Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
matricaria blog

Petar Šumski

Eseji o ekologiji svesti

...


LJUBAV I VEZANOST

- O odnosima zavisnosti -

Kada je stigla čežnja, i sa njom osećaj nedostajanja i rastanka, bol je bio toliki da

sam morao da se zapitam: Zašto? Odakle čežnja dolazi? Za čim? Zašto boli? Šta je u

korenu? I odgovori su počeli da dolaze…

...

Čežnja dolazi iz potrebe. Drugi je naša potreba samo kada sami sebi nismo dovoljni, kada imamo osećaj da nismo celi. A to je samo uverenje, misao koju smo negde pokupili, u koju nas je neko, nekad ubedio.

Kako mogu da znam da li je moja čežnja izraz slabosti ili snage? Emocije koje prate čežnju su siguran pokazatelj. Ako je čežnja praćena bolom i težinom, onda dolazi iz slabosti, potrebe, osećaja oskudice, necelovitosti, vezanosti, straha… Ako je praćena radošću i lakoćom – onda dolazi iz snage, celovitosti, obilja, slobode, ljubavi, želje za davanjem…

*

Dokle god moja sreća zavisi od tebe i tvog emotivnog odgovora na moje davanje tebi – ja nešto tražim od tebe – moje davanje nije bezuslovno, već je ono (svesna ili nesvesna) trgovina – moja investicija u ono što mislim da mogu od tebe da dobijem, moja investicija u zadovoljenje moje potrebe kroz tebe. Moja potreba je: ljubav, prihvatanje, pažnja, osećaj ispunjenosti, toplina dodira, intime, osećaj važnosti, vrednosti i sigurnosti – i ako to ne dajem sebi, ako ne uzimam iz Izvora – ja posežem za tim spolja – tražim to od tebe. I dokle god mi to daješ (svu tu emotivnu hranu) – blaženstvo je tu, beba je nahranjena. Ali kada ti nemaš da mi daš, kada više ne dobijam od tebe, a ne znam da uzmem hranu iz Izvora, ne znam da dam sebi (jer mislim da nemam), šta se onda dešava? Bol, strah, bes, tuga – pakao odvojenosti od Izvora hrane života, osećaj napuštenosti koji je zapravo strah od smrti napuštene bebe, bebe ostavljene bez zaštite, dodira, topline, bliskosti i ljubavi roditelja (majke)! Drugi je Izvor našeg života, osećaja blagostanja (a ne Celina, ne Bog, ne mi sami), drugi nam daje vrednost, osećaj postojanja i sigurnosti – i zato bez drugog ne možemo!

Hranimo se jedno - drugim.

Da bih mogao da primam od Celine, ne smem da budem usmeren na dobijanje od tebe. Jedno drugo isključuje. Jer tada ti postaješ instrument za zadovoljenje moje potrebe, i sva moja ulaganja su ulaganja ne u tebe zbog tebe, već je to manipulacija u cilju ispunjenja mog nedostatka. Samo ako znam da primam iz Izvora (Celine Postojanja) tada ne zavisim od tebe i mogu da te prihvatim sa svim tvojim slabostima, ne tražeći i ne očekujući ništa od tebe. Tek tada mogu da ti dopustim da budeš to što jesi i hoćeš da budeš, i da te volim iz slobode, bez traženja. Tek to je Ljubav. Traženje od drugoga onoga što sam ne mogu da dobijem od Izvora i dam sebi, je vrhunsko nasilje nad drugim i nad sobom samim. I mi to, uobičajeno, zovemo ljubavlju.

Naše uslovljenosti, naši program straha, su samo odgovor na uslovljenosti i emotivna oštećenja naših roditelja. Da su sami bili bezuslovno voljeni, znali bi da vole i nas bezuslovno, i tako bi taj kvalitet i to znanje preneli i na nas. Ljudska ljubav je ono što ostane kada Ljubav prođe kroz prizmu našeg porekla, svih naših uslovljenosti koje smo izgradili i nasledili od roditelja i njihovih roditelja… To je tek senka ljubavi.

Koji je odgovor? Kako se otvoriti i primati od Izvora? Prepuštanjem volji Božjoj. Priznanjem da “ja” ne znam i ne odlučujem, i ne sudim o kvalitetu ma čega: čoveka, događaja, vremena, pojave, odnosa… Jer ma šta da vidim u ma čemu i ma kome: događaju, odnosu, čoveku, pojavi… – sve ću biti samo “ja”. Iz svoje subjektivnosti i uslovljenosti – ja uvek vidim sebe. Izlaz je da ne bude volja moja, već volja Božja. Izlaz je: odustajanje i predaja. Odustajanje od čega? Od svog malog “ja”, od grčevitog držanja za lažni identitet i uverenja da je to sve što “ja” jesam. To je upravo ono što Ja nisam.

*

Šta je temeljno pogrešno u odnosima zavisnosti i vezanosti koje mi zabunom nazivamo “ljubavnim” odnosima? To što se zatvaramo za Celinu Života i ono što nam Celina može dati, i što svu svoju pažnju i želju za ljubavlju, za ispunjenjem – usmeravamo ka partneru kao jedinom izvoru ljubavi, života – svega, očekujući da nam ispunjenje naše potrebe za ljubavlju i celovitošću, odnosno ispunjenje potrebe za nama samima – dođe kroz njega/nju! Drugi postaje sredstvo za popunjavanje emotivne rupe, krpljenje naše necelovitosti. Naš ”integritet” tada zavisi od drugog i njegovog prisustva – jer se samo sa drugim osećamo celi, potpuni, ispunjeni. Iz te pozicije, prirodno, razdvajanje predstavlja agoniju bola (jer iznosi na površinu sve naše vezanosti), tuge, besa, straha – jer strah je stalno prisutna pozadina odnosa: “Šta ako drugi ode? Šta ću tad? Kako tada da živim? Čime ću tada da se hranim?” Te, ne uvek jasno izražene misli straha, su izvor neprekidne nesvesne manipulacije drugim u cilju samoodržanja, odnosno očuvanja odnosa i svog proširenog poseda – “integriteta” - u koji je uključen drugi. Um, u strahu od napuštanja, panično igra igru očuvanja teritorije, krpeći sve rupe krhkog osećaja sopstvene vrednosti kako zna i ume, što rezultira agresijom…

Svako od nas bi da sretne idealnog sebe u drugom telu, jer je lakše zamišljati idealnog drugog, nego sam biti željeni ideal. Svako od nas želi tog ”idealnog drugog”, ali kako je to nemoguće, pošto sami nismo idealni, kakav god da je drugi, mi uvek srećemo sebe – nesavršene kakvi jesmo na nivou ega iz koga tražimo taj ideal. Slika koju vidimo kroz odraz drugoga, ne poklapa se sa našom projekcijom i viđenjem nas samih. Odraz je tačan, ali mi sebe ne vidimo jasno: ego vešto skriva nelepe detalje, šminka sliku, usavršava i idealizuje i nas i drugog… dok nas stvarnost ne udari Istinom koja je različita od lažne, zamišljene slike. Što je slika drugačija od željene, što je stvarnost različitija od idealizacije – bol je veći, bes je veći, na sebe, ali pre svega na drugog koji nas je “prevario” i “izneverio” naša najviša, “najiskrenija” očekivanja.

Problem nastaje kada nekog ili nešto (posed, uspeh, postignuće) integrišemo u prošireni doživljaj “sebe”. Tada taj neko postaje naš posed i deo našeg ego-identiteta. Izgubljena je dimenzija lakoće, nevezanosti i slobode (i naše i tog drugog), jer sada zavisimo od tog drugog, tačnije - naš doživljaj nas samih zaisi od drugog kao dela nas, a njegov gubitak (odlazak) doživljavamo kao gubitak (dela) sopstvenog identiteta! To je pakao vezanosti i bol rastanka, jer se rastajući se od tebe – rastajem od dela sebe.

Zato jer svoj identitet tražimo u drugom i kroz odnos sa drugim, odnos postaje beskrajna strepnja od gubitka kontrole nad drugim. Tek kada si nezavisan i svoj, možeš biti još nečiji.

Trenuci uživanja, bezbrižnosti, lepote, radosti, prepuštanja ljubavi i igri – su retki i javljaju se samo kao trenuci predaha onda kada se strah privremeno povuče, pritaji, jer nema neposredne opasnosti od gubitka drugog, odnosno gubitka sopstvenog integriteta odvajanjem od drugog. Tako drugi i njegovo prisustvo, postaju “garant” naše celovitosti, sreće, blaženstva… Sve to što sami ne možemo da porodimo ili ne znamo da uzmemo iz Izvora, dobijamo, prividno, od drugog. I tu nastaje zavisnost, vezanost. Drugi postaje Izvor naše sreće i života, našeg blagostanja – ali ne kao onaj kome možemo dati (jer nemamo), već kao onaj od koga možemo nešto dobiti, uzeti. Svaka naša investicija u odnos je nesvesno usmerena na taj konačni dobitak za svakog od nas, na očuvanje odnosa od koga zavisimo. To je osnov za emotivnu trgovinu na svim nivoima, sve do potpunog odustajanja od sebe, od autentičnih želja, snova, potreba – od slobode. Kada je drugi centar moga sveta, moga života – ja gubim svoj centar u sebi, gubim svoj život, svoju slobodu.

Izgubiti sebe u drugom i kroz drugog (u ljubavi prema drugom) je dobro samo ako drugog vidimo, doživljavamo kao nezavisno, slobodno biće i/ili kao kapiju-prolaz do šire, sveobuhvatne božanske ljubavi (o kojoj, uglavnom, ne znamo ništa osim onoga što smo pročitali). Ako kroz drugog volimo i grlimo ceo svet i život, ako u služenju i predaji voljenom drugom – služimo zapravo Božansko u svemu, u radosti i zahvalnosti zbog prilike da dajemo sebe… Ako drugog služimo iz punoće i obilja, iz radosti davanja, ne tražeći i ne očekujući ništa za uzvrat, jer smo samom prilikom da služimo već dobili, već nahranjeni – tada gubljenje u drugom ima smisla, jer je drugi prolaz ka beskonačnoj milosti Božanske Ljubavi.

Ako drugoga želimo na bilo koji način našim davanjem da uslovimo, ograničimo, da nešto dobijemo za uzvrat – onda to nije ljubav, nije davanje, već trgovina onoga ko je ljubavi gladan, kupovina hrane zvane “ljubav”, “prihvatanje”, “ispunjenje”, “poštovanje”…itd. Osećaj napetosti ili opuštenosti u pozadini odnosa (ma koliko on bio lep, dinamičan, bogat…) govori o dominantnoj energiji i modelu odnosa: ili je zasnovan na strahu, tj. ne-ljubavi (napetost), ili je odnos iz slobode i punoće ljubavi (opuštenost).

Korak u dobrom pravcu je prepoznavanje i iskreno priznavanje kvaliteta odnosa sebi i drugome. To je prvi korak u pravcu isceljenja sebe i odnosa, ukoliko je odnos zasnovan na strahu i potrebi za drugim kao izvorom ljubavi. U svakom trenutku, iskrenost je ono najviše što uvek možemo da damo, makar nemali ništa drugo.

*

Kada ljubav imaš u sebi, ti drugome prilaziš iz slobode, jer od njega ništa ne očekuješ, ništa ne tražiš. (Zato sloboda prethodi ljubavi. Tek iz slobode mi možemo voleti.) Možeš da daš, jer imaš šta da daš, ali ne očekuješ ništa – čak ni to da tvoje davanje bude primljeno, jer to da li će neko, kako i koliko primiti, nije tvoja stvar, već tog drugog. Kada imaš šta da daš, tvoje davanje nije ni na koji način uslovljeno odgovorom drugog. A prirodna inteligencija koja se izražava u svemu spontano (u odsustvu našeg “ja”), znaće da odredi i meru i način tvog davanja shodno trenutku, okolnostima i potrebama… Kada imaš šta da daš – ne daješ ti, već Bog kroz tebe. A davanje iz obilja je Volja i Služba Božja, koja se kroz tebe vrši. Jer na taj način Bog u meni daje Bogu u tebi. Zapravo svako čisto, bezuslovno davanje je davanje Boga sebi samom. Kada ne dajemo iz te čistote i punoće – pojavljuje se odvojenost, pojavljuje se “drugi”.

*

Možemo li stvano videti i znati drugog čoveka? Ne, sve dok drugog gledamo, doživljavamo i mislimo kroz prizmu naših uslovljenosti, programa, strahova, potreba i želja utemeljenih na tim programima. Sve dok na drugog projektujemo svoje strahove, želje, potrebe, očekivanja za ispunjenjem i sigurnošću, sve dok iz osećaja sopstvene necelovitosti i nesigurnosti nešto tražimo od drugog – drugog niti možemo videti, niti stvarno voleti, jer je on samo sredstvo za zadovoljenje naših potreba. Osećaj pripadanja i prihvaćenosti koji pruža privremeno olakšanje i iluziju celovitosti – mi nazivamo ljubavlju. A to je samo zadovoljni, nahranjeni ego, tj. program nesigurnosti, necelovitosti u nama.

Jedini način da bilo koje dve osobe ostvare istinsku povezanost – je da budu prosvetljene, tj oslobođene ega. Bez toga, moguća je samo vezanost, ali ne i povezanost, ne istinsko prepoznavanje Jednorodne Istine Bića – istosti u svemu. Sa nestankom ega – nestaju strahovi, ambicije, zahtevi za ispunjenjem od i kroz drugog. Oslobođenjem od ega, nestaju rešetke kaveza straha i identifikacije sa lažnim “ja”, iluzornom predstavom sebe. Samo prosvetljeni mogu stvarno voleti. Sve drugo je iluzija, ili put povratka Ljubavi.

*

Čovek je sam. Pošto je odvojen zavesom (iluzijom) uma od Sebe, odvojen je i od drugih i od Izvora Svega - istom zavesom. To stvara osećaj izolovanosti, nedovoljnosti, necelovitosti, neispunjenosti – samoće i usamljenosti. Samoća koju ne želimo da zagrlimo stvara bol. Naše dve samoće koje se dodiruju, ne mogu da pruže krajnju utehu, da popune prazninu kosmičke usamljenosti u nama. I dobro je da je tako, jer istina ostaje ogoljena, nezamućena maglom lažnog ispunjenja, prolaznog zadovoljstva spajanja koje hrani ego-identitet. Jer samoća - paradoksalno, ukazuje na celovitost tamo gde smo mislili da je nema: u nama samima! Upućuje, sasvim jasno, na tu celovitost u nama kao na izlaz, rešenje, odgovor bez alternative i premca – jer da celovitost nije dostupna, samoća nam ne bi bila ni data. Bog ne kažnjava svoju decu Postojanjem, već ih blagosilja Milošću i Ljubavlju. Bol usamljenosti je poziv i putokaz ka Izvoru Večnog blaženstva i ispunjenja iza svih lažnih i prolaznih uteha i nagrada pojavnog sveta. Bol nas budi za istinu skrivenog Jedinstva u nama samima. Za Boga koji jesmo iza svih privida. Bol samoće ti daje najveći kosmički dar: Tebe Samog/u – Tebi Samom/j.

*

Može li se Biću išta dodati ili oduzeti spolja? Može li se Biće proširiti dodavanjem, ili skupiti, smanjiti oduzimanjem? Može li se Biće poboljšati, učiniti više ili manje savršenim? Ne, jer je u Večnosti sve savršeno, a Ono pripada dimenziji Večnosti.

Ono što je promenljivo, podložno poboljšanju i promeni – nije Večna Istina, već prolazni fenomen: ličnosti, ega… Menja se ono što pripada svetu iluzije, kosmičke igre- Lile: scenariji i scenografija, glumci, kostimi, uloge, scenografi i lokal-reditelji… Posmatrač iza svega ostaje isti, nedodirnut bilo kojom promenom, nepokrenut bilo kojim pokretom. To je ono savršeno, nepromenljivo Jedno – u svemu.

Ne može se otići ni stići nigde. Čovek može otvoriti i proširiti samo kapije Svesti-Srca ka tom Večnom, Savršenom Jednom, ka Biću u osnovi svakog prolaznog fenomena. Srce je kapija za prolaz u dimenziju Bića u nama samima. Kapija se otvara u tišini, u samozaboravu Posvećenosti i Predaje, Igre i Radosti, u bezuslovnom Služenju, u Ljubavi… Kapija se otvara u davanju i odricanju od sebe, od sebičnih ambicija i želja, u davanju iz punoće Sebe svemu što Život je. Kapija se otvara verom u dobrotu i Poverenjem u Život. Kapija se otvara prepuštanjem Radosti Postojanja bez uzroka, bez razloga…

*

Osećaj samodovoljnosti i radost ispunjenja u sebi – su apsolutni preduslovi bilo kakvog stvarnog povezivanja.

*

Kaže se da onaj koji voli čini sebe nepotrebnim. A onaj koji ne voli – čini sebe neophodnim. Jedan oslobađa. Drugi vezuje.

*

Zašto često mrzimo baš onoga ko nam je najbliži? Zbog svega onog što nismo oprostil sebi, prihvatili kod sebe, a što nam bližnji tako jasno i bolno odražava. Ako nismo prihvatili i ne volimo sebe bezuslovno, ako sami nismo slobodni, ne možemo da prihvatimo i volimo drugog.

Iz sopstvene neslobode, nesigurnosti i ne-ljubavi – ne može se voleti sloboda drugog.

*

Koliko smo stvarni i iskreni u odnosu, koliko imamo poverenja, koliko smo opušteni?
Dokle god verujemo glasu straha – osećaj pretnje i neopuštenosti će biti prisutan, a sa njim i nemogućnost da se kaže i izrazi sve, bez zadrške, jer će energija besa i agresije jedva čekati da se oslobodi u odbranu prava “svetog ja”. Koliko god das mo iskreni, ako je u pozadini stalno prisutan strah, naš um će nas prefintati tek tako, igrajući svaku igru, pa i igru “iskrenosti” da bi povratio kontrolu, jednu od ključnih stvari u cilju opstanka mehanizma uma. Odigraće svaku igru da bi očuvao svoju “svetu teritoriju” koja uključuje i drugog kao deo poseda.

*

Kada se odnos završi, tada postaje očigledno ko je bio u odnosu, da li su se privukli i voleli naši strahovi, program zavisnosti i potrebe - ili naše duše. Naše lažnosti i slabosti - ili naša istinska Bića.

Da li smo stvarno bili zajedno, ili je to bila iluzija zajedništva? Ko je bio zajedno? Ko se sreo? Naši strahovi, program, želje, snovi, projekcije, naše potrebe i vezanosti, naša glad za drugim, prihvatanjem, ljubavlju, bliskošću? Ili..? A čije su to “naše” želje, potrebe, vezanosti…? Naših duša ili umova? Šta je od svega toga zov srca, a glas straha, tj. uma? Ko se sreo? Ko je bio zajedno?

U ljubavi ima prostora, ima slobode, energija teče nesmetano, lako i radosno. U odnosu zavisnosti, vezanosti, slepljenost partnera je tolika, da prostora za slobodan tok energije – nema. Energija stoji, ili se pretvara u energiju konflikta, odbojnosti, borbe za prostor, dominaciju, kontrolu. Vladalac je strah, a to se vidi po odsustvu opuštenosti i radosti. Dominantna osećanja i emotivna stanja u odnosu zavisnosti su strepnja (strah), napetost, bes (potisnut ili izražen), tuga i osećaj zatvorenosti, sputanosti...

Ono što ostane od odnosa po završetku odnosa, ukazuje na to što je bilo dominantno: strah ili ljubav. Ako svaka naklonost, toplina, ljubav i želja za zajedništvom nestanu po završetku odnosa – to nije bila ljubav – već odnos zavisnosti. Ako naklonost, toplina i želja ostanu – u odnosu je bilo dovoljno ljubavi, i taj odnos može da vaskrsne, preporođen. Ako želiš da budeš sa nekim i onda kada potreba za njim prestane, kada vezanost nestane, tek tada se otvara mogućnost stvarnog zajedništva iz prostora slobode, nevezanosti.

*

Ljubavni odnosi imaju svoj početak, život i kraj. A da li Ljubav ima kraj? Ne. Jer to što se završava nije Ljubav, već lažni odnos. Završava se iluzija zajedništva, ono što ljubav nije, da bi ustupilo mesto Ljubavi. Ljubav nema početak ni kraj. Ljubav jeste sve što jeste. Pre i posle svakog odnosa.

*

Da li je Ljubav potreba? I gde je njen Izvor? Gde je njeno zadovoljenje? Hrana, voda, vazduh – su potrebe tela. San je potreba tela i uma. Seks je poteba tela, ali i izraz Ljubavi kada je ona tu. A ljubav? Ljubav je potreba Srca, Duše. A mir? Mir je potreba i izraz Duha. Njegovo izvorno lice, stanje samoispunjenja. Ne počinje li mir sa prestankom svake potrebe? Sa ispunjenjem sebe u Sebi? Da.

Hranu telesnu uzimamo spolja, i tako utoljavamo glad tela. Glad Duše i Duha ne možemo utoliti uzimanjem ičeg spolja – jer izvor te gladi nije spolja, kao ni zadovoljenje. Ako ljubav i mir tražimo spolja da bismo udovoljili potrebama Duše i Duha, ostajemo zauvek zavisni od nečega izvan nas, nečega što je prolazno, nesigurno i što nam uvek može biti uskraćeno ili oduzeto. Prolaznost jeste Istina Postojanja u svetu prolaznog, ali to što je prolazno – ne može biti Večna Istina. A glad Duše i Duha gasi samo Istina – ono što je neprolazno, večno. Tražimo li to izvan nas, u svetu prolaznih zadovoljstava i fenomena, promašujemo Suštinu, promašujemo Istinu. Tu glad ne može utoliti ništa što možemo uzeti ili dobiti od nekog drugog, već samo ono što možemo dati sebi, drugima, svetu, Postojanju… Samo to je Ljubav. Samo to je Istina - i zadovoljenje gladi Duše kroz ispunjenje. Hrana je tamo gde je i glad (potreba): u nama samima.

Kada to za čim tragamo spolja – damo sebi iznutra – potreba je zadovoljena, glad je utoljena – jednom za svagda. Probuđeni smo u sebi, i konačno slobodni, samodovoljni. Tek iz samodovoljnosti i slobode možemo voleti, jer nas je strah od gubitka napustio.

*

Život (koji živimo) je mera osvojene mudrosti. Zapravo – slobode.

*

Udalji se od sebe da bi pronašao Sebe.
Odeš li najdalje, bićeš najbliže.
Poslednji će biti prvi.

*

Podizanje energije ti daje moć razumevanja, jasnog viđenja. Razumevanje te oslobađa vezanosti. Oslobađanje od vezanosti oslobađa zarobljenu energiju u tebi. Energija raste, i sa njom raste tvoja moć razumevanja... koja te oslobađa vezanosti... Spirala je beskonačna.

*

Možeš li stvarno voleti ako nemaš postojanu ljubav u srcu?
Možeš li stvarati mir u svetu ako nemaš mir uma i srca?
Možeš li tražiti od drugih da budu ono što ti nisi?

*

Ne možeš voleti Boga ako ne voliš sebe, ljude, životinje, biljke, život!
Ne možeš voleti život, ako se bojiš života.
Strah i ljubav ne idu zajedno.
Strah i Bog ne mogu zajedno.

*

Ko je savršen? Bog je savršen. Ljubav je savršena. Zašto? Zato što prihvata i obuhvata sve, bez razlike. Ako ne prihvatimo ljudsku nesavršenost u sebi i drugome – ne možemo voleti, ma koliko pričali o ljubavi.

