Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
zjovan29 blog

JEDNA VRANJANKA O BORI STANKOVIĆU nastavak1.









Упадљиве и честе дијалекатске примесе представљају другу битну особеност речника Станковићеве уметности. „Борисав Станковић је рођен у крају и описује крај чији језик није апсолутно ни у каквим везама са књижевним језиком нашим. Отуда је његова реченица сва испрекидана, неуравнотежена, задихана, и врло често као разобадана. Тако исто и његова граматика, и нарочито синтакса, носе тако много особина језика којим се говори у његовом крају да читање његових дела може да буде врло досадном каквом површном читаоцу који говори чистим књижевним језиком.“ (Бранко Лазаревић „Огледи“ –Борисав Станковић). У сваком случају, логично је да та жица буде путоказ анализи естетских функција, а самим тим донекле и естетских вредности свих некњижевних појава и допунских, некњижевних извора у приповедном језику. Иако је животност, а не веродостојност приказивала основни принцип лексичких одступања уметничке књижевности од књижевно санкционисаног речника, овом приликом ваљаће се позабавити и неким маргиналијама позитивистичке природе: „Врање је било једна од најзначајнијих тачака балканског хаоса: многострука међа на којој су се додиривале и мешале толике расе: Срби, Бугари, Турци, Грци, Цинцари, Цигани, толики менталитет класа, од аристократије и буржоазије до сељака и просјака...“ (Милош Савковић „Бора Станковић“ предговор „Нечистој крви“ и „Коштани“).

Стекавши говорну навику у једној таквој средини, у средини у којој се мешају словенски и несловенски језици, у којој се и данас чује најстарији штокавски говор, и у којој се створио прави језички конгломерат, Борисав Станковић неће моћи ни касније преласком у Београд, да знатније култивише своје језичко осећање. Али, како је већ речено и за оскудност лексике, то није ни једини ни први разлог што се у књижевном делу Борисава Станковића испољавају регионални црте његовог матерњег дијалекта. У одгонетању овог парадокса, свакако је значајна чињеница да је наш приповедач био тематски прирастао за свој завичај као ретко који други, и да је своје земљаке познавао у „душу“. Докле је одступање од књижевног језика последица ропског подражавања покрајинског говора, а одакле резултат стваралачког настојања да се што изворније изрази живот, немогућно је да се глобално одреди. Концентрација локалних израза у књижевном делу Борисава Станковића није равномерна, много је већа у директном говору јунака, него у приповедачевом говору. Као што се у Станковићевом епском делу дијалог губи у маси приповедачевим речи, тако се и дијалекатска обележја у укупном читалачком утиску чине мање изразитим него што стварно јесу. Примерима се не дају ни илустровати, а камоли исцрпети сви појавни видови језичких одступања.

Да је Борисав Станковић осећао извесну обавезу према изворном говору доказују приметне разлике између говора сељака – чивчија и чорбаџија, између дошљака и оџаковића... Дугове ове врсте, приповедач понекад може одужити и са само неколико карактеристичних речи. Полазећи од претпоставке да локални колорит у управним говорима Станковићевих личности прелази меру која је допустива са становишта потреба просте језичке аутентичности једног књижевног дела према говору краја у који је тематски постављено, остаје да се испита постоје ли неки други разлози бројних пишчевих прекршаја језичке норме. Станковићеве личности се најчешће међусобно споразумевају погледима, мимоком и покретима. Велики познавалац људске душе добро је знао, и у неколико наврата напомињао, да човек проговара „својски“ тек онда кад је под каквим душевним теретом. Зар би нам иначе говор врањског севдалије Митка, иако много чиме далек од књижевног језика, и данас био тако близал? Ако је вишеструко објашњиво и лако појмљиво што оне говоре „својим“ језиком, није тако једноставно открити довољно јаке естетске разлоге који варваризмима, архаизмима и локализмима пружили гостопримство и у оквирима приповедачевог говора , који овде не само што није узоран, него је према општој оцени – сиров, груб, натруњен свакојаким језичким отпатком. Приповедачко дело Борисава Станковића писано је књижевним језиком кад год и колико год је то било могућно у присуству наглашених и бројних накњижевних особености прототипског говора.








Поред некњижевних извора Станковићеве лексике, од којих је дијалекат најснажнији, естетским мотивима може се образложити и претежан део других језички нерегуларних појава. Показана несигурност у конгруенцији, рецимо, никако бије ствар списатељске „дискреционе“ слободе, већ његове личне несмотрености или његовог личног незнања. Због свега тога сасвим је разумљиво што се повремено наилази на непрецизне, нејасне и двосмислене реченице, које заузврат не нуде ни прецизност, ни јасност, ни смисленост у домену својих естетских функција. Широм свога дела, наш писац учестало понавља поједине речи и изразе, што изазива монотонију и замор кад год није у функцији наглашавања. Присутни су и неприкладни изрази који нису последица пишчевог нестизања да неђе праву формулацију, него су последице недовољне истачности његовог слуха за нијансе значења. Грешке које су овде илустроване примерима – устаљане су.

Већину осталих језичких прекршаја ваљало би подврћи коначнијем квалификовању тек у светлу естетске функције коју врше. И заиста, готово свака Станковићева реченица садржајан је пример како се и преко језикословних норми може се само поштовати налог стваралачког тренутка него, у извесном смислу, и култивисати дух језика. Упарљива је Станковићева склоност да учестало користи перфекатске облике, а још чешће перфекатска значења. Изван критичког домашаја језикословних закона стоје и вербалне знаке оних психичких стања за која међу постојећим, граматички санкционисаним формулама није било одговарајућих. Ослобађајући велико семантичко богатство у оквирима уског лексичког опуса, обилато се користећи допунским изворима песничког језика, и често прелазећи преко језикословних принципа, закона и норми, Борисав Станковић је том својом „немутношћу“ и „муцавошћу“ једним делом стваралачки смело испуњавао специфичне захтеве инспиративних садржина, а другим, знатно мањим показивао личну непоузданост у владању језичком материјом. Саздана од бројних и наглашених особености, лексика Станковићеве књижевности у ствари одражава бројне и не мање изразите особености света који исказује.



Посматрана граматички и уско стилистички Станковићева синтакса одаје полуписменог човека који се, наочиглед читалаца, мучи да склопи реченицу. Иако је, дакле реченица претрпела највише преправки у процесу граматичког „упристојавања“, ипак је сачувала довољно „слабости“ које сигурно предводе наслућивање оригинала.

„Његове реченице – вели Владимир Ћоровић – ћошкасте, с пуно јеѕичких грешака, испреплетане чудном инверзијом апозиција и адјектива, а оскудне нарочито помоћним глаголима, изгледају као да замуцкују, као да се тискају једна уз другу, као да им нестаје даха. Али се зато доимају и потпуно су личне.“ Станислав Винавер узрочно –последично повезује граматичку преступност Станковићеве реченице с карактером садржине коју таква реченица исказује.

Такво гледање је све чешће и све непоколебљивије у нашој критичарској мисли. Ово је само мали исечак из панораме различитих мишљења о Станковићевој синтакси.

autro:jedna Vranjanka


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 0  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: