Sve bi bilo mnogo lakše da nisi takav.Da ti pronađem na desetine mana i smestim ih u sopstveni um.Tamo ih orobim predasudama i odbranim se dostojanstveno.Postavim te za prijatelja.

Bilo bi još lakše da se pravim blesava.Da mi nije ništa.Da me misli o tebi ponovo nisu salomile.U postelju bacile.Snove mi opsele.

Pa ležim u tami ruku sklopljenh na grudima.I buku satkanu od potreba pravim,samo da te nekako oteram.Na jednu noć barem.

Da dušu odmorim.Srce okrepim.Vid razmaglim.

I što te više mislima teram to si mi sve bliže.

Vidim u tebi sve što sam nekada želela.Što se pretvaram da ne želim sada.Istina ume neumoljivo da peče.

Pa gledam u nebo na kom hiljade zvezda se roje.

I pitam se jesmo li mi na nekoj.Da li živimo našu priču onakvu kakva bi trebala da bude?

Jesu li na Zemlju poslali ovo dvoje samo da nauče da se za ljubav bore, odvojeno?

Pa im se smeju tamo od gore i kažu da zaprvo i ne postoje

Eh,što bih volela da je tako

Da se i ja životu jednom nasmejem.Ne da mi se on večito ceri

I opet te osećam na sebi

Kao da sam se kraj tebe rodila,uz tebe živela

Kao da si bio u svim koje sam nekada volela

Kao da si uvek bio moj

A zaprvo nisi nikada

Kao da nesmem da se spojim sa tobom

Jer ne bih podnela da se ikada razdvojim

Kao da je sve san

Koji budna sanjam