Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
princezanemira blog
Nekako sam o muškarcima uvek učila kroz prijateljstva.Zaista retko u vezama.Postoji taj neki štit koji navučemo u vezi.Jedan ugao iz kog posmatramo.Naročito danas kada su sve ljubavi ograničene na kratak rok trajanja.Svi znamo to a opet verujemo da nije tako.

Sećam se koliko sam noći provela u razgovoru sa kumom.Kako sam govorila (i sada govorim) da je on muškarac kakvog bi poželela svaka žena.Koliko smo raspravljali o tom nekom koji je trenutno bio aktuelan ili o muško ženskim odnosima.

Juče sam se posvađala sa Ehom.Oko čoveka koji mi se dopada.Oko mojih stavova.Oko sajta.Oko svega.

Iskreno dosta sam pokupila od njega.Stavove.Mišljenja.A možda najviše ono što je najvažnije za današnje vreme.Izdići se iznad svega i sačuvati sebe.Ograditi se i ostaviti samo malena vratanca za drage ljude.Da me ništa ne može inenaditi.Da nikome bezgranično ne verujem.Da postoji onaj deo mene koji ljubomorno čuvam za sebe i nikada ne dajem nikome.

I po prvi put sam uvidela da mi žene potpuno drugačije doživljavamo muškarce.Barem sam ja tako činila.

Da su i oni jednako nesigurni,spetljani.Da ih pogađa često sve više nego nas.Da su osećajniji.Da ne žele da pokažu.Da osuđuju samo one do kojih im je stalo.Da su strožije sudije od žena.Da analiziraju i slažu slike u glavi više nego mi žene.Da se zbune kada im je stalo.Da teško praštaju (ili nikada ne zaboravljaju).Da im je stalo često više nego nama ali glume vitezove u oklopima.Da ne mogu bez nas.

I po prvi put shvatam da nisam možda ni pokušala da ih razumem.Svako gleda iz svog ugla danas.Kako njemu odgovara.Tolerancija se izgubila.Kompomis denuo u zaborav.Lepo je postavljati sebe na prvo mesto i niko to neće učiniti umesto nas ali to prvo mesto ne treba da bude i jedino.

Svi smo suviše stereotipni.Idemo po šablonima.Mislimo sve je tako kako nam kažu.Lakše je ići utabanim stazama,znam.

U svoj toj jednoličnosti pišemo iste priče.Gradimo identične mostove.Razočaravamo se zbog istovetnih stvari.

Kao da smo nekakvi roboti programirani na vreme i potrebe.Niko se i ne trudi da išta više razume.

Imam utisak da će u jednom mometu sve priče biti iste a životi preslikani.

Sve gledamo kroz telesno.Kroz uzak objektiv opet iz jednog ugla.

I kao da to ništa ne može da promeni jer mi i ne želimo ili se ne trudimo da tako bude.

Pa se onda zatvaramo u oklope,navlačimo maske,ograđujemo se žicama.tako je sigurnije.

Pomirila sam se sa Ehom.Shvatila da nisam robot kako sam umislila .Da još uvek može da me dotakne nešto samo od osoba koje mi nešto znače.Shvatila da sam srećna što sam na početku jedne lepe priče sa čovekom koji mi se dopada.

I ono najvažnije.Da i dalje ništa ali ništa nemam pojma o muškarcima.

Princeza vam želi dobro jutro i lep dan!






 
Interesantno
pozitivni glasovi: 4  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

vitezkoja (41)
gledanje iz samo jednog ugla nije dobro ne daje dobru prespektivu pogleda na određenu stvar vec treba sagledati iz svih uglova da bi se stekla potpuna slika svega sto te zanina o necemu .mislite da ste samo vi zene komplikovane zato što ti pokazujete i isticete to da svi znaju i mi imamo svoje trenutke samo to vešto krijemo da se ne primeti a kada to radimo odmah nam se pripisuje da smo sebicni osorni da nemamo emocija da gledamo samo sebe i da vas ne razumemo u vašim nastupima hirova ivelikih želja .
#3, 09.11.2011 - 14:03
Viteže ovo hirovi se odnosi na mene,znam

Ha! Ali i vi imate svoje hirove i te kako
09.11.2011 - 16:19
Casperitza (39)
Odigrana je nerešana utakmica draga. Koliko god mi nemamo pojma o njima, toliko nemaju ni oni o nama. To je činjenica...

Nikada se nisam posvađala sa osobom do koje mi nije stalo. Nisam opraštala ljudima koji to ne vrede, jer nisu nikada ni bili u mogućnosti da me uvrede/povrede. Prešla sam preko nekih situacija, ali ih nikada nisam zaboravila - samo ih zabacila u neki daleki kutak svoje glave, svog srca. Ali to opet u vezi sa ljudima koji su meni dragi - čak jaaaako dragi.

Ponos je naš najveći neprijatelj. Zagorčavamo svoje živote jer je ponižavajuće učiniti prvi korak... Sve je to tužno i žalostno. Jer onda kada bi smo hteli da iznesemo svoja prava osećanja, tada je prekasno - ta osoba više nije tu da čuje to što bi smo želeli da joj saopštimo... Nema je - i to u svakom smislu tih reči.

Jedna osoba mi je nekada rekla da je u životu sve crno ili belo, što mi je tada bilo neshvatljivo. E sada posle svega, shvatila sam da većina nas tako postupa. Opet sa druge strane, govori se da sam imbecili nikada ne menjaju mišljenje... Kako postupati, šta činiti? Hmmmm... Teška borba! Kako god, neko razočarenje nam je neizbežno.

Na posletku shvatam jedno : Život je voz, sa puno putnika, prolaznika... Ulaze i izlaze, svako ima neku svoju destinaciju, stanicu. I ma koliko se mi borili da ih zadržimo, nema toga... Ako je neko rešio da izađe, to će i učiniti. Ostaviće možda za sobom neki kofer (pun sećanja), čisto da nas seti na svoj prolaz, ali ga na kraju kako god neće biti. Svejedno da li je on prošao kroz vagon familije, prijateljstva ili ljubavi... Voz ide dalje, i zastaje na nove perone, i opet neki drugi putnici... Tako u krug... Sve do poslednje stanice...

Uz tebe... ;)
#2, 09.11.2011 - 14:01
Upravo tako!
najbolje moguće si opisala!
Život je voz.Pisala sam slično ne znam da li sam rekla voz ali vidim da identično razmišljamo
Bukvalno identično!
Samo mi to uporno ne shvatamo.I osobe dolaze i prolaze poslate u naš život kako bi neke lekcije naučili

Ljubim te
Hvala na ovom komentaru boljem nego post
Zaista je nastavak posta
A ti piši više
09.11.2011 - 16:18
OOOOOO BATKO VRLO LIJEPO I PRIJATNO PROCITATI KAKO LJEPU ZENU LIJEPE RIJECI MNOGO LJEPSOM CINE
#1, 09.11.2011 - 13:26
Pocrveneću
09.11.2011 - 16:15