Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
duga blog
Hodala je toliko da je odavno zaboravila kada je krenula...
Ali, to je nije brinulo – navikla je već...
Niko nije mogao znati da je bila starija od svog početka i mudrija od svog kraja, jer je na prvi pogled delovala kao devojka koju možete bilo gde sresti...
Nije to bila čarolija – njoj je, naprosto, bilo dato da ume i zna, a ona je sama odlučila da pomaže tamo gde najviše treba...
Predeo je bio jednoličan – ničeg na čemu bi se oko zadržalo duže od treptaja...
Pratila je oblake...kiša je već neko vreme padala, a ona se radovala što će kapi uspeti da speru bar onu tugu koja je bila na površini...
Za onu skrivenu, u svojoj torbi, imala je lek za umorne Duše...
Uvek se dobro pripremala pre polaska na ovakva putovanja...i ovog puta, kao i svih prethodnih, nije znala ni kuda ide ni kome mora da pomogne...samo je znala da treba da krene...kad bude stigla tamo gde treba, sešće i odmoriće se...a dotle, nogu pred nogu, bez žurbe i bez strepnje...
Kiša je i dalje padala...suviše dugo, činilo se...ali, na njoj nije bilo ni kapi, jer u svom Srcu nije nosila tugu...imala je osmeh u očima i mirno je koračala, kao da oduvek tako hoda, kao da čitav svoj život meri koracima, ne ostavljajući ništa za sobom i ne stižući nikud...a znala je da će stići...
I već je drhtala njena Duša, još će neko biti spasen, još će neko od nje otići srećan...i neće se okrenuti...ali, ona to nikada nije ni tražila...
Prošla je još jedan grad, pa, još jedan...sada se približavala Gradu Svetlosti i već je prepoznala one titraje koji su bili nepogrešiv znak – gotovo da je stigla...zaustavila se na glavnom trgu, kraj niskog kamenog zida...mirno je spustila torbu pored nogu, kao da je to svakog dana činila baš na tom mestu i u to vreme...
Iz torbe je izvadila samo papir na kome je pisalo:

BESPLATNO PRODAJEM, ONIMA KOJIMA TO NE TREBA

Ono, u šta su već prestali da veruju..
Ono, za šta nisu ni znali da postoji..
Ono, čega se boje, a žele ga više od svega..
Ono, što su izgubili i našli, a da to i ne znaju...
Zaboravljene osmehe, za koje odavno misle da ih više nema..
Sećanje, mada su odlučili da ne pamte..
Uspomene za koje nisu ni znali da ih imaju..
Paperjaste dodire kojih se jedva i sećaju..
Šaputanja koja se vide u noćima boje kupinovog vina..
Sidro broda koji je davno otplovio, ali još za tim sidrom tuguje..
Mir u koji se boje da zakorače..
Tihu radost koja se nikada ne može potrošiti..
I ono, što znaju da imam, ali se ne usuđuju da pitaju...

Ljudi su prolazili.. neki bi je pogledali, a neki ne...ali, niko nije zastajao...
Nije marila...i na to je odavno navikla...sedela je, sa osmehom u očima, sva se beše pretvorila u radosno iščekivanje...
Prošlo je, a možda i nije, ravno trideset i sedam dana...a, onda, trideset i osmog, pred nju je stao čovek...ni bezimen, ni nestvaran, ni ničiji, ni svoj...
- Mene čekaš?
- Da.
- Čekaš li me dugo?
- Ni premalo ni previše.Taman dovoljno.
- A gde je lek za umorne Duše?
- U mojoj torbi.
- Ako mi ga prodaš besplatno, krivica neće biti moja?
- Krivica ne postoji.
- Slobodno ga uzmi. Samo pročitaj šta na pergamentu piše.
- Nisam pročitao. Odavno znam. Samo se bojim da ću morati da platim sobom?
- Uzimanje ima istu cenu kao i davanje.
- Zašto bih ja izabrao baš tvoj put?
- Ne moj. Postoji samo jedan put.
- Tvoj prvi zadatak je da ne kreneš njime.
- Pričaš mi, ali mi ne govoriš.
- Kako ću znati da mogu da ti verujem?
- Da li su ti noći, kad ih meriš svojim čekanjem, neizrecivo duge?
- Znaš da jesu.
- Pa, onda znaš, da možeš da mi veruješ.
- Mogu, ali da li smem?
- Hrabri prihvataju izazov.
- I očajni?
- I oni.
- Oni još više.
- Ti u očima imaš osmeh, a ja očaj.
- Je li to mudra trgovina?
- Zar se ne bojiš?
- Pitaš li to mene, ili sebe?
- Ja već znam – čekala sam te ovde trideset i sedam dana.
- Ali sada, kada si me dočekala, zar nemaš pravo da se predomisliš?
- Onda ne bih ni kretala na put.
- Kako si znala da ću doći?
- Kako si znao da te čekam?
- Ne znam zašto, ali poverovaću ti…
- Daj mi lek za umorne Duše.
Izvadila je iz torbe kutijicu i pružila mu je.
- Nemoj mi reći hvala. Dovoljno je što si odlučio da ga kupiš.
- Može li se kupiti ono što je besplatno?
- Može – to je najsigurniji način da zauvek postane tvoje.
- Pa...Odoh onda ja…
-Zbogom. I ne brini – kiša je već sprala tugu.
-Znam... Zbogom.
Ubrzo se izgubio iz njenog pogleda i u očima joj je ostao samo osmeh...
Uzela je torbu i krenula glavnom ulicom...
Uskoro je izašla iz Grada Svetlosti...
Nije se okretala...
Znala je da ne treba...
Uvek je bivalo tako...
Najednom, osetila je njegovu ruku na svom ramenu...
Nije se ni uplašila, ni okrenula...
Znala je da je to ON...
- A šta će meni lek za umorne Duše bez tebe?
- To ne znam.
- Nije ni meni sve dato.
- Samo onaj delić koji je potreban.
- Znam ja.
- Najdragocenije je kada dobiješ ono, što ne tražiš.
- Tebi je dato da znaš početak priče, a meni je dato da znam kraj.
Okrenula se, pogledala ga i videla da u očima ima osmeh...
Opet je počela da pada ona ista kiša, ali na njima se nije zaustavila ni jedna kap...
Nisu su se vratili u Grad Svetlosti...
Samo su nekud krenuli...
Zajedno...C/P


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 2  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: