Da li Vam se desilo da ste zbog procitanog vica plakali...?
Evo ja placem ,placem i nemogu da se zaustavim ,od tuge bole secanja ...
Doslo je ono sto sam dugo potiskivala o cemu ne volim i nisam zelela da pricam...
Ali evo danas imam potrebu i moram...
Moram da podelim sa Vama koje i ne znam ,mozda ce tako i lakse da mi bude...
Da pricam a da ne vidite moje oci ,moju bol...
Usla sam kao i svako jutro da uz jutarnju kafu onako sama na miru vidim sta ste piskarali...
Ali kao da je tako bilo receno otvorih prvo deo gde su vicevi...
Davno sam klasirala cije viceve citam ,jer ne mogu da shvatim potrebu i humor ,onih koji objavljuju bolesne vicese,u kojima se pominju mala deca ,gde se sastavljaju braca sestre ,gde se govori tekve morbidne stvari ,da se jezim...
Vic kratak
,,Sta radi epilepticar na dnu bazena
izigrava sumecu tabletu..

Istog trena kada sam procitala vic,krece potok suza ,kao da su samo cekale ,ovakav trenutak ,da se neko naruga ...

Kasno vece pre osam godine ,negde oko pola deset ,spremam se za spavanje...
Moja cerka ulazi u sobu ,da mi kaze kada da je zovem za skolu...
Cetrnaesta joj je...Prava mamina lepotica kosa duga do pojasa sve na njoj prirodno lepo...
Ide u skolu za manekene ,izvaredno dobar djak ,pametna poslusna ,jednom recju ponos i cvet kakav sam zahvaljivala Bogu sto me je zakitio sa njim...
Gledam je dok mi prica i topim se od miline od lepote...Odjedno njeno lice pocinje da poprima neku drugu dimenziju da gubi licni opis usne odlaze oci pocinju da se gube,i onda kao da je prosut tus tamno plavi pa se razliva i razliva od cela nanize,pocinje da pada unazad ...
Sve se to odigrava u delicima sekunde tako da se jedva trgoh da je zgrabim da ne padne na pec..Moj glas i vika za pomoc se odbijaju o zidove i svaki krik me pravo udara na srce ...
Vidim gubim je ,ne vraca se ni moja vika ni drmanje ne pomazu ...
Vidim da su usne spojene u grc,instiktivno pokusavam na silu da ih otvorim ,valjda u podsvesti znam da nesto tako treba ,ali ne prestajem da zovem ,pomoc...Otvaraju se vrata ,molim da pomognu preklinjem da mi vrate zivot ,jer ona je moj zivot bez nje sve nema smisla nema vaznosti,bez nje ja nisam ja ,bez nje nemam dusu ,nemam nista...Dosla je hitna ,dvadeset minuta je bila u komI ,a onda je pocela da se vraca ,mrmljala je htela je da mi kaze nesto,u ocima joj je bio strah ,ali ne strah za sebe vec strah sto je videla moj strah...Prvo sto je uspela da mi kaze bilo je ,,Nemoj da se plasis nije mi nista,,.Usledili su pregledi ,i doktorka mi saopstava da je moja cerka dobila epilepsiju,i da mora da se leci ...A onda sledi visok secer ,i kakve jos sve bolesti a o psihickom stanju ni njenom ni svom necu ni da komentarisem...
Samo cu jedno da Vam kazem da je tacno da,, Ono sto Vas ne ubije ojaca Vas ,odakle dodje snaga i samokontrola i sposobnost da sakrijete patnju i bol ne znam da Vam kazem...
Nasa borba jos uvek traje ,da Vam pricam kakve su bile ove ,osam godine necu jer to sigurno ne bi volela da znate ,samo bi porucila ljudima koji pisu takve viceve da to ne rade jer ne znaju sta nosi dan a sta noc ....Nedaj Boze da osete ono sto sam Ja...