Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
marko-ris blog
DAN 1

Leskovac,napad nato avijacije na Srpski narod besni već treći dan . Predhodne noći pogođen je magacin na obližnjem brdu Hisar, od stravičnih detonacija municeje iz magacina koja je direktno pogođena popucala su stakla na polovine izloga i kuća u gradu .Dok na TV posmatram stravične prizore iz rodnog grada,razmišljam gde da sklonim porodicu od narednih napada .Pored mene sedi sinčić od 15 meseci nesvestan opasnosti koje vreba sa neba vuče me za rukav sa željom da se po igramo .Ja nesvestan da nam je to možda poslednja prilika da se u normalnim uslovima poigramo ustajem i odlazim do ulice .U prolasku do izlaza prolazim pored mlađeg sinčića od nepunih tri meseca koji bezbrižno spava u svom krevetcu .

Još nisam ni stigo do izlaznih vrata kad na vratima začuh glasove,to je bio poštar. Nosio je pozive sa ratnim rasporedom,pozive na kojima je pisalo OTADŽBINA TE ZOVE, pozive crvene boje na čije ne odazivanje je sledila direktna zatvorska kazna. Poziv je glasio na moje ime .Ogorčen onim što je radio NATO našoj maloj ali ponosnoj državici bez razmišljanja uzeo sam i potpisao poziv za rat ,nesvestan da će mi ova avantura promeniti život iz korena. Trebalo je odazvati se na okupljanje na suprotnom delu grada u seoce Ćenovac radi daljeg ratnog rasporeda,niko nije znao gde će otići ni kojoj će jedinici pripasti,barem ja to nisam znao.

DAN 2

Bez mnogo brige za svoj život pošao sam mestu odaziva. Sinčići su još uvek bezbrižno spavali poljubio sam ih i nesvestan toga da ih možda poslednji put vidim izašo iz kuće s nadom da ću makar malo doprineti njihovoj zaštiti i boljem bezbrižnijem životu bez rata i svih strahota koja s njim dolaze.

Na mestu okupljanja bilo je došlo već dosta njih. Odmah sam među pridošlice potražio barem neko poznato lice s kojim bih stupio u kontakt kako ne bih saznao nešto više o mestu odredišta,mestu na kojem ćemo braniti svoje dostojanstvo i dostojanstvo svoje Srbije. Kako je vreme izmicalo bilo je sve više ljudi,ali među njih nikog poznatog. Već sam načuo od vojske koja je bila naoružana do zuba dokle bi trebalo da nas prate i daju nam potrebnu zaštitu- PRIZREN.

Igrom slučaja vojsku sam služio na Kosovu pa sam donekle i znao o kom mestu je reč, čak smo kao jedinica na odsluženju vojnog roka imali neka gađanja na poligonima u tom rejonu. Znao sam da je mesto jako nepristupačno,brdsko planinsko uostalom tu je bila tromeđa Srbije-Makedonije-Albanije. Sa Makedonske strane uzdizala se Šar Planina a sa Albanske Paštrik obronci planine Prokletije,a između ovih dveju planina u podnožju protiče reka Drim čije se korito blizu granice širi i prelazi u jezero koje se proteže sve do druge strane granice u Albaniji. Tu u uvali se nalazio i granični prelaz prema Albaniji.

Posle poludnevnog iščekivanja kako bi se što više ljudi skupilo napokon je započela prozivka.Već sam spazio par prijatelja koje sam od ranije znao odmah mi je donekle bilo lakše ,više nisam bio sam sa potpuno nepoznatim ljudima. Počela je prozivka. Bio sam ponosan kada sam shvatio da se veliki broj ljudi odazvao pozivu,samo par njih nije bilo tu. Krenula je raspodela prema jedinicama,drugovi koje sam znao već u startu su raspodeljeni po drugim četama ali to me nije sprečilo da nastavim dalje. Uniforme nismo imali a ni vojska je nije imala da nas obuče kako dolikuje ,to nam je malo poljuljalo moral jer smo i dalje bili obični civili. Stvari su se donekle popravile kad je krenula raspodela oružja,ali i dalje smo bili civili naoružani praznim puškama. Rečeno nam je da će se stvari promeniti kada dođemo na odredište.

Od naoružanja dodelili su mi mitraljez m-84,kasnije se ispostavilo da je to naj ubojitije pešadijsko naoružanje koje smo posedovali. Nisam bio iznenađen jer i dok sam bio na odsluženju redovne vojske isto naoružanje sam dužio pa sam ga odlično poznavao a uostalom tek nekih četiri godina prošlo od mog odsluženja redovne vojske. To je moćan puškomitraljez koji u kombinaciji sa odgovarajućim postoljem može vrlo ubojito dejstvovati po živoj sili,kalibar municije od 7.62 sa pojačanim punjenjem omugućavao je dejstvo na vrlo velikim daljinama-kasnije a u daljem spletu okolnosti u ratnom dejstvu vojska mu je od milja nadenula nadimak po našoj čuvenoj pevačici -CECA-,jer kada bi se čula paljba iz njegove moćne cevi svi bi osetili sigurnost i olakšanje jer bi znali da je neprijatelj na velikoj daljini obeshrabren da odgovori puščanom paljbom. Jednom rečju ulivao je sigurnost svojim zvukom se lako raspoznavao i kada bi zapevala kiša metaka kojim zasuje neprijatelja svi bi začuli najlepšu pesmu Cece.

Ostala rezerva je mahom bila starije generacije,pa kada dobili zaduženje automatskom puškom koja je uglavnom i bila zastupljena u vojsci sa čuđenjem bi je posmatrali i rečima da su obučeni za rukovanje uglavnom poluatumatskim puškama plašili se da neće znati rukovati s njom. Uostalom sa ovim tipom oružja nisi imali nijedno gađanje,a za to više i nije bilo vremena već smo bili u ratu. Obećano je da će po odlasku na položaje dobiti ubrzanu obuku sa probnim gađanjem. To ih je smirilo i sa tim uverenjem su zadužili ovo naoružanje. Da razjasnimo između poluatumatskog i automatskog naoružanja je velika razlika,kod poluatumatske puške da bi ispalili metak morate uvek repetirati pušku dok kod automatskog imate okvir sa trideset metaka i samo jednom repetirate gde pri svakom pucnju metak automatski iz okvira ulazi u pušku spreman za dalju paljbu. Dešavalo se da u toku borbi pojedinci ne znajući za to pri svakom pucnju repetiraju pušku pri čemu bi izbacili neispaljen metak , i pri čemu bi sami smanjili svoju vatrenu moć. Uglavnom je tu bio problem,ali sa borbama i to se prevazišlo.

Stigli su i autobusi,sada nam je bilo jasno da više nema nazad. Iščekivali smo polazak ali do njega nije dolazilo. Tu smo već od šest ujutru a već je pet sati poslepodne. Počela je blaga nervoza da nas hvata,svi smo to prikrivali kroz šalu ali nas je ipak lice odavalo.

A onda izneneda su nas postrojili po grupama i naredili ukrcavanje. Već bilo pridveče oko šest sati kada smo napokon krenuli.Za deo njih nije bilo mesta pa su ostali za sledeći dan. Bilo nas je tridesetak autobusa i još toliko kamiona sa municijom i opremom. Na čelu ,sredini i kraju kolone išlo je po par borbenih vozila koja su imala ulogu da nas zaštite od šiptarskih terorista.

Krenuli smo! Kolona se lagano kretala,morali smo proći kroz rodni grad kako bi se uključili na autoput prema Vranju,mada je postojala mnogo kraća trasa puta preko Medveđe-Merdara pa do Prištine odlučeno je da se ide bezbednijim putem, mada više puta dužim. Kako smo prilazili gradu u autobusu je zavladala tišina,valjda su svi shvatili da je to za pojedince ako ne i za sve nas možda poslednja prilika da vidimo svoj grad .Tako je bilo sve do trenutka kada smo na nekoliko kilometara izašli iz Leskovca. Tišinu je prekinulo oduševljenje ljudi kada su ugledali nepregledne kolone autobusa i kamiona na autoputu sa kojim smo hvatali priključak. Lagano je padao mrak,a sa mrakom kolona koja se i onako sporo kretala je bila sve sporija zbog velikog broja vozila kao i zbog toga što nijedno vozilo nije palilo svetla. Autobusi su kroz mrak išli ugašenih svetla zbog mogućih napada NATO avijacije , a uz to već u celoj Srbiji te večeri oglašena opasnost jer se znalo da su avioni poleteli sa zadatim ciljem , ali kojim to niko nije znao?Nakon nekog vremena zaustavili smo se ispred Vranja jer je neki cilj bombardovan u gradu,za čudo ali niko nije paničio,svi smo samo željno iščekivali da krenemo dalje do odredišta. Kolona je napokon krenula još opreznije nego ranije ,sada smo bili na teritoriji Kosova gde je pretila opasnost i sa zemlje od terorista. Ispred Gnjilana nas je opet zadesila slična situacija kao pred Vranja stim da su detonacije avio bomba bile mnogo bliže našem delu kolone,niko nije povređen i krenuli smo dalje. Već smo zagazili duboko posle ponoći kada nas je zadesila slična situacija i pred Uroševca , svom srećom i ovog puta kolona nije gađana valjda su hteli samo da nas zaplaše. Ali nakon 10 sati vožnje srpski prkos je proradio i više se niko nije plašio već smo svi bili opušteniji i šalili se na račun NATO avijacije. Pred svitanje počeli smo brže da se krećemo jer je kolona bivala sve manja i manja na određenom delu puta bi deo vozila skrenuo ka najverovatnije svom odredištu jer nismo svi bili raspoređeni na iste rejone. Znao još iz škole uvek su nam govorili da se Leskovac brani na Kosovu a sada sam i shvatio da se Leskovačka rezerva raspoređivala od Gnjilana duž granice sa Makedonijom do Prizrena i tromeđe sa

Znao još iz škole uvek su nam govorili da se Leskovac brani na Kosovu a sada sam i shvatio da se Leskovačka rezerva raspoređivala od Gnjilana duž granice sa Makedonijom do Prizrena i tromeđe sa Makedonijom i Albanijom pa sve do Đakovice duž granice. A granica na nepristupačnim terenima Šar planine-Paštrika-Prokletije, nepristupačnijeg terena duž cele granice Srbije nije bilo. Ispred Suve Reke opet smo stali tu smo po prvi put izašli na čist vazduh. U daljini su se videla neka svetla kao da je nešto gorelo rečeno nam je da moramo sačekati da naša vojska račisti teren kako bi bezbedno prošli,tek sada je pojedincima bila podeljena i municija. Samo onima koji su znali koristiti naoružanje koje su predhodno i zadužili. Ubrzo smo i krenuli,ušli smo u Suvu Reku,sporo smo se kretali kroz grad koji je bio u plamenu,skoro sve zgrade pokraj puta su gorele ako ne i sve,po prvi put smo videli nekog od vojske ako je to uopšte i bila vojska. To su bili vojnici dobro naoružani u maskirnim uniformama sa fantomkama preko lica,oni su obezbedili naš bezbedan prolazak kroz ozlogla-enu Suvu Reku,svi su znali da taj deo drže šiptarski teroristi. Na izlasku iz gra-da čekalo nas je još veće iznaneđenje ,što smo bili bliže Prizrenu sve oko nas je već sve više i više podsećalo na ratne strahote,naleteli smo na izbegličku kolonu šiptara punu muškaraca,žena i dece. Kretali su se veoma sporo uz jako obezbeđenje vojske,to je bila kolona traktora čije su prikolice podsećale na šatore,automobila,motokultivatora s prikolicama pa čak i zaprežnih vozila i svi prepuni ljudi. Dobili smo strogo naređenje da niko nesme ni po koju cenu pucati na izbegličku kolonu.Iako nam je bilo jasno da oni to sve rade osmišljeno kako bi izazvali još jača bombardovanja,iako to nisu morali raditi oni su napustali svoje kuće ,a nama je ipak bilo žao što napustaju svoja ognjišta. Valjda su pogrešili u praračunu ,kao u ostalom i mnogi od nas koji smo verovali da će sve biti gotovo za nekoliko dana i da će se već dogovoriti i potpisati sporazume po kojem bi svima bilo bolje. Celom dužinom puta od 40-setak kilometara išli smo pokraj izbeglica pored kojih smo se već mnogo brže kretali i zbog svetla kao i zbog toga jer smo valjda bili svesni da neće NATO gađati izbeglice . Već je svitalo a negde ispred Prizrena još pola naših autobusa sa ljudima koji su krenuli sa istog mesta odakle i ja skrenuli su ka Đakovici među njih su bila nekolicina koje sam lično poznavao ali šta je tu je ja sam sa nepoznatim ljudima krenuo ka odredištu predviđenom za našu jedinicu. Ostalo nas je desetak autobusa,ubrzo smo stigli u Prizren gradić koji se nalizi u podnožju Šar planine.Tu smo se kratko zadržali i od deset autobusa samo tri je krenulo dalje među njih i ja. Već je svanulo sada još bolje video izbegličke kolone pored koje smo se kretali brzo ,a koja je činilo mi se bila sve sporija. Sada mi je bilo jasno gde su se oni uputili ,kretali su se ka graničnom prelazu sa Albanijom ,graničnom prelazu Vrbnica. Njih niko nije ometao samo zbog zaprežnih vozila nisu mogli ići brže,a međusobno preticanje im nije bilo dozvoljeno zbog kolone vojske koja je išla ka odredištu.

DAN 3

Nakon 13 sati vožnje za koliko nam je bilo potrebno da pređemo nekih 200km, napokon smo stigli na odredište gde smo se iskrcali i za sada stacionorali. Bilo nas je oko 150 ljudi u civilkama sa puškama u rukamo,koje smo čvrsto držali jer nismo znali šta se dešava oko nas a bili smo na samo nekoliko kilometara od granice sa Albanijom. Vojska nas je oberučki dočekala i prihvatila jer mi smo ipak bili njihova dopuna , nisu hteli da nas plaše ratnim dešavanjima i samo su se trudili da nas što više oslobode napetosti i straha. Mesto se zvalo Žur,mislili smo da nam je to krajnje odredište pa smo na jednom proplanku poležali da se odmorimo od duge vožnje. Sada smo već saznali neke činjenice što se izbeglica tiče koje su objasnile one velike kolone,na graničnom prelazu sa Albanijom Vrbnici pustali su radi bezbednosti vojske da se prelazi preko granice samo od svanuća do poslepodneva i to po odluci o zatvaranju prelaza niko iz kolone nije smeo biti bliži granici od nekih desetak kilometara,a to je upravo bilo tu negde gde smo mi sada bili. Govorilo se kako su posebne jedinice tu proveravale šiptare i kako mnogi od njih čak nisu ni imali naše papire,to nas malo začudilo mada kasnije u pojedinim čišćenjima u napuštena sela kada smo bili u akciji neke stvari su mi postajale jasnije .Šiptari u okolini Prizrena nisu čak ni znali srpski jezik,sve što smo nalazili po kućama,kjnige,dokumenta pa čak i recepti doktora bilo je na Albanskom jeziku.

Među ljudima sa kojim sam došao stalno sam tražio neko poznato lice,ali s obzirom da sam od rezerve bio najmlađi član,tek sam napunio 24 godina,dok su ostali bili mahom od 30tak do 40setak godina života,a najviše od 35 do 40 godina.Za sada je bilo nekoliko grupica u kojima su ljudi bili iz istog kraja pa su se barem preko prijatelja poznavali i na taj način upustali u razgovore,ali kao grupa se nisu izdvajali od ostalih,tako da smo svi bili na okupu. Ohrabrivali smo jedne druge kako sve ovo neće mnogo potrajati i kako ćemo se za nekoliko dana vratiti kućama,mislili smo da će ipak prevladati razum i da će se sklopiti neki mirovni sporazum to nas je hrabrilo. Tu sam po prvi put upoznao neke ljude s kojima ću kasnije provesti 70 dana svih ratnih strahota. Među njih je bilo ljudi sa ratnim iskustvom ili su se barem time hvalili da su bili na predhodnim ratom u Bosni i Hrvatskoj zahvaćenim područjem,to je bila nekolicina njih a i kako će se kasnije ispostaviti jesu oni učestvovali u tim ratovima ali samo kao pozadina fronta gde su prošli bez ispaljenog metka igde su samo u daljini čuli pucnje. Ali i to je bilo nešto pa kako mi koji nikada rat nismo osetili pomno smo ih slušali i držali se blizu njih.

Nekoliko sati nakon dolaska podelili su nam i nešto vojne opreme,nešto najosnovnije,panatalone,košulje,vojne jakne,rance i nešto vojnih čizama jer ih nisu imali za sve kao ni ostale opreme,ali i to je bilo nešto. Sada smo koliko toliko ličili na vojsku. Pošto su se neki po prvi put susretali sa automatskom puškom dobili su priliku da je isprobaju na probnom gađanju,meni to nije bilo potrebno jer kako sam već naglasio nije prošlo ni 4 godina kako sam služio vojsku a baš i nisam neki obožavaoc oružja mislio sam u sebi pucaću samo u krajnjoj nuždi a ono osnovno nisam zaboravio. Tu smo se po prvi put susreli i sa našim tenkovima mada su to bile modifikovane stare 55-ice ulivale su samopouzdanje. Samo par njih su provozali blizu nas valjda da bi nas malo ohrabrili dok dosta njih bilo razbacano po položajima gde su bili odlično zamaskirani i skriveni,govorili su da nije poželjno da ih uopšte pale bez preke potrebe jer bi NATO odmah očitao toplotu upaljenog motora tenka,a onda bi bili ugroženi. Nakon nekog vremena začuli smo avione kako nam se približavaju ali niko nije obraćao pažnju svi smo i dalje bili na otvorenom brisanom prostoru gde su lako mogli da nas uoče,videli smo nekog oficira kako trči prema nama mahao je rukama i nešto vikao. Kada se malo približio čuli smo i šta,vikao je da se sklonimo u zaklon da će svi izginuti zbog nas. Videli smo da je vojska koja je već bila tu uskakala u rovove i kamuflirala se što je bolje mogla,tek sada smo osetili gde smo,bili smo na RATIŠTU. Tu više nije bilo mesta opuštanju. Poskakali smo po zaklone ko je gde stigo ,nije prošlo nekoliko minuta na suprotnim obroncima Šare odjeknulo je nekoliko eksplozija,svom srećom mi nismo bili meta a kako smo kasnije saznali pogođeni su lažni tenkovi koje je vojska svo vreme pravila na razne udaljene položaje od starih ćunaka za šporete. Nekoliko sati nismo mogli skupiti hrabrosti da izađemo iz zaklona,a onda je kombijem došao jeda drugi oficir. To je bio kapetan Ris, kome smo bili dodeljeni ali ne svi mi,prozvao nas je tridesetak a ostali su otišli na drugu stranu sa drugim oficirima. Sada nam je već bilo dosta iščekivanja i bilo nam je sve jedno gde će ko da ode samo da već dođemo na mesto sa kojeg se nećemo seliti dalje. Rekao nam je da ćemo ovde ostati preko noći a sutradan bi trebala doći još jedna grupa od desetak Leskovčana pa bi tek onda trebalo krenuti ka krajnjem odredištu. Pokazao nam je rukom gde,ka Karauli Gorožup,nalazila se na obroncima Paštrika,planine sa najvišim vrhom od 2000 metara.Za razliku od Šare to je gola planina sa sasvim malo drveća uglavnom od kamena-krečnjaka. Baci sam poglad ka Paštriku onako izdaleka izgledala je zastrašujuće,iako je već bio april vrhovi su još uvek bili prekriveni snegom,to je jako nepristupačna planina pa sam mislio ako je za nas takva valjda će i neprijatelju biti teško da nas onde pronađe i cilja iz vazduha. Te večeri odveli su nas u jednoj napuštenoj kući gde smo u jednoj sobi na sunđere polegali i za tren zaspali nakon ne prospavane noći

DAN 4

Svanulo je novo jutro,tokom noći nije bilo nikakvih problema. Svo vreme uz nas je bio jedan mladi momak,vodnik Krle koji tek što je došao sa akademije i odmah dobio Paštrik kao teren,tu je bio tek 6 meseci pre nas. Svi pa čak i oni najstariji kojima je po godinama mogao biti sin,su ga pomno slušali i pratili svako njegovo naređenje jer on je taj ko je poznavao teren i dešavanja bolje od bilo kog od nas. Nismo stigli ni doručak da pojedemo a već je došla nova tura ljudi koje smo čekali kako bi krenuli ka Paštriku. Među njima sam već ugledao ljude koje sam poznavao od ranije pa čak i jednog dobrog prijatelja iz škole,osetio sam veliko olakšanje. Sada je bilo samo pitanje vremena kada ćemo krenuti. Čekali smo kamione kako bi krenuli,a onda se odnekuda opet pojavio onaj isti kapetani postrojio nas. Pitao je dali nam nešto fali od opreme kako bi nam to obezbedio,jer od sada je on naš komandir. NJegov ratni naziv bio je RIS , i još nam je rekao da je naš zemljak Leskovčanin to nam je ulilo dodatnu sigurnost. Nakon kraćeg vremena nas 42 rezerviste iz Leskovca ušli smo u kamione i krenuli ka odredištu. Morali smo se vratiti kroz Prizren kako bi došli na put za Paštrik. U Prizrenu smo se opet zaustavili kako bi uzeli opremu koja nam je nedostajala,Ris je svo vreme bio sa nama i naredio je da nam u magacinu obezbede sve što je potrebno a onda nas je ostavio tu da sačekamo da se vojska organizuje i obezbedi nam prohodan put od Prizrena do Planeje. Moralo je proći kroz nekoliko sela kako bi tamo i stigli,mada su bila napuštena nisu bila bezbedna za prolazak kolone kamiona. Javljeno nam je da možemo krenuti ,da je vojska na terenu i da nas obezbeđuju,a nama je rečeno da držimo spremno oružje i da se ne opuštamo. Nakon nekih sat vremena vožnje uvideli smo i zašto,naišli smo na selo koje je bilo u plamenu. Došli smo do pola sela a onda se zaustavili,nije bilo moguće proći pored par kuća i štala koje su buktale u plamenu,vozač se plašio da nas plamen ne dohvati.Tu smo opet sreli vojnike sa maskirnim uniformama i fantokama preko lica,neko je rekao da su to specijalci.Dok smo čekali, par njih je prišlo i ubacilo u svaki kamion po par gajbi soka,shvatili smo da su i oni samo obični ljudi koji su se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i da i oni imaju dušu,a to što su radili to im je bio samo još jedan od zadataka.Nakon nekog vremena nastavili smo dalje,što smo duže putovali teren je bio sve nepristupačniji,seoski put kojim smo se kretali bio je pravi planinski put prekriven stenama i kamenom. Što smo bili bliži Paštriku nailazili smo na sve veće uspone i lošije puteve,kamioni su se sa oprezom kretali jer više nismo imali vojnu pratnju . Dobili smo naređenje da napunimo oružje municijom i da budemo u pripravnosti za borbu ako do nje dođe,jer na ovom terenu je bilo pucnjave iz snajpera pa čak su šiptarski teroriste presritali vozila na koje bi ispaljivali ručne bacače – zolje.Od Prizrena do planeje vozili smo se nekih 3 ipo sata. Napokon su kamioni stali kraj jednog sela,selo od nekih 200 kuća to je bila Planeja.Stajali smo ali se i dalje nismo iskrcavali iz kamiona ,čekao se oficir.Sa desne strane je bilo selo iznad koga se prkosno izdizala planina Paštrik, bilo je u samom podnožju planine,a sa leve strane na jednom brežuljku videle su se 30-tak kuće udaljene nekih 500 do 1000 metara,ka njima je skretao jedan puteljak.Tamo su se kamioni uputili a i mi s njima.

A onda se naš kamion zaustavio kod prve kuće,dok su ostali nastavili dalje.Tu je sišlo nas dvanaestoro.Tu je bio potporučnik Peka,mlad momak koji tek što je došao sa akademije bez ikakvog ratnog iskustva,ali ipak pošto je tek stigao sa akademije smatrali smo da je obučen da se nosi sa vojskom i svi smo slušali šta ima da nam kaže.Objasnio nam je gde se nalazimo,da smo pri komandi karaule Gorožup koja se nalazila u Šeh mahali,mahali koja je pripadala selu Planeji od koga je uostalom bila udaljena nepun kilometar. Poveo nas je ka jednoj kući da se smestimo.Kuća je bila napuštena tek nedavno,to smo zaključili po psu koji je bio i dalje zavezan lancem tik uz česmu,po njemu se videlo da nije mnogo gladovao a vode je imao jer je iz česme voda lagano tekla.Vlasnici kuće su najverovatnije mislili da će sve ovo brzo proći a to smo uostalom i mi mislili.Pas je bio pravi Šarplaninac,ogroman i zastrašujući.Svo vreme je lajao na nas i žestoko se trudio da nas otera sa svog poseda,neko je iz straha da se ne pokida sa lanca podigo pušku ka njemu da ga ubije već u sledećem trenutku video sam jednog omanjeg čoveka starijeg od mene nekih 10tak godina kako mu je oteo pušku s rečima da će on da se brine o njemu.On je bio jedan od nas rezervista,do tog trenutka ga nisam ni primetio jer je bio povučen i tih i snikim nije stupao u kontakt.Kasnije sam saznao kako je sasvim dobar čovek vredan i pošten,na koga se u svakom trenutku možeš osloniti,koji te neće ni u najriskantnijim situacijama izneveriti. Rodom iz Predejana male varošice udaljene 20 kilometara od Leskovca odmah je dobio svoj ratni naziv – Noke.Šarplanincu smo dali nadimak ŠARKO po veličanstvenim šarama koje je imao po celom telu-on će ubuduće da postane naš pas čuvar,nastaviće i dalje da čuva svoju kuću sa celokupnim posedom samo sa novim vlasnicima.

Rasporedili smo se i smestili u kući,to je bila kuća od čvrste građe na dva sprata sa velikim hodnikom i sa po tri sobe na oba sprata,izdvojena od sela nekih 100-na metara,do prvih kuća nas je delila samo jedna livada i običan uzak seoski put prekriven stenama i kamenom.To je bila prva kuća ka selu Planeji koje se od tog mesta videlo kao na dlanu,a sa druge strane se prostiralo seoce od tridesetak kuća razbacano po brežuljku. Podelili smo se u dve prostorije na prizemlju po šestoro ljudi,smatrali smo da smo dole sigurniji i da ako dođe do bilo kakve akcije da ćemo brže reagovati.U većoj prostoriji su se smestili gradski likovi njih šestoro koji su bili iz Leskovca ,mislili su da će na taj način da bolje funkcionišu kao grupa.A u drugoj ja,Noke,Pop,Noce prijatelj moga oca koji se svo vreme držao blizu mene u svojstvu zaštitnika jer je bio stariji od mene i iskusniji što se rata tiče bio je mobilisan kao rezerva u prethodnom ratu u Hrvatskoj i još dvoje roma od koga sam jednog poznavao sa robne pijace u Leskovcu,jer i moji roditelji su radili na pijačnim tezgama pre rata.Zvao se Staniša bio je uvek blizu mene jer je imao neko poverenje u mene a inače Romi nisu baš imali poverenja u Srbe,verovatno je smatrao da ću ga zaštititi od ostale ako do nečega dođe.Tek što smo se smestili došao je kurir sa rečima da uznemo samo lično naoružanje i krenemo ka komandi gde je trebalo da kapetan Ris održi smotru i da nam da prva ratna uputstva.Krenuli smo ka komandi koja se nalazila na drugoj strani mahale,sa druge strane brežuljka. Krećući se kroz selo po prvi put zapazio sam da je u potpunosti bilo napušteno,i iznenadilo me je kako su skoro sve kuće u selu bile izgrađene od čvrstog materijala,stabilne kuće novije gradnje.to me je začudilo jer kao prvo to je bilo pravo planinsko selo,kod nas u Srbiji su većinpm takva sela po planinama skoro napuštena i to su mahom kuće kovanice pravljene od drveta i blata,a kao drugo vojsku sam samo pre tri godina služio baš na Kosovu tačnije u Vučitrnu.Gde su kuće mahom bile oronule i stare a opet stanovnici Vučitrna mi nisu delovali kao siromašni ljudi jer su se vozili dobri automobili i na svakoj kući ste još u ono vreme mogli videti po par satelitskih antena,što je za nas u Srbiji barem za većinu bilo nedostupno.To smo objašnjavali na taj način da se nešto sprema među šiptare,što smo ovih dana i videli da se obistinilo,kao da su čekali da prođe rat pa tek onda da grade nove kuće.Ovde u selu kao da ljudi nisu verovali da će do njih rat uopšte i doći jer su bili u zabačenom kraju,a opet nisu računali na to da će baš ovde započeti treća i najača faza NATO ofanzive,ovde će pokušati proboj na Kosovo i Srbiju.

Čuo sam komentare od pojedinaca da su iz skoro svake kuće bili ljudi gasterbajteri koji su radili po inostranstvu ,otprilike u svakoj kući je živelo po nekoliko porodica skoro u svakoj sobi po jedna,što se videlo i iz naše kuće gde smo bili smešteni.Svaka soba je imala svoja kupatila ne baš nešto opremljena ali su služila svojoj svrsi.Znajući na šiptarske običaje da čuvaju veliki broj dece to me nije ni čudilo.Krećući se kroz selo začudili su me par objekata koji su bili ogromni,nešto kao stambene zgrade ili škole sa veliki broj soba.Bilo je i par starih kućica koje su više ličile na štale za smeštaj stoke.To je bilo stočarsko selo pa su se na sve strane videle krave,ovce i koze koje su bile puštene iz obora na ispašu,a livada je bilo na sve strane oko sela.Na sve strane mogli su se videti magarići mazge koje su šiptari koristili za nošenje tereta ,a kasnije smo sazanali od stare vojske da su magarići korišteni i u druge svrhe.Naime znali su tačan put preko granice gde su pustani da sami prolaze i sa druge strane granice iz Albanije prenosili nazad naoružanje kojim je naoružavana teroristička vojska Kosova.Teren Paštrika je najčešće korišćen u ove svrhe a tu su pre rata zaplenjivane i najveće količine oružja i municije kao i upadi uniformisanih terorista.Neke je tadašnja vojska sa karaule Gorožup uspela i da pohvata i zarobi.Ali do početka rata u karauli je bilo svega po dvadestak vojnika-redovne vojske,koji su povremenim patrolama držali granični koridor od dvanaest kilometara.Oni su tu bili nemoćni kako preseći put teroristima kada se znalo njihovo kretanje a zbog lošeg terena patrola nije mogla preći sav put granice tokom celog dana.Samo sa povremenim zasedama koje su postavljali noću na mesta gde bi im bilo sumnjivo da se kreću teroriste mogli s

