Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
zjovan29 blog

JEDNA VRANJANKA O BORI STANKOVIĆU nastavak 3.


Мада прост троп, епитет је у Станковићевом
делу један од функционално најсложенијих. Посматрана са синтаксичког
становишта, учесталост атрибута је готово неизбежна последица разгранате
реченице, а Станковићева реченица је управо таква – разностраног и широког
обухвата, у сталној потреби да понавља субјекат ли да га апозицијама и
атрибутима учвршћује, закрчена предикатима и објектима. Потпуно је разумљиво
што је наш приповедач постизао највећу концентрацију епитета уз ослоне појмове
у реченици – њих је требало објаснити до танчина и изложити што свестраније.
Овде читаоцу није препуштено као у другим сложенијим метафоричким, па и
метонимијским обртима, да сам распреда клупко секундарних значења; епитетом му
сам писац одређује којим ће асоцијативним путем кренути. Кад се у Станковићевој
прози нађу епитети уз један појам, они најчешће делују здружено, јер су смислом
синоними или сродних значења. Чак и кад семантичка различитост удружених
епитета наговести извесну раштрканост одређења, сабере их и учврсти коначни
смисао синтагме у пуном контексту. Навођењем се не дају исцрпети све форме овог
феномена, али се неколиким примерима узетим из романа „Газда Младен“ могу
поткрепити бар најтипичније: „Баба полако, чисто, својим скупљеним, опраним,
старим прстима умаче хлеб у јело...“. Чак и кад се појединачна епитетска
значења нађу у контраверзним односима, смисао ширег контекста обједини њихова
дејства. Али како објаснити целе низове атрибута са синонимским значењима?
Понављајући или парафразирајући једно од својстава појаве, наш приповадач у
ствари тежи нијансирању у већој прецизности одређења. Принципијелно исти
карактер имају и дословна понављања епитета у најужем контексту, понекад и по
неколико пута у једној реченици. Превладавши ту опасност, Станковић се излаже
још једној – устаљеност епитета. И кад се не јављају као незаменљиви пратиоци
појединих појмова, епитети изазивају утисак устаљености, пре свега – својом
бројношћу. Како је епитет прост троп, и како, у принципу не преузима пренесено
значење, него у присуству основних значења појма уз који стоји упућује на једно
његово секундарно својство, то он, по намени, не делује изненађујуће, иако тежи
откровењу. У приповеци „Покојникова жена“, Станковић сам образлаже одважну
дружбу епитета „пространо“ и глагола „запевати“: „... запева тако пространо, да
се Аници учини да он сад први пут зато тако пространо, радосно, пева, што су се
од ње курталисали, удали је, зато што им је она досад, као девојка, код куће,
пречила, стајала на путу, те им није било све равно, равно чак до Косова!“.
Права естетска вредност епитета са оваквом функцијом искрсава тек у светлу
ширих целина којима служе. Можда и несвесно следећи Мопасову мисао о нужности
посматрања и добро познате животне појаве све док се у нечему не учини новом,
или док не покаже неку црту невидљивом површном посматрачу, Станковић је
долазио до епитетских решења која, мада неуобичајена а понекад чак и „препадна“,
не делују као пука стилистичка егзибиција. Иако епитети у реченици Борисава
Станковића остварују своје функције на два готово неспојива начина –
нагомилавањем и устаљивањем, и неочекиваним спреговима – они су подједнако
снажно мотивисани.

Поред ових општих карактеристика устројства и функција Станковићеве реченице, постоје и друге које се дају једино диференцирано установљавати, зависно од тога да ли реченица припада управном или приповедачком говору. Писани облик овако испресецане, безглаголске реченице мора бити сав избраздан интерпукцијским знацима. У дијалошкој функцији, реченица је по правилу редукована, и то најчешће тако да су глаголи изостављени и да је тежиште значења пребачено на именице. За разлику од директног говора у коме испуштање, односно пресађивање глаголских у именичка значења представља израз какве унутрашње сензације и у коме доприноси убрзавању ритма, у оквирима приповедачевог говора ствара утисак епске спорости, извесне одмакнутости и неодређености трајања радње. Гледано граматички и уско стилистички, Станковићевој реченици је с правом или не замерано на многим прекорачењима синтаксичких и других језикословних норми: на нескладу делова, на бројним умецима и дигресијама, на непрегледности и на целом мноштву осталих огрешења о правило и меру. Кршећи конвенционалне синтаксичке норме и пропорције, Станковићева реченица увела је у нашу уметничку књижевност виши обзир према изворном процесу мишљења.

autor: jedna Vranjanka


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 0  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: