Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
vladica038 blog

Marš srenjoškolaca za Jocu, zato što nam Joca nije samo drug, On nam je i BRAT

Opet razmišljam, ponovo sebe zatičem kako za računarom pišući tražim mir i ispustni ventil za hiljade teških misli koji mi prosto okupiraju mozak. Samo jedan pogled kroz prozor, na prohladno oktobarsko jutro i cvrkut promrzlih vrabaca me vraća par godina u nazat na jedan od najtežih dana u mom životu. Dan koji slobodno mogu nazvati danom mog sazrevanja i sazrevanja još ko zna koliko mladih ljudi. Smešno je činjenica da me cvrkut vrabaca asocira na jedan umalo izgubljen mlad život, a to je samo činjenica u kakvom sranju žive mladi sa Kosova. Svakim tonom tog vrabaca koji se krije u strehi moje kuće me sve više i više vraća u to martovsko veče, i martovske dane koji su usledili posle te večeri.

Cela priča o tim dešavanjima za mene je počela negde 15. Marta između 20 i 21 čas. Sa tadašnjih 17 godina osećao sam potrebu da izađem da prošetam. Sama činjenica da je napolju hladno ali prijatno martovsko veče a da sam ja zatvoren me je izluđivala. Čvrsto rešen da malo prošetam uzeo sam jaknu, javio se mami da ću malo da izađem i izašao napolje, Zatvarajući ulazna vrata čuo sam mamin glas koji mi poručuje da se pazim pošto se čudne stvari dešavaju. Nisam ni u sanjao šta će se desiti te večeri.

Hodajući sam razmišljao o tim čudnim stvarima koje se dešavaju, odjednom se ispred mene pojavala tamna silueta. Na sekund sam stao ukopan. Nisam znao šta da mislim ni šta da očekujem. Trenutke tišine je prikunulo pitanje „e gde si šta ima, gde si pošo“ silueta je izašla iz senke i video sam da je to Joca. Kamen mi je pao sa srca. Zadržao sam se par trenutaka sa Jocom, neobavezno pročavrljao sa njim i nastavili svaki svojim putem, on kući a ja do sela tražeći način da ubijem dosadu.

Sobzirom da je bilo prohladno nisam se puno zadržao sa drugovima, kratko smo se dogovorili šta ćemo sutra da radimo u školi i posle škole i uz pozdrave se rastali. Na putu do kuće pored mene je užurbano prošlo par ljudi, ono malo što sam čuo bilo je vezano za neko ranjavanje, nisam se obazirao na to već sam nastavio da hodam. Već sledećeg trenutka ispred mene je bila grupa ljudi koji su nešto glasno komentarisali. Krenuo sam ka njima pitajući se šta se dešava. Približio sam se i video dva policajca, sanitetkso vozilo, moje komšije kako stoje oko Joce koji je ležao u lokvi krvi. Svi su bili nervozni, uplšeni. Radnici hitne pomoći su ukazivali pomoć Jovici, policajci su se trudili da obezbede mesto dešavanja a ljudi su vikali i psovali policajce.Stajao sam par trenutak tako ukopan. Razmišljajući o rečenici moje mame i upozorenju da se čudne stvari dešavaju. Bio sam besan i uplašen, morilo me je pitanje šta bi se desilo da smo se Joca i Ja zadržali koji trenutak duže u razgovoru, da li bih sad ležao pored njega, možda se sve ovo ne bi ni dogodilo. Bio sam besan na političare pošto sebi na račun mogu da upišu još jedan napad, na sebe što se nisam zadržao sa Jocom još koji trenutak duže. Odjednom sam osetio ruku na ramenu, čuo glas koji mi je rekao da idem kući i da će sve biti u redu. Nemo sam poslušao i krennuo ka mojoj ulici. Hodajući kući čuo sam zavijajući zvuk sirene ambulantnih kola koja su se udaljavala. Već sledećeg trenutka sam se našao kući. Preneo sam vesti da je Joca ranjen i otišao na spavanje. Uspavao sam se razmišljajući o Joci i svim tim dešavanjima koji su se desili unutar 15 minta.

Ujutru sam ustao, Kuća prazna svi još uvek spavaju, tiho sam se spremio i krenuo u školu. Pitao sam se jesam li sve sanjao. Onog trenutka kad sam došao do magistrale shvatio sam da nije bio san. Na magistrali su bili ljudi iz sela koji su predhodne noći u znak protesta zatvorili magistralu. Sedeli su oko vatre i grejali se, tiho razgovarajući. Kulturno sam ih pozdravio i krenuo ka autobuskoj stanici. Na stanici su bili moj drugari, svi su komentarisali događaj od predhodne večeri strah i bes je vladao srednjoškolcima. Znali smo da moramo nešto učiniti ali niko nije zbao šta. Ušli smo u atobus u kom je bilo tiho ko u grobu, svi su ćutali... Došli smo do škole. Dvorište puno mojih drugova i drugarica neke sam znao odlično a neke samo iz „viđenja“. Sve nas je vezivalo osećanje straha. Okupio sam svoje najbliže drugove i drugarice, a sobzirom da je moja škola tada brojala svega 30 djakamogu reći da sam okupio celu školu. Pozvao sam drugove iz ekonmoske koja je bila neuporedivo brojanija od nas. Ćutali smo par trenutaka. Tišina koja se uvlačila u kosti poput martovskog mraza. Prekinuo sam ćutanje, rekao sam da smo svi čuli šta se desilo i da je stav učenika Gimnazije da časove održimo na barikadi u selu Čaglavica u znak podrške našem drugu Joci i njegovoj porodici. Sa tim stavom su se složili i naši prijatelji iz ekonomske škole. Odlučili smo da ostanemo u dvorištu škole. Začulo se zvono ali niko nije ušao u školu. Odjednom pred vratima škole pojavili su se neki profesori i naši direktori koji su nam rekli da zanju šta se desilo i da im je žao zbog toga ali da se nastava mora odvijati. Ta rečenica je u nama izazvala nalet nezadovoljstva i besa. Začuli su se zvužduci. Direktori su nas smirili i počeli da nešto pričaju. Nisam ih slušao kroz glavu su mi prolazile slike Joce u lokvi krvi. Gledao sam prijatelje i postao sam svestan da je svaki od njih, uključujući moju broću i mene samog mogao da bude tamo umesto joce. Odjednom sam uzviknuo „ Dišo ne SERI“ nastao je muk... svi su ćutali...

Direktorka je ostala bez teksta. Svi su gledali u mene. Istupio sam iz mase i rekao „ sinoc je u Čaglavici ranjen Joca, a to sam mogao da budem i Ja, Mogao si da budes i Ti“ pokazao sam na nekog u masi. Okrenuo se ka direktiru i profesorima i rekao da je to mogao da bude i neko od njihove dece. Postavio sam pitanje šta bi tad bilo, opet bi smo otišli na predavanja i ponašali se kao da se nisšta nije dogodilo? Svi su ćutali niko nije imao odgovor na to pitanje. Nastavio sam, ne znam za vas ali Mi danas imamo najvažniju lekciju u Čagalvici, lekciju o odrastanju i solidarnosti. A Mi taj čas nećemo da propustimo, sa vama ili bez vas mi ovog trenutka krećemo na taj čas. I kao jedan svi smo krenuli, istog trenutka profesor Điđa je krenuo sa nama irekao „deca su u pravu“, za njim su krenuli i ostali profesori sa dnevnicima. Koračali smo kao jedan slika potresna, više od stotinu đjaka ide na barikade. U masi se čuju telefoni, naši vršnjaci iz ostalih škola javljaju da su i oni krenuli ka Čagalvici. Koji minut kasnije već smo u Čaglavici. Ljudi na barikadi nas dočekuju uz ismehe i pozdrav POMOZ BOG. Svi odpozdvaljam sa Bog vam pomogao. Osećao sam bes zato što se uvek setimo Boga kad je najteže. Ali Srbi smo i to nam je u krvi, kad je najteže ujedinimo se. Okupljamo se oko vatre, svi se grejemo. Od Jocinih rođaka smo čuli da je on dobro i ako je teško ranjen. Svima nam je lakše i molimo se da se Joca što pre oporavi. Nehotice bacam pogled u daljinu na Šar planinu koja se izdiže iz magle. U podnožiju iz magle se nazire velika grupa ljudi koja se kreće magistralom. Shvatam da su to naši drugovi iz Preoca, Gračanice, Gušterice... Minuti prolaze posle nekih 30-ak minuta na mestu gde je Joca ranjen je više od 700 učenika. Sve nas je okupila želja da iskažemo solidarnost sa Jocinom rodbinom.

Sa toplim martovckim jutarnjim suncem koje se probijalo kroz maglu raslo je i raspoloženje učenika. Svi smo osećali neku sreću zato što je Joca dobro uprkos teškim ranama, a sve nas je isto vremeno mučilo pitane kakav to mozak može da puca u mladića koji je krenuo kući. Odjednom kroz masu dopire zvuk sirene, neki glavonja izlazi iz blindiranih kola sa UN tablicama koja si došla pod jakom policijskom pratnjom. To je bio tadašnji sef umnika. Došao je da vidi šta se dešava. Počeo je nešto da priča ali ga je prekinuo glas i pitanje zna li šta se tu gde stoji desilo. Rekao je da je čuo da je neki čovek ranjen. Odjednom zvižduci i psovke, naljutilo nas je to što on ne zna da je ranjeno dete a ne ČOVEK. Gnev i bes, u tim trenucima mi se činilo da će se vazduh zapaliti, i sam taj visoki zvaničnik je bio svestan situacije i napetosti, i uvideo je da je njegovo prisustvo samo provokacija, već sledećeg trenutka se udaljio sa svom svitom. A ispratili su ih zvižduci.

Vreme je prolazilo, već je bilo kasno pre podne kad smo počeli da osećamo glad. Uprkos tome smo odlučili da se još uvek ne rastajemo. Nismo ni bili svestni da su žene iz čaglavice počele da iznose pite, komade hleba, pržena i kuvana jaja, piliće i sokove. Iznosile su hranu za đake. Sve je delovalo nestvarno, sve te žene mlade i stare devojke i deca koja su nas služila su nam pogledom govorile da smo u tim teškim trenucima svi jedna porodica.Svi se druže napetost je splasnula. U jednom trenutku među đacima su se pojavili Jocini roditelji. Profesorima su se zahvalivali za podršku a oni su ponosno odgovrali da su ovde zahvaljujući nama, đacima a ne zbog samih njih. Kričkom oka sam video oca koji se ponosno smešio zato što je postao svestan da sam možda baš tog dana odrastao. U jednom trenutku predamnom je stajao par, U srednjoj dobi života. Sa suzama su nam se zahvaljivali na dodršci koju smo iskazali njima i Joci... U tom trenutku mi je kroz glavu prošla samo jedna rečenica koja je u sledećeme delu sekunde izašla iz mojih ustiju... Joca nam nije samo drug... JOCA NAM JE I BRAT...

Koji sat nakon toga smo se razišli, sve je mučilo pitanje kako je Joca, šta će biti sutra? A u mojoj glavi je odzvanjao deo rečenice ... JOCA NAM JE I BRAT... i jeste, zar ne?



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 0  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

 

Korisnik
offline
offline vladica038 (29)
Srbija, Kosovski okrug, Gračanica



Blogovi: tagovi