*

Ljubav nikog ne odbija.
Ljubav nikad ne odbija.
Ono što Ljubav ponekad čini je da stvara privid odbijanja da bi te odvela korak dalje od pohlepe, požude, vezanosti, sebičnih želja i težnji, korak dalje od malog “ja” u pravcu većeg, istinskog Ispunjenja: Nje same, u tebi. Tako te Ljubav odbijanjem čuva od posledica pogrešnih izbora učinjenih u neznanju, u zaslepljenosti ega. Svaki bol, svaka patnja – je milost Ljubavi koja ti patnjom kaže: “Ne idi tamo gde nisam ja. Nesklad sa mnom ranjava. Razdvojenost boli. Vrati se na moj put. Ostani sa mnom.”

*

Jedini odgovor je – Ljubav. Ljubav i samo ljubav uvek daje odgovor. Ljubav ponekad govori glasom brutalne iskrenosti. Grubost Istine lomi krhku ljušturu laži. Ako kaže: “Ne, neću, ne želim!” – ljubav, (čak i kroz ego) kaže: “Nisam još spremna /nisi još spreman. Ne mogu ti dati ono što tražiš – jer to nije volja Ljubavi. Ne idi tamo, to nije put Ljubavi.” Čak i u odbijanju naših najvećih želja – Ljubav nas blagosilja istinom trenutka.

*

Ljubav je samo – voleti, ne tražeći ništa unapred ili zauzvrat, pa ni Ljubav. Davanje je Ljubav, primanje je Ljubav, ali bez traženja.

*

Ako se predaš Ljubavi (Životu), Ljubav će te odvesti do nezamislivog. Ali joj moraš predate sve: sve svoje posede, stvarne i umišljene, sve za šta se držiš, svaki oblik identifikacije, svaku sliku o sebi, sećanja i strahove – tako da ništa ne ostane osim Nje same. Jer sve što ljubav nije – Ljubav će uzdići (pretvoriti) u Ljubav – samo ako joj dopustiš. Izgubićeš sve što misliš da jesi, sve što misliš da imaš, rastvoriće se sve iluzije – a zauzvrat ćeš dobiti samo ono što Jesi i što Ljubav (Život) od tebe i kroz tebe želi. Bol tog procesa je naša nespremnost da se rastanemo od naših dugo gajenih iluzija, od naše nestvarne predstave o sebi.

*

Ništa sam, bespomoćan sam bez milosti Jednog! Kada je ništa spremno da prizna da je Ništa, spremno da se preda i prepusti, tada Milost dolazi i sve postaje moguće. Zov predaje je simfonija za Božje “uši”, isto kao i plač deteta za majku koja voli, pesma sirena za moreplovca… Vapaj duše za milošću, je zastava Srca visoko podignuta. Jedina predaja koja je Istinska Pobeda.

*

Dokle god ne oprostim poslednjem čoveku, trenutku, događaju – nisam oprostio sebi.
Dokle god ne oprostim sebi - nisam i ne mogu biti u ljubavi.

*

Čisto srce
odražava sve u sebi
vidi sve u sebi
zna sve u sebi
grli sve u sebi.

...

Čisto srce i njegovo znanje je jedino stvarno znanje koje nam je potrebno da bismo živeli u Radosti, Slobodi i Punoći Blagostanja.

*

Sveta Ljubavi, molim te nauči me da bez sumnje prepoznam Tvoj glas u sebi, podari mi moć razumevanja da bih mogao da te sledim putem koji si za mene odabrala.

Sveta Ljubavi, uzmi me za ruku i vodi me putem Istine, Ispravnosti, Slobode i Radosti.

Sveta Ljubavi, vrati me na izvor svih suza da dušu svoju operem na Tvom svetom vrelu!

*

P. Šumski

mart 2012.




 
Interesantno
pozitivni glasovi: 2  |  negativni glasovi: 1

Napiši komentar:

 

Korisnik
offline
offline matricaria (49)
Srbija, Nišavski okrug, Niš



Blogovi: tagovi
nema tagova