Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
Alexdj986 blog

OSHO - PUT DO SRCA poglavlje 2 NE SUDITE

Odlomak iz knjige „OSHO – PUT DO SRCA“

Bio jednom starac u jednom selu, vrlo siromašan, ali čak su i kraljevi bili na njega ljubomorni, jer je imao predivnog belog konja. Takav konj nikada pre nije viđen – njegova lepota, njegova velika gracioznost, njegova snaga. Kralj je tražio tog konja i nudio ogromnu svotu, ali starac bi odgovarao: „Ovaj konj nije za mene konj, on je osoba, a kako možete prodati osobu? On je prijatelj, on nije imovina. Kako možete prodati prijatelja? Ne, to nije moguće.“ Čovek je bio siromašan i bilo je svakojakih iskušenja, ali nikada nije prodao konja.

Jednog jutra je otkrio da konj nije u štali. Okupilo se celo selo i svi su rekli: „Budalasti starče, mi smo već ranije znali da će ti jednom konj biti ukraden. A ti si tako siromašan – kako bi mogao da zaštitiš tako skupocenu stvar? Bilo bi bolje da si ga prodao. Mogao si postići koju god cenu si hteo, svaka i najviša cena, bila je moguća. I sada konja nema. To je prokletstvo, zla sreća.“

Starac je rekao: „NE PRETERUJTE, RECITE SAMO DA KONJ NIJE U ŠTALI. TO JE ČINJENICA, SVE OSTALO JE PROSUĐIVANJE. KAKO MOŽETE DA ZNATE DA LI JE TO ZLA SREĆA ILI NIJE? PO ČEMU SUDITE?“

Ljudi su rekli: „Ne pokušavaj da nas zavaraš. Možda nismo veliki filozofi, ali ovde filozof nije ni potreban. Jednostavna činjenica je da je blago izgubljeno i to je zla sreća.“

Starac je rekao: „Ostaću kod činjenice da je štala prazna i da konja nema. Drugo ništa ne znam – je li to zla sreća ili blagoslov – JER TO JE SAMO DEO. Ko zna šta će da usledi?“

Ljudi su se smejali, mislili su da je starac skroz poludeo. Oduvek su sumnjali da je pomalo lud, inače bi prodao konja i živeo u bogatstvu. A živeo je kao drvoseča. Bio je vrlo star i još je sekao drva, donosio ih iz šume i prodavao. Živeo je iz dana u dan u bedi i siromaštvu. Sada je bilo potpuno sigurno da je poludeo.

Nakon 15 dana konj se jedne noći vratio. Nije bio ukraden, otišao je u divljinu. I ne samo da se on vratio, već je doveo sa sobom tuce divljih konja. Ponovo su se okupili ljudi i rekli: „Starče, bio si u pravu, a mi smo bili u krivu. To nije bila nesreća, dokazalo se da je to bio blagoslov. Žao nam je što smo navaljivali.“

Starac je na to rekao: „OPET PRETERUJETE. RECITE SAMO DA SE KONJ VRATIO I DA JE S NJIM DOŠLO 12 KONJA – ALI NEMOJTE PROSUĐIVATI. KO ZNA DA LI JE TO BLAGOSLOV ILI NIJE? TO JE SAMO DEO.“

Dok ne znate celu priču, kako možete prosuđivati? Pročitate jednu stranicu knjige, kako možete prosuđivati celu knjigu? Pročitate jednu rečenicu na stranici, kako možete prosuđivati celu stranicu? Pročitate samo jednu jedinu reč u rečenici, kako možete prosuđivati celu rečenicu? ŽIVOT JE TOLIKO OGROMAN – SAMO JEDNA REČ, DEO REČI I VI STE PROSUDILI CELINU! CELINU!!!

...(CELINA JE BOG. BOG NIJE BIĆE VEĆ ENERGIJA KOJU ČOVEK MOŽE DA DOSEGNE NA VRHUNCU SVOJE SVESNOSTI, KAO ŠTO SU U TOME USPELI PROSVETLJENI MAJSTORI POPUT BUDE, ISUSA, MUHAMEDA I DRUGIH. OSHO JE TAKOĐE PROSVETLJENI MAJSTOR. PROSVETLJENJE = SAMOSPOZNAJA = SPOZNAJA SAMOG SEBE)...

„Nemojte reći da je ovo blagoslov, to niko ne zna. Ja sam srećan u svom neprosuđivanju, nemojte me ometati.“

Ovoga puta ljudi nisu mogli puno toga da kažu, možda je starac ponovo bio u pravu. Ostali su ćuteći, ali u sebi su smatrali da je on u krivu. S konjem je došlo 12 prelepih konja. Uz malo treninga moguće ih je pripitomiti i zaraditi mnogo novaca.

Starac je imao mladog sina, samo jednog sina. Sin je počeo da trenira divlje konje i samo nedelju dana kasnije pao je sa divljeg konja i slomio noge. Ljudi su se ponovo okupili – ponovo su prosuđivali. Osuda se tako brzo javlja! Rekli su: „Bio si u pravu, ponovo se dokazalo da si u pravu. To nije bio blagoslov, to je bila nesreća. Tvoj jedini sin je polomio noge, a bio ti je jedina potpora u starim danima. Sada si siromašniji nego ikad.“

Starac je rekao: „Opsednuti ste prosuđivanjem. Ne preterujte. Recite samo da mi je sin slomio noge. Ko zna da li je to nesreća ili blagoslov? – niko ne zna. Ponovo samo deo, nikad ne dobijate više. Život dolazi u delovima, a prosuđivanje je usmereno na celinu.“

Nakon nekoliko nedelja država je ušla u rat sa susednom državom i svi mladići iz grada su prisilno regrutovani. Samo starčev sin je ostao jer je bio bogalj. Ljudi su se okupili, plačući i jecajući, jer su iz svake kuće mladići prisilno odvedeni i nije bilo mnogo nade njihovog povratka, jer ih je napala velika država i borba je unapred bila izgubljena. Neće se vratiti. Celi grad je plakao i jecao i došli su do starca i rekli: „Bio si u pravu, starče! To je bio blagoslov. Možda je tvoj sin bogalj, ali je još s tobom. Naši sinovi su zauvek otišli. Tvoj je barem živ i s tobom i malo-pomalo će se oporaviti. Možda će malo šepati, ali će biti u redu.“

Starac je ponovo rekao: „Nemoguće je razgovarati sa vama ljudi, vi stalno i stalno prosuđujete. Niko ne zna! Kažite samo: vaši sinovi su bili prisiljeni da se pridruže vojsci, a moj sin nije na to bio prisiljen. Ali niko ne zna da li je to blagoslov ili nesreća. Niko nikada neće moći da zna. Samo Bog zna...“

Kada kažemo da samo Bog zna, to znači da samo potpunost zna. Ne sudite, inače nikada nećete moći postati jedno sa potpunošću, sa postojanjem, sa celinom. Bićete opsednuti delićima, naprečac ćete zaključivati na temelju malih stvari. Sufiji insistiraju na ovom: Nemojte se opterećivati time da postoje stvari koje su potpuno izvan vas – ali vi čak i o njima donosite sudove.

(Sufi je čovek srca, čovek ljubavi, duhovno biće koje se ne opterećuje time odakle dolazi svemir, ko se ne opterećuje time ko ga je stvorio, ko se ne opterećuje time kuda nas sve to vodi – zapravo on ne postavlja pitanja. Umesto toga on počinje živeti i voleti svet.)

Kad osuđujete, prestali ste da rastete. Osuda označava kruto stanje duha, kretanje je prestalo, napor da se sazna više je prestao, napor da rastete je prestao. Već ste doneli osudu i to je gotovo. Um uvek želi da prosuđujete, jer kretanje donosi probleme – uvek je rizično biti u procesu. Doći do zaključka znači da ste postigli cilj, više nema putovanja. Čovek koji želi da putuje do konačnog treba kao polaznu tačku da postavi neprosuđivanje. To je vrlo tečko, skoro nemoguće, jer um prosuđuje i pre nego što se snađete. Pre nego što ste uopšte postali toga svesni, um je presudio. Ali ako pokušate, malo-pomalo javljaće se suptilna svesnost i onda ćete moći da otpustite prosuđivanje. Ako otpustite prosuđivanje, postajete „religiozni“. Tada ne znate šta je ispravno, a šta pogrešno. Ali obični ljudi koje nazivate religioznima su ljudi koji sve znaju – šta je dobro a šta loše, šta treba činiti a šta ne treba. U sebi imaju sve Božje zapovesti. Zato religiozni ljudi postaju tvrdoglavi. Njihovo putovanje je prestalo, više uopšte ne rastu. Reka ne teče, postala je bara. Ako želite kretanje, rast – a bezgranično kretanje i rast su mogući, jer Bog nije statična tačka, Bog je totalno kretanje života, postojanja – ako želite da koračate uz Boga, onda se morate stalno kretati. Morate stalno biti na putovanju.

Zapravo, putovanje nikada ne prestaje. Jedna staza se završava, druga se otvara, jedna se vrata zatvaraju, druga se otvaraju. Uvek postoji još viši vrh. Došli ste do vrhunca i baš nameravate da se odmorite misleći kako ste sve postigli i odjednom primećujete da je viši vrh i dalje tu. Od vrha do vrha, to nikada ne završava, to je beskrajno putovanje – Bog je beskrajno putovanje. Samo zbog toga su oni koji su vrlo hrabri, toliko hrabri da ne brinu o cilju, već su zadovoljni putovanjem, samo da se kreću sa životom, da teku sa rekom, da žive U TRENUTKU i rastu u njemu – samo su oni sposobni da hodaju uz Boga. Ljudi okrenuti cilju su mediokriteti, sva njihova dostignuća su osrednja. Šta mogu da postignu? Mogu li postići najviše? Možete li vi doći do cilja – vi? Tada bi cilj bio manji od vas. Ne, cilj se ne može postići. U stvari, nema cilja i dobro je što nema cilja. Zbog toga je život besmrtan, jer će svaki cilj biti smrt. Onda više niste potrebni. Čovek koji previše prosuđuje zaustavlja svoj rast u svim smerovima. Kad se prosuđivanja nasele u vama, postajete nesposobni da vidite nešto novo. Prosuđivanja vam to ne dozvoljavaju, jer ih novo uznemirava. Tada ćete živeti zatvorenih očiju. Niste slepi, niko nije slep, ali svi se ponašaju kao slepci – moraju tako, jer su prosuđivanja tu. Ako otvorite oči, javlja se strah da ćete možda morati nešto videti, nešto uračunati i možda ćete morati da promenite sud. A prosuđivanje je tako udobno, smestili ste se u kući i zaboravili put i putovanje, napor i stalno kretanje, opasnost i rizik. Zaboravili ste avanturu. Zatvorili ste se u malu kuću, ugodnu, udobnu. Sada se bojite da pogledate kroz prozor, držite ga zatvorenog. Sada se bojite da otvorite i vrata. Ko zna, neka strana činjenica bi mogla ući i poremetiti vašu udobnost, vašu prijatnost i sigurnost...


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 15  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

nislice (46)
*OK* *OK* *HI* *THUMBS UP*
#3, 19.08.2012 - 01:21
:-)
19.08.2012 - 10:21
greeneye (32)
#2, 03.05.2012 - 23:49
04.05.2012 - 12:36
Bravo za izbor
#1, 09.12.2011 - 22:52
Drago mi je da je makar neko razumeo Osho-ve reči, jer razumeti Osho-a znači razumeti sebe.
Veliki pozdrav :)
10.12.2011 - 17:53