Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
zjovan29 blog

JEDNA VRANJANKA O BORI STANKOVIĆU nastavak 2.


Што је овај проблем привукао толику радозналост и изазвао толико противречности критике, може се објаснити његовом изразитошћу у прози која је сачињена углавном од приповедечевог говора, а тај
говор је, опет, највећим делом саздан од веома развијених сложених реченица.

Нарушавајући основне законе уобичајене логичке и формалне уређености, сложена реченица ту непослушност јаче испољава испресецаношћу главног мисаоног тока бројним уметнутим реченицама, нескладом појединих делова, учесталим инверзијама,
нагомиланим апозицијама, предикатима, објектима и другим додацима субјекту и предикату. Несметан реченични проток отежан је великим бројем уметнутих реченица које су се огроздале готово око сваке независније мисаоне целине. У приповеци „Покојникова жена“, на пример, сложени односи удовице Анице и света који је окружује су слојевите у композицији, него у непосредном значењу
реченице. Нагонски тежећи естетском сродству начина и предмета приказивања, наш приповедач је ишао дотле да је занемарио чак и слагања времена. Права је реткост реченица са хармонично развијеним зависним и независним деловима. Наш приповедач је био до краја заокупљен предметом мишљења тако да није ни могао хајати хоће ли његова мисао стати у такав синтаксички калуп, или симетрично испунити такав реченички образац.

Открити мотивисаност наведених одступања од граматичких налога за јасношћу, чистотом и правилношћу реченице, готово да значи донети суд о стилској вредности Станковићеве синтаксе у целини, јер се њена естетичност управо најочитије приказује у њеним преступним облицима. Да тако гломазна и несређена реченица није пишчев манир, сведочи његова спремност да је пресече кратком и монолитном реченицом кад год то наложи карактер тренутка. До општег утиска о неуравнотежености и несразмери долази се, и изван оквира и склопова јединачних синтаксичких целина, под утицајем наглог смењивања дугих и кратких реченица. Изломљеност конструкцијске линије реченице која својим избочинама, умецима и привесцима ритмички изворно заступа ускомешаност, узнемиреност и растрзаност у човеку – „изнутра“ је мотивисана.

Бесконачно ширење реченичког обухвата у складу ја и са пишчевом амбицијом да човеков свет изручи интегрално, да чиниоцима тог света наметне што присније заједницу и да их узрочно – последично што тешње сконча. Претрпана и разбокорена, а понекад и сасвим стихијна, Станковићева реченица одаје еруптивног писца који се излива и ничим не каналише, и који је свој слободан начин мишљења и осећања прихватио као начин приповедања. Његова реченица се много чиме, а нарочито диспропорцијом делова и логичким опкорачењима, изједњачава са својим мисаоним прототипом који је, захваљујући потпуној конспиративности, разрешен и писаних и усмених синтаксичких узуса. Ова појава, међутим, има и своје наличје – списатељску немарност, аљкавост и непознавање језичких начела и граматичких прописа. Анализа ширих контекста из којих су преузети ови наводи не указује ни на какве суштинске разлоге који би упућивали писца на реченице крцате двосмисленицама и готово неразговетне.








Инверзија је још један чинилац неуређености и „испресецаности“ Станковићевих реченица. Књижевно дело Борисава Станковића обилује инверзијама, јер је у целини израз поремећених односа, душевне ускомешаности и трагично неприродног човековог положаја у друштву; али, разуме се, и стога што је писац тежио лирској непосредности у исказивању такве садржине. Особености Станковићеве синтаксе доприноси и гомилање субјекта које се на први поглед може учинити као школски пример плеонастичког прекршаја. Претераном употребом апозиције испресецан је и испреграђиван и иначе спор и кривудав реченички ток, али тиме није зајажена мисао. У улози апозиције често се налазе заменице.

Лако, и не увек баш безразложно, ова би се појава дала објашњавати неистачним језичким слухом самог приповедача и његовом неупућеношћу у синтаксичке норме, али би се такво тумачење убрзо и претежним делом изопачило у групо упрошћавање које не пружа одговор на основно питање: како је онда реченица са таквом деформацијом естетски одржива? У реченици „Зато је одмах по ослобођењу и он са осталим беговима и Турцима отишао и пребегао у Турску да како зна и како хоће он то свршава и расправља“, други, поновљени субјекат „он“ могао би се испустити, а да се при том сачувају и логика и континуитет мисли, али би тиме био угрожен смисао реченице који добрим делом извире баш из поновљеног субјекта „он“, са егоцентричним призвуком лично.

