Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
vladica038 blog
U svom poslednjem blogu pisao sam o mojim pripremama i polasku u novu školu odmah nakon završetka bombardovanja. Još jedno novo iskustvo u mom životu koje ne mogu da opišem ni kao lepo ni kao ružno. Već kao totalno nepotrebno. Naime sam podatak da sam pored svezaka, knjiga, olovki i gumica kao sastavni deo školskog primera u školu poneo i ručnu bombu govori u prilog tome koliko je teško bilo biti Srbin u Prištini tih dana.

Ono što me je tih dana jedino radovalo jeste činjenica da ću uskoro dobiti brata, mene jeste ali u toj situaciji nisam ni razmišljao kako su se tim danima i mesecima osećali moji mama i tata. Sama činjenica da smo znali da svakog trenutka u naš stan mogu da uđu naoružani ljudi i da nas maltretiraju samo zato što smo srbi me je užasavala, a kako bi se u takvoj situaciji osećali moji roditelji me danas ostavlja bez teksta. Ali valjda zato što smo znali da mi tu ništa nemožemo da promenimo nastavili smo da živimo dalje kako tako.

Nego da se vratim na temu. Sobzirom da je moja mama imala stomak do zuba bilo je jasno da će se svakog trena poroditi. Jednog dana sam se vratio iz škole i sve je bilo ordinarno. Na putu kući kao i predhodnih dana vidjao sam naoružane vojnike i tad sam prvi put u životu video crnca. Smešno zar ne. Prošli smo redovnu kontrolu i krenuli ka stanu. Ono šta me je iznenadilo jeste da je otac čim smo stigli kući odmah otišao za Kosovo Polje mislim. Mama je spremila ručak i mi smo jeli, baš u trenutku kad smo završavali otac je ušao u kuću upoznajući nas sa novim komšijama. Bila je to simpatična porodica sa dvoje dece, devojciom koja je bila neznatno starija od men, i malim dečakom (ni njihovog imena ne mogu da se setim), tu je bila još jedna porodica sa troje dece, sama činjenica da je u ulaz došlo petoro dece mi je srce ispunilo radošću ono šta me je ubijalo je činjenica da i dalje uprkos što više nismo sami neću moći da se igram u dvorištu zgrade već ćemo kao i do sad biti ograničeni na nekih 12 kvadrata zajedničkog prostora hodnika na prizemlju. Međutim znao sam da to tako mora i pomirio sam se sa tim. Vrlo brzo sam skopšio prijateljstvo sa tom decom i sve je funkcionisalo savršeno. istog dana smo otišli do njih u stanu koji su dobili na korišćenje. E sad mnogi se pitaju kako to dobili na korišćenje?

Pa jako prosto, kad su ljudi usled straha napuštali zgradu Yu programa oni koji su ostali u zgradi su zahtevali da ostave ključeve stanova iz prostog razloga pošto je moj otac koji je inače i pokretač te inicijative mislio i bio je u pravu da će albanci u koliko primete da nema dešavanja u tom stanu vrlo brzo uzurpirati isti kao što su to uradili sa stanom moje tetke i bake i sa ko zna koliko još stanova ne u Prištini već na celom Kosovu. Nedugo zatim moj otac je počeo da kruži po kolektivnim centrima na Kosovu u i pozivao porodice koje su bukvalno isterane iz stanova u našu zgradu tj u stanove koji su ostali prazni i tako je vrlo brzo cela zgrada ponovo zaživela. A posebnu radost je donela celoj Prištini i Kosovu baš tog dana kad je u moju zgradu došla prva porodica.

Naime tog dana kad smo dobili naše nove komšije svi smo otišli u posetu da vide da nisu sami i da je jedinsto jedino što nam je prostalo, popili smo kafu, nešto pojeli, ja sam se bliže upoznao sa mojim vršnjacima i otišli smo kući, nedugo zatim smo legli. Usred noći sam se probudio kako bih otišao do wc. Sobzirom da smo na dnevnom boravku imali staklena vrata video sam da je svetlo bilo upaljeno i krenuo sam da vidim šta se dešava, mama me je pogledala i samo mirno rekla da idem da spavam. Poslušao sam je.

Vratio sam se da spavam. Probudio sam se i ušao u dnevni boravak, uplašila me je činjenica na nema nikog i ako je TV radio, čuo sam zveket sudova, oprezno sam ušao u kuhinju i video koju novu komšinicu kako sprema nešto, toplo me je pozdravila, rekla da odem da operem zube i da se umijem a da će moji uskoro doći. Nije još ni završila rečenicu a ulazna vrata su se otvorila, u stan je ušla moja mama koja je izgledala nekako drugačije. za njom je ušao moj otac koji je bio ozaren osmehom u naručiju je nosio neki svežanj stvari. Stajao sam zbunjen koji sekund kasnije sam shvatio da da sam DOBIO BRATA. Skočio sam kao nikad do tad, bio sam presrećan, brzo sam probudio braću, tad sam zaboravio i na školu, i na strane vojnike i na crnca kog sam video predhodnog dana, mislio sam samo na malog andjela. Pogledao sam ga. Bio je modar, mala mukica se smrzla pošto je rođen u ruskoj bolnici u kosovu polju koja nije imala grejanje, brzo smo natočili toplu vodu u flaše i iste stavili do male bebice, koja je ppočela da dobija prirodnu boju. Te male ručice, te male zatvorene oči, taj piskutav plač neću nikad zaboraviti. Mojoj sreći nije bilo kraja. Međutim u školu se moralao ići pa sam doručkovao spremio se i sa bratom, ocem i bombom otišao u školu.

Stali smo u prodavnicu ja sam kupio bombone kako bih počastio drugare, a kad sam nastavnicima rekao da sam dobio brata prihvatili su tu vest kao da se neko njihvo porodio, Što je meni bilo osobito drago. Dan je brzo prošao. Otac je ponovo došao po nas ali stim što više nije bilo mesta za sedenje u inako tesnoj fići, na zadnjem sedištu su bile gajbe sa pivom i neke suhomesnate prerađivevinea na prednjem sedištu smo seli ja i brat. Čim smo stigli ispred zgrade počeli smo da istovarujemo stvari iz fiće, Komšinice su došle i pomogle u spramnju našeg malog slavlja. iste večeri su se komšije okupile da proslave rođenje mog brata. Po prvi put posle dugo vremena moj stan je bio pun, radovala me je činjenica što je i u susednom i u ostatku zgrade bilo još dece. tako da mi je stan ponovo bio pun i mojih vršnjaka ali sam osetio i bes što mi nismo bili upućeni da imamo drugare a deli nas svega 20-30 metara. ali to je brzo palo u zaborav, u mojoj sobi se čula glasna dečija graja. a u dnevnom boravku GLASNA SPRSKA PESMA KOJA JE ODZVANJALA KROZ MOJ KRAJ GRADA. Samo sam zaključio NISAM SAM... i zahvalio se bogu i majci na tom divnom poklonu koji se danas ZOVE STEFAN, i 6. je razred. nestašan, tvrdoglav i druželjubiv, baš kakav sam ja bio u njegovim godinama. VOLIM GA...



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 1  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

duga (48)
Citav dobar roman nastace ili je vec nastao
#1, 29.09.2011 - 15:17
 

Korisnik
offline
offline vladica038 (29)
Srbija, Kosovski okrug, Gračanica



Blogovi: tagovi