Samo sa povremenim zasedama koje su postavljali noću na mesta gde bi im bilo sumnjivo da se kreću teroriste mogli su preseći njihove upade i tako ih hvatali,a i nezaboravimo da je to bila redovna vojska koja samo čekala da se što pre skine iz vojske i ode svojim kućama tako da im nije baš bilo previše stalo da ugrožavaju svoje živote.Tek sa većim broje vojnika koji se povećao neposredno pre rata bilo je i više izgleda da se pojedine zasede i akcije bolje izvedu.Kada smo mi stigli u Planeju bilo je oko 75 redovne vojske mahom martovske klase koji su već imali produžetak vojnog roka.U samom startu su nas odmah zadivili svojom hrabrošću i energijom koja je iz njih zračila.Činilo se da za njih nepostoje prepreke , kretali su se sa takvom lakoćom po ovako nepristupačnom kraju,nije bilo zadatka koji nisu mogli da izvrše – tako se barem činilo,na njihovom licu se nije videola ni trunka straha.Shvatili smo da su oni prošli puno toga i da su ako smo mi to voleli reći pregoreli za strah tako da im je već bilo sve jedno.Odmah smo im nadenuli nadimak po najnovijem našem tenku , mada nedorađenom VIHOR.Sa takvim ponosom i samopouzdanjem su se kretali da je pogled na njih odmah ulio u nama dodatnu sigurnost,sada smo bili odlučniji da istrajemo do kraja.Prolaskom kroz Šeh mahalu već smo videli gde su ostali rezervisti bili raspoređeni,još jedna grupa nalazila u trećoj kući udaljena od nas duž puta koji je prolazio pokraj sela,a malo dublje u selu još jedna grupa čija kuća je gledala ka komandi.Oni su samo par kuća bili udaljeni od komande,i četvrta grupa rezervista iz okoline Leskovca s kojima smo zajedno krenuli iz Žura nalazila se u samom dvorištu komande samo u susednoj zgradi,sve ukupno četrdesetak rezervista zemljaka.Saznali smo da osim nas Leskovčana na levom kraju sela ima još vojske uglavnom dobrovoljaca iz cele Srbije ,oni su smešteni u dve kuće i obezbeđivali su prilaz iz pravca Prizrena sa koje strane je dolazio glavni put i prilaz selu,jer duž tog puta koji je vodio do Prizrena nije bilo ni jednog Srpskog vojnika.To su bili okorli borci koji su od prvog dana bili na Kosovu i koji su već imali ratnog iskustva,za jednu grupu koja je bila u posebnoj kući saznali smo da su to u stvari sitni kriminalci sa manjim prekrašajima koji su pušteni iz zatvora i poslati na ratište da oduže svoj dug,Nad njima skoro i da nije postajala nikakva komanda oni su sami odlučivali gde će i u kojoj akciji učestvovati,ali ja neznam ni za jednu akciju a da oni nisu bili prvi ispred svih naoružani do zuba.Kada bi čuli da se negde puca tu su i oni bili,pa bez obzira dali je to naš rejon ili ne,učestvovali bi i u akcijama koje su izvodile druge jedinice sa obližnjih karaula pa čak i sa one strane reke Drima bez obzira što bi im put odneo i po pola dana u jednom pravcu.U njihvoj kući sam bio samo par puta , nisam voleo da tamo idem jer njihova kuća je uvek bila minirana,valjda su se plašili da im neko ne uzne nešto iz kuće.Ustvari ta kuća je bila i najluksuznija u celom selu ,pa čak je bila uređenija i od same komande ali ipak komanda je bila najčvstija zgrada u celom selu napravljena odduplih zidova urađenih sa punim kamenom i čvrstim pločama sa puno armature,i dobrim i jakim podrumom pogodnim za skloništa mada se to i nije baš tako pokazalo do kraja rata.

Došli smo do komande.Tu se već okupio veliki broj rezervista,svi su bili na okupu.Iščekivali smo trenutak kada će nam se obratiti kapetan,sada sam već video nekoliko prijatelja koji su bili raspoređeni po ostalim kućama.Među njima sam video škloskog druga sa kojim smo igrom slučaja zajedno služili vojsku, a sada i smo zajedno i u rat.To je bio Beli , dobar drug i čovek na koga sam mogao da se oslonim u teškim situacijama.Obadvoje smo se obradovali jer smo tu zajedno,kod njega u kući našao sam još jednog poznanika komšiju moje babe sa sela. Mada je stariji od mene desetak godina bio je odličan prijatelj moje familije , znao sam da se i na njega mogu osloniti. Cile je bio malo sporiji čovek a znajući ga sa sela znao sam da je odlučan i da ne odustaje tako lako , znao sam da njemu neće biti teško da izvrši bilo koji zadatak,uostalom mi smo rezerva tako da nebi trebalo da imamo neke velike zadatke jer za to i nismo bili taktički obučeni.Očekivali smo lakše zadatke.

Sve to je prekinuo izlazak pred nama kapetana Risa.On je bio zadužen za ceo rejon karaule Gorožup, bio je glavno komandajući na ovom rejonu.Mada je ovde bio još jedan kapetan, Makedonac rodom sa ratnim nadimkom Medved ali on je morao da sluša naređenja Risa,tu je bio i potporučnik Peka kao i još vodnik Krle sa kojim smo bili u Žur.Pošto smo se postrojili ispred nas je istupio Ris i odmah počeo sa objašnjenjima gde smo došli , koji bi naši zadaci za početak trebali da budu i kako bi trebali da se ponašamo.Rekao je da smo sada pri komandi karaule Gorožup,pokazao nam rukom na kojem reonu se granica sa Albanijom nalazi, ali da bi nas oslobodio straha rekao je kako za sada tamo mi nećemo ići jer mi smo obezbeđenje komande i to bi trebao biti naš zadatak za sada.Celo vreme je bio ozbiljan i u nijednom trenutku mu se na licu nije nazirao ni tračak osmeha,ispričao nam je o uspesima njegove vojske u sprečavanju prelaska terorista preko Paštrika , kako sva ona hapšenja koja smo gledali na dnevniku dok smo bili kući i zaplene naoružanja su se odvila baš tu na ovom području.Rekao je da je svo vreme imao naše papire kod sebe ali da nije hteo da nas mobiliše jer mu nismo bili potrebni,ali kako se rat produžavao dobio je strikna naređenja iz komande iz Prizrena da poveća broj vojske.A onda nam je rekao da smo sada pod njegovom komandom i da samo njega moramo slušati,da ako neko učini nešto što ne priliči vojsci kao što su silovanja,pljačke i ubistva nedužnih ljudi,žena i dece da će nam on lično suditi i da nećemo stići do vojnog suda jer sada smo u ratu i ovde sada važe ratni zakoni a on će to sprovoditi.Saznali smo od vojnika da je on to već i radio , imao je svoj zatvor gde bi kažnjavao vojnike za sitne prekršaje kao i da je zbog toga izgubio jedan čin , rekli su nam da je pravi ratnik.Bio je oficir i u ratu u Bosni i Hrvatskoj, da je u Hrvatskoj bio zarobljen, kako je goloruk savladao trojicu naoružanih hrvata koji su ga privodili,oslobodio se i pobegao.Zbog toga smo znali da se nimalo ne šali kada nam se ovako obraća.Dao je naređenje da se u svakoj kući odredi komandir odeljenja koji je trebao svako veče i jutro da dolazi po naređenja,za to je bio određen Krle, on je trebao da u svakoj kući uz dogovor ostalih odredi čoveka koji bi vršio tu funkciju.Kapetan nam je rekao da pošto je pošta pogođena u Prištini da nemamo telefonske veze sa Srbijom i da se na taj način nemožemo javiti kući ,da smo živi i zdravi stigli na odredište i da smo sada na sigurnom.Već treći dan naši kod kuće nisu znali ništa o nama , pa nam je zato obećao da će već sutradan podeliti razglednice koje ćemo poslati kućama. To nam je dalo malo snage jer smo znali da su naši kod kuće zabrinuti za nas,a kako i nebi bili kada se o nama ništa nije znalo gde smo i kako smo,i dali smo uopšte stigli na odredište.A kuda smo išli ni mi nismo znali a kamo li oni koje smo ostavili svojim kućama.Za sada sam se trudio da na njih ne razmišljam kako bi mi bilo lakše privikavanje na ratne okolnosti.Sada smo bili na prvoj borbenoj liniji,rat se već zahuktao i nismo smeli dopustiti da padnemo na psihičkom planu,sada smo morali biti smireni kako bi u datom momentu mogli pravilno razmišljati i postupiti prema situaciji u kojoj upadnemo,jer sa panikom sigurno se gubi život.A opet celo vreme su nas učili stari borci da mesta za opustanje nema,jer ako ne postoji jedna doza straha kod ratnika onda on srlja ne razmišljajući mnogo o svom životu , a samim tim ne ugrožava samo svoj život nego li i živote svih ostalih vojnika koji učestvuju u akciji.Sa malom dozom straha pravilnije razmišljate,čuvate svoj život a samim tim i živote svih vojnika koji učestvuju u akciji.Primera radi ako ste na straži noću i ako se uspaničite i stanete da posmatrate u jednoj tački,naprimer posmatrate neki žbun nakon nekog vremena žbin će vizualno da krene da se miče,ali samo u vašoj glavi.Imali smo niz primera da borac na taj način ispali po koji metak a nekada i ceo šanžer municije,što onda dovede do lančane reakcije kod većine raspoređenih stražara duž cele linije odbrane , pa na taj način dovede celu vojsku koja je na odmoru u stanje uzbune.Kada čujete pucnjavu sa susednih stražarskih mesta i najstaloženiji borac se uznemiri,adrenalin proradi zbog osećaja moći jer držite u rakama punu pušku sa metkom u cevi,otkočite je i onda psihička staloženost dolazi do izražaja,jer samo očekujete dali će se neprijatelj pojaviti.Kada ste u ratu, još na prvoj borbenoj liniji gde se uvek očekuje napad neprijatelja svaki pucanj je veoma bitan jer on vas upozorava na budnost i spremnost na akciju.

