Htela sam ja baš da pišem tom mom kako mi nedostaje.Kako bih želela da ga imam sada i odmah.Kraj sebe.Na sebi.U sebi.Ali...sprečio me je mail koji sam dobila.

-Princezo čitao sam tvoj post o net kazanovama.Lepo je to sve ali ono što mene zanima je zašto se svi danas plaše iskonskih i pravih vrednosti i uporno beže od njih?

Htedoh da mu kažem ma šta ti je.Što si dosadan.Niko se ne plaši.A onda...uhvatih samu sebe.Čak i ja ne želim brak drugi.Ne želim pravu vezu.Ja znači spadam u te.Ljude modernog doba.One koji se plaše.One koji ne žele vezivanje.

Dobro...rekla bih ja da nešto samnom nije u redu da nisam srela masu ljudi koji upravo ovako razmišljaju.Ovako kao ja.Pa smo odredili najgluplju meru za trenutak.To je moderno.Ono što traje trenutak.Trenutak je mera za kraj a ne za ljubav.Ljubav se ne meri.

Dobro...kontam ja.Mi moderni ljudi živimo instant.Završavamo ljubavi pre nego ih i započnemo.Veze nam traju manje nego kratkotrajno mleko.Ne tolerišemo.Ne trpimo.Ne pravimo kompromise.

Zašto bi kada nas na narednom ćošku već čeka neko novi a mi mislimo ponovo e baš je on bolji od predhodnog i baš je to to.Sve do narednog ćoška.

Lažemo sebe kako je super razvoditi se zarad dece a zaprvo uporno sebično postavljamo sebe na prvo mesto i gledamo samo sebe.Najlakše je raskinuti ili razvesti se.Ali po nekada je potrebno samo malo razumevanja koje nam svima nedostaje.

Onda zapadamo u kratke veze jer tako je bolje i lakše.Strah.To je jedino što nas danas u ovoj anarhiji od osećanja ujedinjuje.

Strahujemo da ćemo biti ponovo ostavljeni.Da ćemo ponovo prolaziti kroz isto.Ljubav je lepa dok traje ali svi smo iskusili šta se dešava kada nestane.Ne želimo to.Nije nam potrebno.Zašto dozvoliti sebi još jedan takav luksuz?

U isto vreme priuštavamo sebi još veći luksuz.Luksuz da nikada više ne iskusimo ljubav.

Kazanove su samo jedan od vrsta i oblika straha.Isti taj strah je prisutan i kod zavodnica i kod razvedenih žena i muškaraca,i kod sponzoruša i kod svih onih koji uživaju u kratkotrajnim užicima potpuno nedovoljnim za pravu ljubav.

Oni koji su pak dovoljno hrabri pa se odvaže da vole bivaju povređeni.Ostavljeni.Po meni upravo oni trebaju da slave.Jer su uspeli ono što danas mnogi na umeju.Da vole.

I naravno uvek idemo prečicama i zaobilaznim putevima birajući lakše.Zašto bi plivali kada možemo preko mosta?Tako je sigurnije.Da li je?Da li je zaista?Tako je samo sigurnije da zaoiđemo ljubav.

I znate...nakon razvoda koji nisam želela sam prilično ojačala.Shvatila da ništa nije večno.Ogradila se tako da više ništa i niko ne može da me dotakne osim onoga što ima veze sa mojim detetom.

Dok sam plakala govorili su mi zašto plačeš kada sam prestala kažu mogla bi ponekada i ti da zaplačeš-ne bi ti škodilo.

Opet ja imam samo jedan strah.

Ne plašim se smrti niti bolesti.Plašim se...da li će ikada ljubav uspeti da me dotakne.

Mislim da nisam jedina fobična na to.Ima nas puno.Pa krijući se iza sebe samih biramo ono najjednostavnije.Kratkotrajne veze i trenutke užitaka.



Zahvaljujem se čoveku koji mi je poslao mail i na osnovu čijih sam reči napisala ovaj post.


Princeza vas pozdravlja i želi vam lep ostatk dana!