Могућно је ову појаву, додуше парцијално, тумачити и специфичним детаљима прототипске основе Стаковићевог књижевног дела као што је, на пример, овај: кад год је у позицији субјекта једна од оних личности која се, из патријархалног страха и поштовања, помиње шапатом, њено име се јавља више информативно – ради избегавања забуне, а заменица му се придружује да на тој линији ближе одреди карактер владајућих односа. Понављање субјекта у заменичком виду одаје недовољност одређивања субјекта усамљеном именицом, а поготово само глаголским лицем. Атрибутска функција заменице показних, придевских и других, такође је овде синтаксички феномен: обичавао је писац „Нечисте крви“ да се показном или придевском заменицом позива на оно што је читаоцу потпуно непознато. Уместо да атрибутом описује субјекат, Станковић у једној заменици сажима све особине субјекта, смело претпостављајући да ће контекст определити читаоца да из сопственог познавања дате појаве изабере најинтересантнију и најактуелнију особину.

Станковић се усуђује на оваква решења чак и онда кад им не претходе најнеопходнији елементи, заправо, кад нису познати не само карактер замењеног субјекта или објекта него ни сам субјекат, односно објекат. У поетском настојању да субјективизује све чега се пером дотакне, наш приповедач с разлогом налази прихватљивију формулу појма у заменици него у именици. Истовремено, овако специфична употреба заменице ознака је више да је Станковић заиста изворно изражавао лексику и ритам неизречене мисли у којој је умањена употреба за пуном информативношћу, и у којој је заменица довољно јасна одредница и у субјекатској, и у апозицијској, и у атрибутској функцији. Станковићеву синтаксу одликује још једна специфичност –нагомиланост предиката синонимског или градирајућег значења, на крајевима реченица, што ствара утисак незавршености радњи, стања и бивања: „Као брат, друг старији, понашао се, шалио задиркивао...“. Велика удаљеност, некад с краја на крај реченице, између субјекта и предиката, ритмички оджава велику и стварну удаљеност између субјекта као потенцијалног или, што је ређе, стварног вршиоца радње и самог радног чина. Сличну функцију обавља и перфекат из кога је повучен помоћни глагол. У привидној, а понекад и стварној дезорганизованости, Станковићева реченица доследно показује једну врсту конструкцијског схематизма који се не може тумачити само личним пишчевим афинитетом за одређен поредак синтагми него и устаљеношћу идејних релација у самом делу. Стилска функција ове синтаксичке појаве може се најједноставније објаснити на једном од њених облика. У том погледу илустративни су ритмичко – интонациони доприноси асиндета и полисиндитета.

Ако се при том узме у обзир да Станковићеви јунаци врше радње које су пре израз збуњености или свесне жеље да се интимни мотиви прикрију и преруше, него да се изворно објаве, асиндет се онда указује као заиста ритмички подобан облик алузивног скретања пажње са исказног и илустративног на прикривено и суштинско. Сан, та неугасива патња и узданица свих Станковићевих личности, обилује кондиционалним садржајима који се никада не могу и неће остварити у свим слободно претпостављеним могућностима. Стална смењивања плима и осека у души патријархалног човека који не даје од себе гласа, психолошки су основ убрзаним, односно успореним тактовима асиндета и полисиндтета широм приповедачевог говора. То индиректно посведочава и проређеност полисиндетски огранизованих градација. Душевни бродолом оца који сазнаје да је његова миљеница „погрешила“ са слугом, у приповеци „Јовча“, исказан је реченицом: „Нити се диже, ни прошета, ни уздахну, ни затражи свеће, постеље, ништа“. Подижућим или спуштајућим тоном, Станковић динамизује таутологије и перифразе којима је преплављена његова проза: „И као да је он крив што је умро, као да је он сам хтео да умре, остави их, отиде од њих, и то као зато што му није било добро код њих, што га они нису много волели, чували, пазили... увређен тиме, зато отишао од њих, умро, оставио их...“. Без оваквих узбуркавања („... почела би да га утишава, пригрљава, меће у скут“), Станковићевом прозом сигурно би овладала монотонија.

autor:jedna Vranjanka


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 0  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: