Gradu koji sam nekad smatrao svojim i dan danas ga smatram svojim i koji će uvek biti moj. Detinjstvo sam proveo u malom rudarskom i zagađenom mestu Obilić nedaleko od Prištine. U tim srećnijim vremenima imao sam prijatelje koje danas pokušavam da pronađem. Neke sam uspeo da nađem a neke ne. One koje sam pronašao su postali zreli ljudi, imaju porodice, neki su na samo korak da zasnuju iste. Ono šta ih je krasilo nekad malo njih krasi i danas. To je onaj prijatan i topao osmeh. Situacija i okruženje u kojem su dorasli su u njihova mlada lica urezale duboke bore.Bore koje u sebi nose upečatljive i potresne priče. Zato sam odlučio da počnem da vodim svoj online dnevnik koji će za cilj imati da ispriča njihovu i moju priču. Priču o generaciji na malom prostoru koji. Mladi ljudi koje je život naterao da prerano odrastu. Priču dece koja su u svojoj zemlji postale izbeglice. Priče ljudi i dece koje danas pešački prelaz i semafore mogu da vide samo na TV. Ili u knjigama.

Kao što sam već naveo rođen sam ne tako davne 1987. Godine. I ako sam deo detinjstva proveo u obiliću gde sam napravio prve korake, izgovorio prve reči, upoznao prvog druga i prvi put se posvađao i potuka sa tim drugom, prvi put zaljubio ja Obilić i Prištinu smatram kolevkom svoje mladosti i svog detinjstva koje sam voljom nekih nazovi političara naglo nestalo.

Krenimo od početka, prvo sećanje za Obilić me veže za jednu zimu. Mislim da sam imao nepune četiri godine. Hladno zimsko jutro. Dok u starom šporetu na drva pucketa vatra i dok ispijam jutarnji čaj sa dedom doboku u sebi znam da je danas značajan dan. Ne zato što je božić već zato sto mi se danas vraća tata koji je tad bio podoficir u vojsci. I ako je kapija bila relativno daleko kroz jutarnji mraz do mojih malih ušiju bopire zvuk koji mi je jako poznat. To je zvuk malog ali slatkog Filipa (fiće koju moj otac ponosno i danas vozi). Sav usplahiren sam skočio i otrčao na do ulaznih vrata. Otvorio sam ih i onako u pidžami izašao napolje. Na kapiji sam video oca u uniformi. Kako uz škripu zarđalih baglama na kapiji otvara vrata i ponosno kroči u dvorište uz umirujući zvuk koraka po snegu. Onako bos sam potrčao ocu u zagrljaj...

To je bio prvi i poslednji dogadjaj da ga se sećam da sam bio dečački bezbrižan. Godine koje su dolazile su polako počele da mi menjaju svest.



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 2  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

 

Korisnik
offline
offline vladica038 (29)
Srbija, Kosovski okrug, Gračanica



Blogovi: tagovi