Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
zjovan29 blog

JEDNA VRANJANKA O BORI STANKOVIĆU



Уметност Борисава Станковића


Целокупно књижевно дело Борисава Станковића испуњено је са око шест и по хиљада различитих лексичких јединица. Уколико би се сужен допринос списатељске лексике Борисава Станковића објашњавао искључиво оскудношћу личног речника, сигурно је да би се тиме, добрим делом и унапред, признала проста сразмера броја употребљених речи и постигнутих значења. Све то посредно значи да се у маси, а нарочито у карактеру језичких потреба објекта и субјекта приказивања скривају и одгонетка и смисао парадоксалне чињенице да се у једном, не само квалитетном него и обимом немалом књижевном делу, не може избројати више од шест и по хиљада различитих речи. Свет коме се Станковићева уметност тематски обраћа, устаљен је и ограничен у толикој мери да је унеколико већ самим тим природно што се његов литерарно транспонован облик не одликује великом лексичком разноврсношћу.

Хроници је познато да су прототипови Станковићевих јунака покривали ћутањем своје интимне светове. Друго решење има најдоследнијех демонстратора у лику Митка у драми „Коштана“. У прототипске особености које су несумњиво утицале на језички менталитет Станковићевог дела спада и историјски осведочена извесна затвореност свести патријархалног човека.

Како је тај семантички слој, иако основни, најсиромашнији – јер је својствен речима које нису ступиле у интензивније међусобне односе – разумљиво је што приповедач у њиховом мноштву не тражи нова семантичка изворишта. Живот му није нудио истину као исказану, него као прећутану реч, и он је за њом пошао у тамни вилает онемелости да би је, понекад, ишчупао сву изнакажену из негви страха, стида, немоћи, сујеверја... а чешће да би је спознао неопреднећену и оставио у нептокинутом муку. Имају ли се у виду још и уске, једностране представе о животу, танка знања и интелектуална пасивност патријархалних људи онога времена – постаје, бар са становишта животности приказивања, још јасније због чега ти људи ни у Станковићевој причи нису могли бити обдарени штедријим и разноврснијим говором. Како је богатство или сиромаштво језика који је у служби уметничких слика могућно измерити искључиво обухватношћу, дубином и животношћу изражених садржина, то се у предузетом испитивању не сне поћи од простог реципроцитета лексичке масе и семантичке количине. Станковићев језик одаје својеврсно богатство у укупном читалачком доживљају. И с реда истргнут фрагмент илустроваће ту пишчеву вербалну опредељеност за конкретно и појединачно, његову стваралачку амбицију да и оно што у животу остаје нематеријализовано, речју и речима именује тако да се учини видљивим и готово опипљивим: „После вечере целе ноћи Магда би код ње предремала, тобож да јој је на услузи, а у ствари чувајући је. Јер, Софка, поред свега што се упињала, не подавала, ипак, ипак, сваке ноћи као да је била у грозници. Не зна које је већ доба, тек осећала би око себе како је сва врела. Из уста почео би да је пали дах. Окретала би главу прозору, и тамо на небу, међ облацима, одмах би тако јасно и истински видела како се оцртава и издиже он. Јак, висок, са јаким рукама. И онда он почиње к њој да долази.

Узима је на своје руке и не сагибајући се, толико је снажан, приноси је себи, и љуби је, тако да би му чак и врх носа осећала“. Како свет емоција, страсти и маште заузима централно место на иначе уском мотивском простору Станковићеве уметности, то је по вишезначност њеног приказивања спасоносно што приповедач све „преводи“ на језик реалитета, и што не приступа уопштавању накнадним сажимањем збира сродних појединости у један довољно обухватан и стога неизбежно апстрактан односно категоричан појам. Борисав Станковић ретко кад у целости дефинише приказивану појаву.

Избегавши једнострукост апстрактних значења и сведеностпримарних, Станковићева реч је прнашла свој еликсир у непосредности, у присности с појавом коју одређује, а своју ризницу вишезначности у неисцрпној слојевитости потенцијалних, секундарних сементичких вредности. Захваљујући пишчевој усресређеностина конкретно и појединачно, на сликање уместо психологизовање – душевна стања, на пример, најчешће се материјализују у карартеристичан покрет, дрхтај – ова лексика је и малим бројем јединица могла обухватити посве сложене садржине; могла је и у малобројности пронаћи семантичко обиље. Исказни капацитет је права мера богатства Станковићеве лексике, а он је, без сумње велик.


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 0  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: