Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
Cica58 blog

Zna li neko da mi objasni sta znaci majka?

Da li je to ona zena u kojoj se zacnete, nakon polusatnog snosaja…ili je to ona zena koja od momenta kada sazna da je trudna, sve ucini da vam zagorca zivot…umesto da vam se unapred raduje…

Da li je to ona, koja se celim svojim bicem trudi da vam ulepsa i poboljsa bivstvovanje na ovoj planeti, ili je to ona, koja vam svakodnevicu pretvara u pakao, od momenta rodjenja pa sve do momenta dok je onaj od gore ne pozove da konacno napusti ovaj jebeni svet…

E, i onaj gore je bas neki veoma zanimljiv lik…posmatram ga vec neko vreme, i moram vam priznati da polako pocinjem da shvatam sustinu price…bez obzira na njenu tezinu…price , jel…

Dakle, tema je majka…

I to kakva...

Ne znam da li je neko od vas imao tu srecu da upozna zenu koja ga je donela na ovaj svet, u svoj svojoj lepoti…ja nisam…cak suprotno…

Znate one dane kada ste bolesni ko pas, i kada ne mozete da se odvucete ni do wc-a bez da iza sebe ne ostavite trag sirine magistralnog puta, od povracke…i kada vam je toliko lose , da bi vam prijala i po koja topla solja caja donesena u krevet, uz nekoliko lepih reci, i pokoji mazni poljubac u celo, i mazenje sa mamom…znam i ja, ali ne doziveh ih nikad…bar ne za ovih 36, do koliko dobacih za sada…

Kazu kako nikad nije kasno…i nije, ali zavisi za sta…neke stvari su toliko zakasnile, da se vise ni ne naziru u retrovizoru zivota…

I koliko god da se trudite da ih zaboravite i prevazidjete, prosto vam se svakodnevno same nabijaju na nos…

Dakle, mama…

Zena koja vas rodi uz svu muku i bol…i nakon svega uspe da vam se nasmeje, i da vas poljubi bez obzira sto ste je mucili prethodnih 12 casova, jer ni uz stalne kontrakcije materice, niste hteli napolje na ovaj svet…

Zena koja se sa najvecom ljubavlju i paznjom sprema da vas doceka u ovaj surovi svet, i da vam omoguci da svoj zivot prozivite najbolje sto mozete…ona koja bi sve dala da vi budete srecni, koja ne preza ni od cega samo da bi vase zelje i snovi bili zadovoljeni…

Kada sam saznala da sam ostala u drugom stanju , mojoj sreci nije bilo kraja…

Rekoh sebi…i njemu…jao, samo da je zensko…da joj budem ono sto ja nikad nisam imala…MAMA…

Lazem, imala sam i ja mamu, i jos je imam, ali mamu sa malim m…mamu na papiru koji vam izdaju kada idete da vadite licnu kartu, pasos ili kada se upisujete u srednju skolu…

Mamu, koja je ceo zivot mislila samo na sebe…

Mamu, za koju se ne secam da je ikad bila i na jednom roditeljskom sastanku…o da…

Mamu, koja nikada sa vama nije prelezala ni jednu boljku…

Mamu, koja vam nikad nije donela lek u toku noci, navivsi svoj sat da zvoni kako bi se probudila i svom potomstvu pomogla da ozdravi…

Mamu, koja sa svojim detetom deli najtajnije tajne…i pokusava da ga nauci sustini zivota i prezivljavanja…

E , to nisam imala…

Imala sam mamu koja je sluzila kao paradni konj…

Imala sam je, da bude lepa sebi…i drugima uglavnom…

Da se po parohiji o njoj prica sve najbolje, a kako je to dobra i pozrtvovana zena cini mi se da cete moci da sagledate nakon citanja ovih par redaka, koje imam potrebu da napisem i konacno podelim sa nekim sve sto me muci sve ove godine…

Dakle…ja TRUDNA…sa covekom koji se mojoj mami naravno nikada nije dopao…ali to je druga prica…drugi put cemo o tome…

Danima sam zamisljala svoje dete, lezeci i mastajuci kako cu JOJ pruziti celu sebe…

Znala sam da je zensko, prakticno od momenta njenog zaceca…

Znala sam i kako ce da izgleda…sanjala sam je…zelela sam je…volela sam je jos pre nego sto sam je rodila…

Bila mi je sudjena…ili ja njoj…ko to zna…pokazace nam vreme, samo ako budemo obe znale da adekvatno tumacimo znake pokraj puta…

Rodila sam je uz svu muku koja moze da snadje zenu na porodjaju, koji je trajao 12 casova…

U pojedinim momentima sam mislila da necu preziveti…najezim se i sada kada se setim svega, a za koji dan bice tacno 15 godina kako je ONA uz mene…

Nikada necu zaboraviti scenu kada je radjam…i prinose mi je onako krvavu, modru i smezuranu, svu zutu od loja kojim su bebe oblozene pre nego sto ih okupaju i skockaju…

Pocela sam da placem…da ridam…tako glasno da su mislili da nesto nije u redu…da me nesto boli i nakon zavrsetka agonije porodjaja…

Nije me bolelo nista…bila sam srecna…prvi put u zivotu presrecna…

Moja operacija MAMA je na putu da uspe…

Plakala sam i ljubila moju cerku…

Trazila sam da izljubim i doktora, na sta je on ostao ravnodusan…

Sa ove vremenske distance, moram vam priznati da verujem da je svasta doziveo za svog zivotnog veka, te da mu nisu strane ni rascaparene zene na porodjajnom stolu, koje bi se i sa njim ljubile…scena ipo…

Posle toga su me po propisu pokrpili gde god je trebalo,(kasnije ustanovismo da su me pokrpili pomalo i gde nije trebalo),pustili da odlezim nekih sat vremena pod punom kontrolom babice, i onda su me konacno odgurali u sobu da me smeste u krevet, i da mi donesu moju princezu…

Dogurali su u sobu puna kolica beba, jer je ta 1995 bila prilicno rodna godina…

Prepoznala sam je medju svim kiflama koje su na prvi pogled delovale identicno…

ONA je odudarala…u startu…

Mala garava…sa crnim ocima iz kojih je jos onda, kada je ugledala ovo ostrvo tuge, buktao poseban plamen…

Gledala me je tim svojim okicama kao buktinjama, i kao da je istrazivala sta joj je to zapalo u ovom zivotu…koja li ce to lujka da je vodi kroz sva sranja koja je u ovoj inkarnaciji snadju…

I shvatila je…dobila je…

Nije bas da sam bila premija, pogotovo ne onako kako sam tada izgledala (zato u porodilistima i nema ogledala), ali bolje nije moglo da je potrefi…skromna sam , nema sta…

Rekla bih da sam jos tada bila svesna da je to TO…moja ljubav za ceo zivot…moj vazduh koji disem, moja zemlja kojom hodim, moj hleb koji jedem, moja krv koja tece…moje sunce, moj mesec…sve mi je to bila...i sve ce to biti njeno…dok je mene…a bice me…naucili su me da opstajem…da se nedam…da se inatim…da pobedim, i sebe i druge…

Scena kada konacno izlazimo iz one mucionice od porodilista gde su nam se pogledi po prvi put sreli, ostace dugo zapamcena…dok disem…

Upakovali su moju malu ko najlepsi poklon sa masnicom..

Obukli su joj zelene stramplice sa belom cipkom, i izvezenim bubamarama na delu oko vrata, stavili joj cipkanu kapicu, koja joj je do duse bila bar dva broja veca, i stalno joj padala na oci…

Tata je tom prilikom kupio 2 veeelika buketa crvenih ruza…za MAMU i babicu…

Imala sam utisak da je narastao ko kvasac, i popunio celu prostoriju od srece kada mu je babica uvalila cerku u ruke…sav mi je bio vazan…

A ona…cim smo izasli oci joj se uperise u nebo, siroko, visoko,prostrano i beskrajno…kakva je i sama bila…samo jos toga nije bila svesna…

Kada smo stigli kuci, sve je vrvelo od mnogobrojne rodbine…a da, bila je tu i mama…znate , ona sto me je donela na ovaj svet…da je ne zaboravimo…pa pobogu, ipak je deo cele ove zajebancije i njoj posvecen…

Njoj koja je svoju cerku ostavila svojoj majci i ocuhu da je odgajaju, kada se ona udala po drugi put…

Valjda sam joj smetala, jebem li ga…

Mora da sam bila zahtevno dete…ocekivala sam ljubav, paznju, brigu, vreme…a sve je to ocekivao i drugi muz…

Morate priznati da je bila teska odluka za koga se opredeliti…drugi muz ili prvo dete…drugi je pobedio…za sada…

A baba i deda…sta da vam kazem…da sam htela bolje ne bi dobila…bili su premija…

Pa ne moze bas ceo zivot da vam bude usran…ipak se onaj gore pobrine da namesti red ovog, red onog…med, govna, i taj rad…

Bili su mi vise od toga…bila sam im vise od zivota…

Kupili su mi najlepsu igracku koju jedno dete moze da ima…detinjstvo…

Ljubavi i paznje je uvek bilo na pretek…da mi nadomeste ono cega dugo nisam bila ni svesna da mi nedostaje…roditeljsku ljubav…pogotovo majku…

Sada to znam…

Ne pamtim da sam imala tu cast da se moja mama igra samnom, da se igramo, smejemo i pricamo…

Da satima slazemo lego kockice, da igramo igru memorije, da mi cita price, da me uci da pisem…jok…

Ja sam za to imala babu i dedu…a i bili su bolje placeni…imali su moju ljubav…

Oni su imali mene, ja sam imala njih, a niko u sustini nije imao onog koga treba…

Rekoh vam da se mama udala drugi put…mene ostavila kod njih…ali vam ne rekoh da sam tada za nju predstavljala dodatni problem, dakle nije samo moje postojanje bilo sporno, bila je sporna i mukica koja me je snasla…

Neka koska u desnoj nozi je pocela da mi odumire, pa je postojala mogucnost da ostanem invalid za ceo zivot…aha…ne samo da je imala muku moga postojanja, sada jos i da joj se okacim za ceo zivot na vrat…

Taj luksuz nije mogla sebi da dozvoli…

Zato je lepo resila da po sistemu vruceg krompira, pod raznoraznim izgovorima, tipa , posao, obaveze oko muza, druga trudnoca, nedostatak slobodnog vremena…jel jos treba da vam nabrajam…

Samo kazite, caskom cu da se prisetim jos minimum desetak losih izgovora, da deo sebe u vidu deteta odbacite…

Zamislite mene…mala kovrdzava, tada ridja, petogodisnja devojcica, sa najtuznijim ocima na svetu, zarobljena u veliki beli gips, koji koj je dosezao prakticno do iznad kolena…

I tako 6 meseci…vezana za krevet, jer su doktori sa Banjice rekli da tako treba, da bi fiksirali kosti stopala, i pokusali da spasu sta se spasti moze, da ne ostanem invalid…

Zamislite mene kojoj je oduzeto 6 meseci detinjstva…

Prikovanu za krevet, bez sirine i prostranstva plavog neba iznad mene, bez mogucnosti da bez necije pomoci maknem…bez mogucnosti da budem dete…

Sa obrazlozenjem da cu verovatno dozivotno morati da nosim one ruzne duboke cipele koje inace nose ljudi koji imaju neku manu sa svojim udovima, prepustena sam babi i dedi…

Mama je imala drugog muza…ne budite zli…ipak je njoj bilo najgore…jer ipak je ona moja majka, i ja cu jednog dana biti invalid…a ona ta koja ce morati da brine o meni…

Na moju i vasu veliku radost do svega toga nije ni doslo…

Zahvaljujuci upornosti babe i dede, njihovoj pozrtvovanosti i istrajnosti, doktori su uspeli da stimulisu rast te koske koja je jednog momenta pocela da zabusava i otkazuje poslusnost, te sam ja danas poprilicno zdrava i prava…ko bi reko , jel…

A mama…dolazila je da me obidje, nije da nije, bila je par puta za tih 6 meseci koliko nisam mogla da maknem iz kreveta…

Bila je i kada se porodila, da mi pokaze brata…boze kako sam ga tada mrzela…

Bila sam ubedjena da je on kriv sto nemam ono sto najvise zelim…njenu ljubav…

Boze, kako nisam bila u pravu…

Ta zena je volela i voli i dalje samo sebe…i nikog vise, ni manje…a kako samo ume da odglumi suprotno…

Steta sto nije upisala glumu…cini mi se da bi odavno dobacila do nekog oskara…

Secam se i svog upisa u prvi razred…e, tada se secam i mame…da ne verujete…pa malo glume za publiku, zar niste shvatili do sada…

I onda je se sve manje secam…sve tamo do negde pred kraj osmog razreda…

Ipak sam veci deo svog zivota provela kod babe i dede…dolazila sam ja i kod mame, nije da nisam, samo je to bilo toliko retko da se cini mi se moglo nabrojati na prste obe ruke, OBE RUKE…idi…za jedno tromesecje…ili na prste svih udova koje imam na telu u toku cele godine…

Nesto cesce sam bila pozivana da dodjem u posete, kada je trebalo nesto da se radi, da se zapne oko krecenja, vukljanja namestaja, pranja prozora, tepiha, zavesa…ribanja plocica…ooo…pa zar vi jos niste culi za novokomponovanu Pepeljugu…ta sam…

S` tom razlikom sto je Pepeljugi MAMA umrla i imala je macehu…a moja mama je bila ziva, ali maceha ju je zaposela…

Zato bajke i postoje…da naucimo sta nas u zivotu moze snaci…

Jebi ga, ja moju bajku ne odslusah do kraja…strpljenja mi je vazda nedostajalo, i nisam se na kraju udala za princa, jok…to nije IN…ja sam sebi nasla pekara…bar nikada nismo bile gladne…MOJA cerka i ja…a nije ni on pored nas, mada je morao da bude veoma umesan da otme nesto sto je jestivo pored nas dve…

MOJA cerka…taj mali garavi andjeo…ta moja premija na loto-u, koja me je zadesila jos pre 15 godina…ta moja mala slatka mukica…ta…moja vestica…

Ne sekirajte se, zna, rekla sam joj…i verovatno ce sada kada se vrati iz popodnevnog zujanja i blejanja sa drugaricama da sedne da iscita, sta je ova njena jadna, prsla majka nalupala za jedno popodne…da sedne i da posle toga place…

Neke stvari ce ipak prvi put da procita…

Njen dolazak, i odabir mene za MAMU me je poprilicno promenio…znala sam ja da cu za moje dete biti spremna apsolutno sve da uradim, ali bas SVE, hm…to nisam ni mogla da pretpostavim…

Da li tako razmisljaju i druge MAME…sigurna sam da ne bas sve…pogotovo ako su samo mame…

Ja sam MAMA koja je ustajala da je hrani nocu, da joj menja pelene, da vristi zajedno sa njom kada su joj rasli prvi zubi…ona od bola, ja od muke jer ne spavam vec danima…

Mene moja nije hranila nocu…ustvari ,kada bolje razmislim, nije me uopste hranila…

To je cinila tetka, rodjena babina sestra, sa kojom smo zivele, jer je moju mamu moj tata (jebem li ga, ne postoji manji font), koji je otisao na sluzbeni put tri dana nakon mog rodjenja, i sa kog se nije vratio do sada ( u medjuvremenu je i umro, ali tek kada je nakon 18 godina konacno i upoznao mene)…

Mene, mali crni zavezljaj koji je ostavio kao pokisli kofer na peronu, kao raskvasene necitljive novine, kao upotrebljen kondom…

A i ja mnogo hocu, pa ne moze da se ima sve u zivotu, lepo su me ucili dok sam bila mala…

I baba i deda koji bi zivot da li za mene i roditelji koji te vole…ne moze oba…mora da se bira…

Ja sam odabrala…

Odabrala sam NJU…ili ona mene…jebem li ga, vreme ce pokazati…

Nju, sa kojom sam provodila svaki minut njenog zivota…svaku bolest i radost…

Svaki novopridosli zub (majku li im)…

Svaki grc, proliv, povracanje, visoke temperature…boginje, zauske…drzanje glave kada povraca…

Svaki astmaticni napad, a bilo ih je, jer smo rodjeni sa greskom..i ona i ja…

Lepo kazu ljudi, sacuvaj me Boze obelezenih ljudi…jes` tako je…obe smo obelezene za ceo zivot…ja njom, a ona mnome…

Sricale smo zajedno svako slovo…ucile i cirilicu i latinicu , sabirale , pa se nakon toga oduzimale…uglavnom od smeha…bilo je tu i baba i zaba…

Igrica memorije, mica, saha, bojanki, prica za laku noc…plastelina, crtanja po zidu…(e tada sam htela da je ubijem), bar da je bio zid, pa da uokvirimo umetnicko delo…

Ali nije, ona je resila da crta po lamperijama, i to hemijskom…ljudi moji…nema skidas…

I sada je umetnicko delo na njenom zidu sobe…nema dole…sedi gde ga je i smestila…pre mnogo godina…

Moja ljubav…moja saraniteljka…

Upisale smo se mi i u osnovnu skolu, nakon svih mucenja koja smo prosle u zabavistu…

Od pocetka razlicita…prostrana i nepregledna,kao nebo iznad nas, duboka i siroka kao reka…

Od pocetka samo nebo iznad nje i ona…

Sve je zanimalo, od plivanja, crtanja, fudbala, kosarke…pevanja…tu se i zadrzala najduze…tu je i sada…tu se nasla…prepustila…pronasla se…

A kada se samo setim svih pokusaja…

Izmedju ostalog, najomiljeniji su mi bili odlasci na bazen sa njom…da je gledam kako mlati rukama, kao da za opkladu ima ko ce brze da istera svu vodu iz bazena…par puta je bila na dobrom putu da uspe…ali voda je pobedila…

Kako je guza nije slusala, uvek joj je predstavljala problem…znate ono…dete se ni ne vidi…samo joj iz bazena izvire guza…a nje nigde…

No, naucila je…doduse, te godine je kazu potroseno mnogo vise vode na dopunjavanje bazena, nego inace, nego godina kada moja mala nije ucila da pliva…ali je naucila…

Ne zaboravite da njoj ipak treba mnogo vise, bolje, jace i intenzivnije od drugih…ona je razlicita…ona je MOJA…

Na fudbalu smo gulili sve moguce delove tela, cak smo i jedan deo noge bukvalno otkinuli…sta ce joj…moze joj se…imalo dete viska…

Koliko zidova je samo zavila u crveno dok ih je zguljivala laktovima dok je ucila da vozi bicikl…

A kada smo vec kod biciklova, e njoj su oni bili i sada su, potrosna roba…

Sta je ona njih naunistavala…

Razmisljala sam jedno vreme da je ubacim da reklamira biciklove, pa ako ih tom prilikom i unisti…boze moj…sve ide u rok sluzbe…a i bar cemo znati koji sigurno necemo da joj kupimo…

Saraniteljka moja…

A tek sto je strucna da sredi obucu, uglavnom patike…ljudi moji pa ja to u zivotu videla nisam…ko da imamo stonogu, a ne dete…kojom brzinom ona te patike konzumira, pa to je za Ginisa…

Jos ne otkrih caku kako ih bre tako brzo unisti…meni moje i dalje godinama traju, njoj njene nekoliko obuvanja…bukvalno…unistava ih brzinom svetlosti…alal joj…

Zamalo da zaboravim…zavrsila je osnovnu…sada smo se upisale u srednju…aha…obe…i tu cemo zajedno da zajebemo i zavrsimo, kao i vecinu stvari u zivotu sto smo zajedno odradile…tako valjda treba…

Od prvog keca, pa ukora, jer je proterala jednog malog kroz ulazna vrata skole, posto ju je uhvatio za guzicu, ( jos je i dobro prosao, ja bi ga jos usput i zgazila)…tom vise na pamet ne bi palo da uhvati zensko za dupe…

Presao bi on meni u onaj drugi tabor, pa nek vidi kako je kada njega nicim izazvanog vataju za dupe…sram ga bilo…

Sve do ulozaka i decaka…doduse, jos nam zeta nije dovela…a nece ni skoro…i dalje je zanimaju cvece i drvece…crtaci i igracke…i knjige…moram priznati da joj se omakne da nesto pametno i procita…sem skolskih knjiga naravno…

Prosle godine za “Dane piva” je pravila rigoleto pred roditeljima joj…napilo se dete…i neka je…bolje pred nama i sa nama, no da je smlati neki majmun…sad bar zna kako je…

Rekla je da nece vise…ja se samo bojim da nece ni manje…

A mama…sveprisutna je…zagorcava i dalje…

Nakon sudjenja sa rodjenom cerkom…mnome, za kucu,gde sam je, sto bi rekli , prejebala…znaci to sto je smislila, oces ali juce…

Sada smo stigle do stadijuma gde se svi pravimo blesavi, po sistemu nista se od gorenapisanog desilo nije…

S vremena na vreme me potseti da je gad…ko neki dan, kada sam trazila na zajam asov, aha, dobro citate, asov…

Lepo mi je zena objasnila da sam joj ga prosli put kada smo ga uzeli potpuno otupili, alo asov, jebote…

Nisam izdrzala a da je ne pitam, kako bi mi majku mu bubreg dala da mi zatreba…kada mi jebeni asov koji kosta 500 dindzi ne dava…

Ali da mi nije mame, ja danas ne bi imala asov…i hvala joj…samo zahvaljujuci njoj ja danas i imam mnogo toga…njoj za inat…

Njoj za inat imam i MOJU nju…

Imam je i nedam je nikome, MOJU LJUBAV…

Eno je dole, vratila se iz blejanja, i vec pita sta sada opet kuckam…

Odo da odstampam ovo i da joj dam …kao poklon za 15.-ti rodjendan…kao dokaz da me ima, i da moze da racuna na mene, dok me bude…



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 13  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

cica52 (64)
PREDIVAN BLOG.HVALA TI ZA SVE OVE RECI.DA, MAJKA JE SAMO JEDNA.POZDRAV!
#3, 13.12.2011 - 14:27
Pozdrav Cico :*
13.12.2011 - 14:39
Danka46 (68)
Potresna zivotna prica,nisam imala srece da svoju upoznam,pa sam nastojala da deci priustim sve ono zasta sam ja bila uskracena...prvenstveno ljubav!
#2, 13.12.2011 - 13:13
Tako je..Danka,,ljubav..to nam je najpotrebnije...sve ostalo..manje-vise...Hvala na citanju..
13.12.2011 - 14:36
#1, 13.12.2011 - 01:12
13.12.2011 - 02:07
 

Korisnik
Blogovi: tagovi
nema tagova