Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
vladica038 blog

Idem ali ću da se vratim

Bombardovanje je neumorno trajalo, međutim naši roditelji su se svojski trudili da nam pažnju sa svih zbivanja koja su nas okruživala skrenu na nama najbitnije stvari, preko dana sam sa drugarima vreme provodio igrajući se u dovirštu zgrade, a uveče bi smo se nestankom struje okupljali ili kod mene u stanu ili u stanu moje najbolje drugarice Milene, gde bi smo i pored zvuka detonacija mi deca uživala u našim igrama i dogodovštinama.

Tužno je to što nas je situacija naterala da prevremeno odrastemo i da zvuci sirena, protiv avionske paljbe i snažnih detonacija postane naša realnost koju na koju smo bili primorani ne našom greškom da se priviknemo. Tako nešto ne želim nikom a posebno ni jednom detetu. Sad kad te to sagledam sa ove vremenske distance ponosan sam na svu decu iz moje zgrade i naše roditilje pošto uptkos tome što se sve oko nas rušilo mi smo našli način da živimo i nastavimo dalje. Bez obzira na sve.

Ta naša naivnosti, bezbrižnost i teška situacija u kojoj smo proveli možda najlepše delove detinjstva nas je nateralo da mi deca iz ulaza 21 zgrade YU programa stvorimo prijateljstvo i veze za koje smo mislili da nikad neće biti prekinute. Opet je na videlo došla činjenica da deca uglavnom nevina bivaju podrđena i da njihova osećanja najviše stradaju u ratovima. Ponekad se zapitam imaju li obzira i da li u svojm usijanim glavama političari postave pitanje "sebi kako se deca osećaju? Teško.

Tog dana su svi bili uzbuđeni, u vazduhu se osećala radost i strepnja. Svi smo znali da se pliži kraj rata. Sati su neumorno prolazili, sa prvim mrakom na TV se pojavio predsednik koji je svim građanima ČESTITAO POPEDU I ČESTITAO MIR. Osećao sam radost i ushićenje, kroz Prištinu je odjekivala pucnjava i muzika, radosno sam otišao do moje najboje drugarice sa željom da ponovo izađemo u dvorište i da se ponovo igramo.

Iza vrata stana 3 dopirao je čudan zvuk na osnovu koga sam mogao da zaključim da se tamo o nečemu ozbiljno razgovara. Pozvonio sam, otvorila mi je Milena, ozarenog lica sam hteo da joj kažem da nas više ne bombarduju i da je pozovem da izađemo napolje, međutim njeno lice koje je provirilo iza odškrinutih vrata me je ostavilo bez teksta. Iza vrata nije bila Milena koju sam poznavao, nasmejana, uvek vedra, i vesela. Ne to je bila Milena uplakanog lica, lica koje je odavalo strah i zebnju, lice koje mi je napunilo oči suzama, znao sam da neće moći da izađe, samo je progovorila "ja ne mogu da" izađem. Tužan i pognute glave sam se okrenuo i otišao nazat u svoj stan.

Bio sam tužan zato što sam znao da nije bila u pitanju neka svađa kod Milene, znao sam da se u takvim situacija umešno iskrade iz kuće ovo je bilo nešto mnogo ozbiljnije. Nisam znao šta? I to me je izjedalo. Sedeo sam u sobi pokušavajući da nađem odgovor na pitanje šta se dešava?

Odjednom je moje razmišljanje prekinulo zvono na vratima, mama je otvorila, i pozvala naše goste da uđu, to je bila Milena sa svojom starijom sestrom NEVENOM i mlađim bratom Lazarem sa roditeljima. Naši roditelji su otišli u dnevni a mi klinci smo otišli u moju sobu. U stanu se osećao muk. Svi su ćutali par sekundi, svi smo znali da su te sekunde one koje će nam opet promeniti život. Iz te tišine koja je vladala celim stanom i ko zna u još koliko stanova te večeri začuo se Milenin glas, koja me je sedeći pognute glave pozvala da izađemo na terasu. Bojao sam se šta ima da mi kaže. Izašli smo na terasu, naplju je bilo lepo veče, pucnji su utihnuli ali se muzika i dalje čula, odnekle je dopirala pesma VOLIMO TE OTADžBINO NAŠA. Sa Milenom sam stajao još dugo na terasi pognutih glava, odjednom ona je podigla glavu u pogledala me onim krupnim očima punih suza, rekla mi je da su njeni odlučili da odu iz Prištine u Teslić u Bosnu, uz osmeh sam odgovorio pa i ranije ste išli ali ste se vraćali i sad će te... Na to je moja najbolja drugarica već uz jecaje zaplakala i samo tiho odogovorila NE NEĆEMO.

Taj šapat, ta kratka odrična rečenica mi je kroz glavu odjeknula poput najače detonacije. Počeo sam da gubim tlo pod nogama, sama pomisao da gubim najbolju drugaricu mi je oduzimala vazduh iz grudi koja su mi odjednom postala mala za moja pluća. Bukvalno sam se borio da ostanem na nogama i za malo vazduha dok su bez moje volje i bukvalno bez znanja suze same pokle da teku niz moje lice. Pogledao sam Milenu. Plakala je, pričala je kako i pored toga što se seli ja ostajem njen najbolji ;DRUGAR", da me nikad neće zaboravit, svaka njena reč me je bolela. Hteo sam da vrisnem, ali nisam imao glasa, hteo sam da istrčiim sa terase i iz stana ali noge me nisu držale, samo sam stajao plakao, gledao Milenu i slušao šta priča. Gledao sam u Nju, a video sve naše igre i nestašluke koji su se ređali kao na filmskoj traci. Slušao sam Nju a čuo pesme koje smo iz sveg glasa pevali na koncertima koji su bili priređivani u Prištini. Vreme je proletelo, iz hodnika se začuo glas Milenie majke, izšli smo da da se pozdravimo, svi smo plakali, moji roditelji su poljubili mileninog brata i sestru, a Milenini mene i moju braću kao da smo njihova deca izašli su iz stana uz reči budite dobri...Vratili smo se u stan, svi smo ćutali ja sam plakao, ubrzo sam i zaspao.

Probudilo me je zvono na vratima, bio sam ubeđen da sam sve iz predhodne večeri sanjao, otrčao sam iz kreveta da otovrim vrata, na vratima je Bila Milena koja mi je sa suzama na očima samo rekla IDEM ALI ĆU DA SE VRATIM. okrenula se i otrčala, potrčao sam za njom. Nikad je nisam video da tako brzo trči, za par sekundi je bila u autu, Stao sam na parkingu gledao je kroz prozor auta sa suzama u očima, i tad sam onako bez glasa i uplakan poslednjim atomima snage POVIKAO NAJGLASNIJE ŠTO SAM MOGAO "MILENA!!!" između zgrada je odjekivalo njeno ime.... još dugo sam stajao na tom mestu... mama me je posle dugo ubeđivanja uvela u stan a ja sam svaki dan u predvečerje narednih nedelja odlazio na mesto gde sam poslednji put video moju naj drugaricu čekajući da se vrati... SLAGALA ME JE NIJE SE VRATILA....



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 3  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

olgica (56)
ufffffffff sta reci a suzu ne pustiti ...hvala nebesima sto su ljudi ostali zivi i pribrani
#3, 27.09.2011 - 14:44
citer (47)
što ti je život
#2, 27.09.2011 - 14:35
Nekad je pametno poci za onim ko nekud mora da ide....
#1, 27.09.2011 - 12:18
 

Korisnik
offline
offline vladica038 (29)
Srbija, Kosovski okrug, Gračanica



Blogovi: tagovi