Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
MAXMIRA blog

"SAČUVATI OD ZABORAVA..." - neponovljivi Moma Kapor - DEO DRUGI

Изгубљене су све вере, сем религије стицања.

И ако су отимали, крали, експлоатисали, цицијашили, стари трговци,

тадашњи контроверзни бизнисмени су, опет, све то остављали отачеству,

да некако искупе грешну душу.

Шта ми да оставимо? Шта су наше задужбине?

Можда треба почети од нечег малог, готово неважног?

Свет се не поправља великим гестама, већ ситницама.

Можда, за почетак, треба остављати стари хлеб у пластичну кесу покрај

контејнера? Две увеле виршле, допола попијен јогурт? Дотрајале ципеле?

Какво време, такве задужбине! Могу сасвим лепо да стану у пластичну кесу.

Остављам је покрај контејнера и окрећем се после пар корака.

Нестала је! Та наша мала задужбина некада се звала севап.

Шта је севап? То је кад чиниш добро дело, а остајеш непознат.

Нечија захвалност хранила би твоју сујету. Стара господа, у преврнутим

громби-капутима, обилазе пијаце и скупљају лишће купуса, понеки

откотрљани кромпир, заборављену шаргарепу, два листа зелене салате...

Преврћу по контејнерима и извлаче новине и недопушене цигарете.

Зову их - ђуброселектори! Један носи карирани качкет (знам и чији је био).

Они више немају обавезу да буду господа. Ослобођени су...

Недавно сам у неким новинама, у додатку „Некретнине“, видео фотографије

вила на Дедињу које се продају. Биле су ту и цене: шест милиона евра,

четири и по милиона, три милиона, два и по...

Занимљиво, међу тим ценама није било ниједне од милион евра -

једине коју би могао да плати добитник Нобелове награде за књижевност,

која толико износи. Невероватно да најславнији светски писац не може

да купи ни најмању вилу у једном контроверзном београдском крају.

Од часа кад сам то сазнао, престао сам да се надам Нобеловој награди.

Не вреди; остаћу заувек у једној старој кући, грађеној 1926. године,

са липом, чесмом и три комшије у заједничком дворишту, које ми с времена

на време доносе тек испечене уштипке или парче гибанице.

Занимљиво, нови богаташи, потекли с југа, навикли на стари крај,

око својих вила на Дедињу подижу високе зидове са прорезима,

налик на пушкарнице, а један од њих је на улазу у своје имање подигао

праву Тријумфалну капију. Он има и грб, који је однекуд мазнуо:

на њему су два лава (омиљене животиње у његовом селу),

али ти лавови носе беле чарапе на црне мокасине.

Нема већег страха од оног кад човек осети да ће бити заборављен.

Тај страх од заборава нагонио је најмоћније људе света да ангажују

велике уметнике и да им буду мецене, па су тако Медичи и Сфорце,

као и многе папе, унајмљивали Микеланђела, Леонарда и Рафаела

да би, уписани у историју њихових дела, препловили море времена

и заборава.

Млади људи, у напону снаге и грознице стицања, не стижу да мисле о томе.



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 3  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

matoritaxi (63)
Sta mi da ostavimo?Mozda za pocetak,treba ostavljati stari hleb pored kontejnera.Zaboravljena rec sevap...
#1, 17.06.2012 - 03:45
mi možemo da ostavimo (nadam se ja...) lepe uspomene... sećanje na nas ...A u pravu si, treba i ostavljati hleb koji nam pretekne u kesu sa strane... SEVAP JE!
a možda neko negde ima i koke ili prasence
17.06.2012 - 11:21