Pošto se kuća u kojoj smo nas 12 čoveka bilo smešteno , bila na samom ulazu u Šeh mahalu i bila izdvojena nekih stotinak metara od ostalih kuća moralo je da se obezbeđuje sa najmanje tri stražarska mesta.Neprijatelj je mogao prići sa bilo koje strane,a put je bio udaljen nekih desetak metara od nje, a između puta i kuće se nalazio jedan proplanak koji nam je davao odličan pregled na njega,sa druge strane na samo pet metara od kuće bila je gusta šuma obrasla žbunjem tako da na toj strani nismo imali nikakvu preglednost sa te strane je neprijatelj mogao da se lako prišunja, slično drugoj strani i treća je bila takva samo je šumica bila malo više udaljena od kuće i sa te strane je bilo kakve takve ograde.To je bila ograda nekih pola metra debljine opletena i napravljena samo od šiblja i grana prepunih bodlja,prava seoska planinska ograda koju su seljaci koristili za pravljenje torova za stoku,gusto isprepletena kako se životinje nebi provlačile kroz nju,pa baš iz tog razloga ta nas strana nije toliko ni plašila jer smo računali na to da ako se životinje tu nemogu provući da će i čoveku biti teško da tuda prođe,a i ako prođe morao bi dići kakvu takvu buku što bi bilo dovoljno da uzbuni stražara.Četvrta strana i strana ka kojoj je gledala naša kuća bila je ka ostalom selu gde je bilo naše vojske,ali pošto je i ka toj strani bilo dosta brisanog prostora i ona je morala da se nekako obezbeđuje. Kako obezbediti kuću sa svih četiri strana kada nas je bilo samo 12 čoveka u njoj sa obzirom da je noć trajala nekih 12 sati,to bi značilo da ako postavimo četiri stražarska mesta da bi svako morao po tri sata da bude na položaju a kako to obično biva barem polovina nije smela,plašila se da daje stražu u ovakvim ratnim uslovima.Zbog toga komandir odelenja i kuće Cobi koga smo postavili na to mesto zbog toga što se poznavao sa kapetanom,i zbog toga što je imao ratnog iskustva iz predhodnih ratova-predvodio je Leskovačke Šešeljeve dobrovoljce u Hrvatskoj i Bosni,pa po priči koju smo čuli od njega i ostale imao je ratnog iskustva i držanje pravog ratnika,to je bio visok krupan čovek sa stavom,od samog početka je uvek bio pored oficira i sa slobodom komunicirao sa njima pa smo računali da smo imali sreće što nam je u grupi zapao takav čovek.Odlučio je da postavi sa svih 4 strana kuće u kojoj smo bili smešteni, po dva stražara , što je opet rezultovalo tome da svako bude po šest sata preko noći na straži.Pošto smo svi bili pomalo uplašeni prihvatili smo ovakav raspored računajući da dok smo na odmoru ostalih šest sata da ćemo biti maksimalno sigurni.Prvih nekoliko noći smotako uradili a onda su nastupili problemi,ispostavilo se da je loš izbor bilo to što smo izabrali Cobija za komandira,njih nekoliko gradskih momaka se je odmah odvojilo u posebnoj prostoriji u kući oni su se dogovarali i pravili raspored kako su oni hteli a svi ostali su morali to da prihvate, a uz sve to svakog dana Cobi je u komandi vodio svog školskog prijatelja Saleta, a koji je bio kod nas u kući kod kapetana što se kasnije ispostavilo pošto je i Ris bio leskovčanin da je njih troje u stvari drugovalo nekad dok su bili u školi ,pa pošto su videli u njemu podršku odlučili su da ne daju stražu i obezbeđenje kuće,da podstim mi smo pošli sa istog mesta i svi mi smo od samog početka bili jednaki a zašto bi sada neko štrčao pa usto odlučio da ne daje stražu.A i kako sa deset čoveka obezbediti vojsku u kući na četiri stražarska mesta.Na to smo se odmah pobunili ja ,Noke lokator , Noke popov zemljak i Pop,odmah smo rekli ako ono ne daju stražu da to ni mi nećemo činiti jer na taj način ne bi imali nimalo vremena za odmor,rečima da ako njih nije strah da spavaju u neobezbeđenoj kući nije ni nas.Međutim pošto ih je bilo više onih keje su privoljili na svojoj strani odlučeno je da smanjimo stražarska mesta sa četiri na dva postavljena sa obe strane kuće,jedno ka putu i jedno ka šumarku s tim da i Sale mora davati stražu a Cobija kao komandira odelenja da oslobodimo od straže.Ispostavilo se da je Saleta bilo strah da daje stražu pa se zbog toga izvlačio a opet prihvatio je da daje stražu samo prvi na pridveče ili rano izjutra kada bi već krenulo da se razdanjuje, i to je bilo nešto pa smo pristali na te uslove. Kasnije se ispostavilo da im i to nije odgovaralo pa su nastale još veće komplikacije , nakon nekog vremena pošto je sale išao zajedno sa Cobijem često u komandi sprijateljio se i sa ostalim oficirima pa je opet došao na ideju da nedaje stražu ovog puta smo se još žešće pobunili i odustali od davanja straže ali sada kada je i ostalih deset čoveka osetilo teret na svojoj koži dobili smo punu podršku od svih ostalih i odbili da obezbeđujemo kuću narednih 7-8 dana ,samo je po jedan čovek bio požarni u hodniku za nedaj bože.

U to vreme smo išli u zasede na 5 dana na granici iz svake kuće po troje čoveka tako da uz to što dvoje nije htelo da daje stražu i manje troje na zasedi ostalo bi nas samo sedmoro za davanje straže što je bilo neizvodljivo.Pošto je to bilo već negde posle tridestak dana skoro da smo svi bili navikli na rat , tako da se nismo više plašili pa čak smo kako bise rasteretili smanjili I obezbeđenje oko kuće tako da je obično po jedan čovek bio u kući a drugi van kuće tako je I ostalo do kraja.

Tu sam stao pre nekoliko meseca,pa ću se sada prebaciti na zanimljiviji deo-deo gde su u stvari I krenule prave borbe.Bitka za Paštrik-karaulu Goružup I celu Srbiju.bitka koja je trajala počev od 25 maja 1999 pa do 09 juna 1999god. Pa se čak nastavila I posle potpisivanja mirovnog sporazuma pa sve do povlačenja naše jedinice ,koja se ujedno I poslednja povukla sa Kosova a to se desilo 16 juna 1999 god.

******************************

24 maj 1999 god. Te večeri smo dobili uzbunu.nikome od nas nije padalo na pamet da bi ova uzbuna mogla po bilo čime da se razlikuje od ostalih dosadašnjih uzbuna a bilo ih je dosta u proteklih 58 dana.Sada nam je rečeno da budemo na oprezu jer je stigla dojava o početku treće faze napada NATO-a –takozvane STRELA. Za razliku od dosadašnjih uzbuna kada maker po jedan vojnik ostao u kući gde smo spavali kako bi nas ujutro čekao vruć hleb rečeno je das vi moramo na položaje.Iako smo smatrali da je to opet neka ideja kapetana da nam napakosti ipak smo poslušali naređenje I svi pošli na položaje mada smo se ja ,pop I locator upravo tog dana vratili iz zasede a običaj je bio ko bude na granici da bude pošteđen od zaseda ipak pošli.Mada smo još uvek bili mokri od kupanja jer kada se vratite sa zasede na granici koja traje 7 dana,vratite se potpuno crni od gareži koja je nastala paljevinom rastinja koja raste na 2000 metra visine a koje je redovno palila naša redovna vojska koja je tu bila pre rata,da razjasnim granica sa Albanijom je sekla najveći vrh planine Paštrik od 1998 metra visine a ovde vetar nije stajao po čitav dan I noć ,a tu je bila odbrane naše čete I tu smo davali zasede.Nakon 7 dana boravljenja u zasedi vratili bi se crni od gareži pepela koja bi nam ušla u oči , kosu,uši,zube.Kada bi otvorili usta zubi su vam bili crni a nakon jednog dana boravljenja u zasedi kada bi provukli ruku kroz kosu prsti bi se zapetljali pa zbog toga je mnogi od nas šišalo kosu na nulu ili pak nosilo marame preko glave dan I noć kako bi se zaštitili pepela.Pa zbog toga kada bise vratili sa zasede prvo što bi uradili kupali bi se I po čitav sat kako bi što više skinuli sa sebe sav taj garež.

A sada kada smo bili u selu I kada bi dobili uzbunu išli bi u rovove koje smo kopali proteklih dana kako bi stvorili liniju odbrane komande koja se nalazola u Šeh Mahali gde sam I ja bio raspoređen . Bili smo uspeli da iskopamo dve linije odbrane I nekoliko avionskih skloništa u koje je moglo stati po 30 – tak čoveka a išlo se u prvoj liniji rovova jer druga je služila za povlačenje za nedaj bože ako nas baš toliko pritisnu pa budemo li morali da se povlačimo u toku borbi.Stigavši blizu komande videli smo vojsku iz ostalih kuća koja je takođe išla ka rovove , e to nam je već bilo čudno jer obično bi vojska iz jedne kuća bila u rovove.Sada smo znali da se nešto sprema ALI NISMO ZNALI DA ĆE U NAREDNIH NEKOLIKO DANA USLEDITI GLAVNI NAPADI BAŠ PO NAŠIM POLOŽAJIMA .Pripremao se upad šiptara preko Paštrika I karaule Gorožup podržan jakim napadima NATO avijacije iz vazduha I artirerije sa Albanske strane,napadi će krenuti baš tog jutra.A mi smo ko po običaju zaposeli svoje položaje I rasporedili se po rovove koje smo sami za sebe pripremili.U rovu u kojem smo kop o običaju bili ja I pop na zemlji stavili smo sunđere koje smo našli po kućama kako bi nam bilo toplo dok sedimo na zemlji , sa strane smo zaštitili rov kamenjem ostavivši puškarnice sa svih strana a krov smo pokrili tepihom zelene boje kako nam nebi prokišnjavalo pa ga onda zamaskirali granjem kako bi se što bolje utopilo u okolinu,kasnije smo saznali da sve to nije bilo dovoljno jer bespilotne letelice su non stop dok su rovovi građeni letele tako das u svaki položaj usnimile-ustvari kasnije nam je baš to I spasilo živote to što je NATO znao svako mesto rovova.Te noći sem nadlatanja bespilotnih letelica sve je proteklo u najboljem redu , kao I svaki drugi odlazak u obezbeđenje sela koje bi proveli cele noći , ja I pop smo cele noći razgovarali I ostali budni mada čim sam sišao u rov rasporedio sam bombe po zidu rova kako bi ih lakše našao u slučaju borbi ubacili otkočili smo puške I ostavili ih da nam budu blizu ruku a slobodilo nas je I to što smo poveli Šarka –šarplaninca sa sobom koga smo prepitomili u predhodne dane provedene u Šeh mahali a koga smo zatekli vezanog da čuva kuću u kojoj smo bili,on se I onako nije odvajao od nas a nije dozvoljavao prilazak kući nikome sem nama 14 čoveka koji smo u njoj boravili,uzdali smo se u njega I nadali se da će nas upozoriti ako bilo šta oseti.

Već je svitalo,bilo je nekih pola 5 a naš šarko je počeo da se zbog nečega uznemirava,kako se razdanjivalo bio je nekako sve nervozniji a mi pošto je već bilo jutro a po običaju smo sa prvim svitanjem napustali rovove I vraćali se kućama mislili smo da hoće d aide kući I pustili smog a a on iako uznemiren I dalje nas je čekao I kao pozivao da I mi pođemo snjim.Pošto se za sada ništa sumnjivo nije dešavalo a ljudi iz susednih rovova polako je izlazilo van njih da protegne noge izašli smo I mi I nekim čudom napustili rovove nekih sat vremena ranije nego po običaju.Svi smo se složili da idemo nazad u selo.Tako je I bilo.Obično nam treba nekih pola sata da odemo do kuće ali tog jutra smo malo požurili I za nekih dvadesetak minuta stigli do komande.

Taman što smo prošli pored komande u prvom naletu čuli smo nekih pet –šest eksplozija iz pravca položaja u koje smo proveli proteklu noć.Znali smo da tamo nema vojske pa smo se zapitali šta je to,stali smo pošto smo bili blizu komande a cobi je otčao do kapetana da proveri šta je to.kapetan Ris je već bio na terasi komande I dvoogledom posmatrao šta se dešava , iz svog glasa je pitao dali je sva vojska napustila položaje na šta mu je potvrdno odgovoreno u tim momentima začuli su se novi fijuci kroz vazduh a nekoliko sekundi nakon toga I eksplozije.Nije nam bilo jasno šta se dešava,aviona nije bilo sem bespilotnih letelica koje su se negde tamo izdaleka čule.Videli smo kako vojska istrčava iz komande I napušta zgradu , a Ris je I dalje držao dvoogled u ruke I posmatrao šta se dešava.Pitali smo jednog vojnika koji je dolazio iz komande gde su eksplozije I šta to gađaju samo nam je odgovorio da nije siguran ali da je načuo kako Ris govori da nam gađaju rovove na prvoj liniji.Sada nam je bilo jasno das mo igrom slučaja napustili baš te rovove pre nekih dvadesetak minuta,znali smo da nas je samo sreća spasila najgoreg,dok su kroz vazduh fijukale granate a potom I eksplozije ubrzano nam je prišao poručnik Peka I rekao da se sklanjamo I tražimo zaklon rekao je da nas granatiraju artirerijom preko planine iz Albanije I da je skoro svaki rov na prvoj liniji pogođen.Dok je napad I dalje trajao mi smo se povlačili u pravcu naših kuća itražili zaklon u šumarku pokraj kuće.Nakon desetak minuta sve je utihnulo čak smo I mi tiho razgovarali ili čak samo ćutali neznajući šta nas čeka.Ovo je ujedno I bio prvi napad na naše položaje sva sreća da na položajima nikog nije bilo pa tako ni žrtvi.

Na nekih kilometer I po od sela nalazila se karaula Gorožup,u kojoj je bilo nekih 70-tak vojnika redovne vojske tu Im je bilo mesto odsluženja ,odjednom se sa njihove strane čula pucnjava iz svog pešadijskog naoružanja

Nastavak sledi….

Svanuo je novi dan. U početku je ličio na ostale,mada se osećala neka tegoba u vazduhu.Pop je bio na svom krevetu i pokušavao da pronađe neki kanal na tv-u,Noke lokator je ležao tačno ispod prozora kog smo prekrili debelom,teškom ambolijom radi kamuflaže , da prikrijemo svetlo noću kako nas NATO avijacije nebi noću locirala. Moj krevet je bio nasuprot prozora odmah do vrata ,pošto sam spavao obučen kompletno sem čizama koje su stajale pokraj kreveta podigo sam automatsku pušku sa kreveta i uspravio je pokraj kreveta,inače sa puškom na krevetu smo spavali sa omotanim remenikom oko ruke radi eventualnih iznanedjenja i iznenadnih akcija koje su mogle da se dese u bilo kom trenutku. Noke je doneo kafu koju je upravo skuvao za nas trojicu, pijući kafu gledali smo televiziju na kojoj smo preko stelita hvatali crnogorsku tv na kojoj su išle NATO konferencije na kojima su prkazivali rejone označene na mapi koje će NATO napasti i bombrdovati tog dana.Pop nam je skrenuo pažnju kako je video da je reon Paštrika označen kao moguć reon napada, to nam nije pridavalo mnogo briga jer do tog dana su bombardovali u par navrata naš reon ali nikada naselja Planeju niti Šeh mahalu već samo vojne magacine ili deo karaule Gorožup . A i dosada kada je bio napad uvek se prvo čuje avion kako nas nadleće pa tek onda fijuk projektila, aonda i detonacija.

Ovog jutra se način ratovanja i bombardovanja promenio iz korena i u potpunosti.Tek što sam navuko čizme čuo sam fijuk granate , što nas je sve iznenadilo jer se nije čuo nalet aviona , aonda i strahovita detonacija kavu do tog dana nismo čuli , detonacija ravna 1000 bombi koje eksplodiraju jedna za drugom u par sekundi . Pomislio sam da su bacili kasetne bombe direktno na kuću u kojoj je nas 16 – toro bilo smešteno , kreštalo je sve oko nas , sva stakla na kući su se polomila od detonacija ,staklo sa n+ašeg przora sva sreća pa nije uletelo u prostoriju jer ga je zaustavilo teško ćebe,kreč sa zidova i plavona se ljuštio , prostorija se pretvorila sva u prašinu i maglu, kako me je detonacija izbacila iz kreveta u trenutku sam se našao pokraj kreveta uprajući nogama vrata da se ne otvore , silina detonacije je iščupala vrata sa sve štokom iz zida i naslonila iznad mene na stranicu od kreveta ujedno me zaštitivši od krhotina koje je bilo n sve strane.Pop pošto je bio pokriven u krevetu prošo je bez povreda kao i Noke. Par sekunda nakon eksplozija uzevši pušku u ruke istrčali smo u hodnik kako bi se našli sa ostale borce iz odeljenja i organizovali u pomoći ranjenih i povređenih i organizaciji napustanja kuće i zauzimanja sigurnijih položaja u šumici pokraj kuće. Na svu sreću samo dva borca je prošlo sa par sitnih posekotina od slomljenog stakla i nekoliko njih je bilo ugruvano ali sve u svemu sve su to bile sitne povrede,zanemarljive . Očekivali smo još napade pa se niko nije usuđivao da predvodi napustanje kuće , trebalo je pretrčati proplanak , a između proplanka i šumice je bila i dodatna prepreka , ograda od pletenog pruća debljine pola metra i visine dva metra , koja je štitila dvorište ljudi vlasnika domaćinstva da životinje ne ulaze niti izlaze iz dvorišta.Krenuo je Pop a zanjim i ja sa ostalima , srce je ubrzano lupalo,adrenalin se osećo kod svakog od nas , došavši do ograde od pruća nismo se zaustavili ni sekunde već smo nekom čudnom snagom prošli kroz ogradu grabeći rukama kako bi ko prošao prolaz se širio tek kad sam prošo prepreku osetio sam da me je pruće ogrebalo i kako topla krv curi niz lice i ruku ,ali to je bilo ništa pa čak ni bol nisam oseću zbog olakšanja koje sam osećo zbog napustanja kuće i zauzimanja mnogo sgurnijeg položaja među drveće i sa jedne strane i stena visokih metar dva sa druge strane.To je ujedno i bio poslednji put u toku rata da sam bio u krevetu ili u kući u toku rata sve do napuštanja položaja 15.juna,sledećih dvadesetak dana provšćemo po šumarcima,stenjama i rovova. Tek što smo napustili kuću začuli smo nove nalete aviona , ali sada smo čuli avione pa smo mogli i da se sklonimo i nadamo napadu, a zatim i par detonacija ali uveliko slabojih negoli peđašnjih.

Kod prvog napada je bilo najteže to što nismo čuli avione u naletu, to nam je dalo nove strahove više se nismo mogli uzdati u čulo sluha kako bi se sklonili kad čujemo avione ,sada je mogla pasti bomba bez najave zvuka aviona i u svakom momentu smo morali biti obazrivi i spremni da potražimo zaklon tu gde se zatečemo. Šta se u stvari desilo?

Šeh mahala je smeštena u podnožju planine Paštrik na svega 500 metra nadmorske visine a odmah iznad planine se uzdiže planina sa vrlo strmim liticama i najvišim vrhom od 2000 metra, a ujedno sa druge strane vrha je Albanija jer na samom vrhu je granica .Avioni su doleteli sa strane Albanije sa niskim letom tik iznad vrha planine , pa pošto je avion leteo nisko a brznom većom od zvuka tako da mi nismo ni čuli avion u naletu već samo momenat kada su zafijukale granate , a da stvar bude strašnija i ozbiljnija u ovom napadu je korišćena termo bomba koja svojom jačinom prevazilazi mnogo puta ,bombu koja je po veličini mnogo veća od ove popularnu krmaču kako su je borci nazvali zbog svoje veličine i punjenja od 1000 kg eksploziva.Bomba uopšte nije ni pala na naše položaje već u susedno selo Planeja udaljeno vazdušnom linijom svega kilometar , a budući da između Planeje i Šeh mahale nema drveća samo dolina jer se oba sela nalaze na brežuljke između je čist prostor a pošto je naša kuća prva ka Planeji zato je tako jako i osetila udarni talas bombe.



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 1  |  negativni glasovi: 1

Napiši komentar:

 

Korisnik
offline
offline marko-ris (42)
Srbija, Jablanički okrug, Leskovac



Blogovi: tagovi
nema tagova
Arhiva unosa