Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
Deky72 blog
Decak, seta lagano kroz gustu sumu. Radoznalo razgleda okolo, trazi, ocekuje... U ruci mu kanapce na cijem je drugom kraju sareni zmaj. Leti za njim, petlja se, zapinje u krosnje, usporava ga i trza. Oko njega zivopisna suma, cvrkut, graja, mnogo krivudavih prepletenih staza. Bira lepse, bez puno prasine, ide napred i ne osvrce se. Ponekad brizno pogleda da li je sareni zmaj jos uvek tu...
Odjednom, kao u bajci... ...proplanak, kuca obasjana suncem, ciji se zraci bas tu prelamaju kroz guste krosnje u najlepseim bojama. Nije odoleo da ne pridje, da proviri... Tisina. Kao da je pusta i prazna. Sve je zatvoreno. Ima puno prozora. Na jednom prozoru devojcica...!? Njen pogled pun nekog milog sjaja ga zaledi, ukopa ga u mestu. Osmeh na licu, zagonetan, cedan, kao u andjela. Oduzima dah. Privlaci ga.
Prilazi kuci, naslanja male dlanove na prozor, primice radoznalo lice da bi ga primetila. I ona je blizu, samo ih prozor razdvaja. Pricaju, smeju se, drago im je sto su se sreli. Eto bas tu, u toj velikoj sumi, njih dvoje su se slucajno sreli i zaigrali. Nisu se jednog trena razdvajali. Klicali su jedno drugom, radovali se svakom zajednickom trenu, zblizili su se kao da se znaju ceo zivot. Poslala mu je poljubac. I on je njoj. Sjaj u njihovim ocima, svojom lepotom i cednoscu, zasenio je sve - celu sumu. Nista vise nije postojalo osim njih dvoje, kuce... I sarenog zmaja.
Pozvao ju je da izdje napolje, kod njega, da je uzme za ruku, da se igraju. Trgla se, uplasila. Ustuknula korak unazad. Rastuzila. Rekla je, ne mogu, nisam spremna. Zasto, pitao se decak u sebi. Pa to sam ja, tvoj drugar sa prozora. Nasmesila se. Pogled je govorio. Otrcala je na dugi prozor, on za njom, opet su se zaigrali... Prelepo, srecni su. Srecni su do neba kada su zajedno.
Cuo je zvuk poznat. Kljucaonica, brava, i blaga skripa vrata koja nisu dugo otvarana. Pojurio je na drugu stranu kuce, da se uveri. Da! Vrata su otvorena. Stao je na dovratak, provirio. Nema nikog, cuje se samo tisina. Kao vetrom ponesen, odjurio je do obliznje livade i nabrao najlepsi sareni buket mirisnog cveca.
Ulazi lagano, bojazljivo ali odlucno, u kucu. Trazi je. Hodnik je dug. Otvara redom vrata soba. To su sve poznate sobe, video ih je spolja, kroz prozor, ali ona nije tu. Pri kraju hodnika, uzana mala vrata, kao da su skrivena, kao da su... Otvara, vidi je u uglu sobe. Prilazi do nje, a za njim i zrak svetla kroz mala vrata, jedva dopire toliko duboko. Ali dopire, taman toliko da obasja prizor. Prizor decaka koji pruza mirisni cvet devojcici... devojcici koja cuci u uglu sobe, uplakan pogled skriva iza crne duge kose koja joj pada preko lica, pruza svoju tanku izmucenu ruku napred, prema njemu... Prima cvece u ruku, prinosi licu, pomirisi i spusti u krilo... Mala je, sitna, mnogo sitna, izmucena, uplasena. Cute, gledaju se. Rukom sklanja kosu sa lica. Srecu im se pogledi. Namigne joj, ona se nasmesi. Sede tako u polumracnoj sobi. Pricaju, ponovo se smeskaju. Svetlost... Vide se i zidovi sobe. Lepa je soba, sarena. Samo joj nedostaje svetlost. Decak ustaje, otvara teske salokatre na prozoru. Sve sija, prelepa soba, prelepa devojcica. Izmucenog tela ali vedrog duha, sirokog osmeha. Pricaju. Igraju se. Smeju se.
Odjednom napolju zaduva jek vetar i sareni zmaj se uz tresak i buku zaglavi na vrata njihove kuce. Devojcica se prestrasi. Ponovo se povuce, pobegne u svoj ugao sobe, pokrije lice rukama. Place. Decak je tesi, govori da to nije nista. Samo jedan njegov stari sareni zmaj, igracka koja ga prati svuda. Ostavice ga napolju. Uplasila se, jako je plasljiva. Tesko ce je utesiti sad.
Izasao je da smiri zmaja, da ga ostavi napolju, veze za drvo. Ona zatvara vrata za njim. Kaze mu da i on ostane napolju. Da je tako bolje. Da se, kao i ranije igraju kroz prozor. Decak ostaje napolju. Sada je i on tuzan. Zeli da bude sa njom. Ona je tako dobra i nezna. Nije stigao ni da je uzme za ruku. Da dodirne te meke nejake dlanove. Da joj pomiluje lice. Da je zagrli. Sve je opet unutra, a on je napolju. Na prozoru. Dobro.
Poslace joj opet poljubac. I ona ce njemu. Pricaju jedno drugom o sebi. O svemu. Smeju se slatko. Ponekad i zaplacu. Puno pricaju...
Prolaze dani. Cesto je ceka dugo na prozoru. Devojcica redje dolazi. Brine se za nju. Brine se jer sada sve zna o njoj. Zna da devojcica nosi veliki teret i strah u sebi. Da joj je ranjeno srce, krvari. Da joj je slomljeno telo. Ali je njen ogroman duh ostao. Isaran oziljcima, samo je ojacao. Zeleo je da bude uz nju. Bojala se. Bojala se da ce i on otici. Od tog straha cinila je jedino sto je mogla. Terala ga je od sebe. Bezala je. Decak je uporan. Danima je ceka, ispod prozora sedi. Osluskuje, viri. Samoca se pretvara u tugu, tuga u bol. Evo je! Istog trena mu se rasire oci, zenice. Srce mu je puno. Zaboravlja na teske sate, minute, sekunde dok ju je cekao. Srecan je. I ona je srecna. Njih dvoje su postali jedna dusa.
Jednog dana, neprimetno, otvorila je svoja vrata. Ali ovaj put nije zbog njega. Doslo je vreme da ona izadje napolje. Devojcica se ispravila, ojacala je. Zeljna je sunca, vazduha, trave, mirisa... ...zeljna je druge dece...! Decak je sa nevericom krenuo ka vratima, ka njoj. Prisao je vratima, ugledao je. Pruzio joj ruku. Ali prosla je pored njega. Samo ga je pogledala. Njenim pogledom. Samo ona ima taj pogled. I rekla je "budi tu, ostani samnom, ne ides ti nigde.... ...ti i ja postojimo".
Gledao je kako razdragano trci po livadi sa drugom decom, koja su tu nekako iznenada stigla. Igrala se sa njima, jurila, drzala za ruke. Smejala se, pevala, igrala. Ona tako lepo igra. Povremeno je i decaka pogledala. Dotrcala do njega. Ali brzo otisla, svaki put, bez dodira, samo projurila - kao vetar. Kao da se boji njegovog dodira. Kao da su njegovi i njeni prsti toliko naelektrisani, da se boji varnice pri dodiru. Varnica, plamen, pozar... Boji se. Jako je plasljiva. Zato i odlazi. Svaki put kada decak odluci da joj pridje, uzme je za ruke i zagrli, svaki put je sve vise izgubi. Jos dalje od sebe je otera, odbaci. Nemocan je. Tuzan. Toliko zagrljaja u prazno. Toliko zelje i cekanja da je priblizi sebi, obavije svoje decacke ruke oko nje i oseti njen otkucaj srca i uzdah olaksanja - toliko mu to nedostaje. Nedostaje mu samo to, da bude srecan. Da cela prica njihova postane... stvarnost...!
I da je pusti...! Da je pusti da hoda svojom stazom. Da je pusti da zivi u svom svetu. Onakvom, kakvim ona zeli da bude. Idealizovano realnom. Da nadje nekoga s kim ce uhodati svoju stazu. Onu divnu, kakva vec postoji u njenoj glavi. U njenom kosmosu. U tom njenom kosmosu nema mesta za njega. On je deo neke druge price. Nekim drugim, vec ugazenim putem on hoda i vuce svog sarenog zmaja sa sobom. Slucajno su im se putevi ukrstili. I slucajno su bili tu u isto vreme, ali namerno zavoleli.
Gleda za njom, kako odlazi. Izmice mu tlo pod nogama. Usne su mu neme. Oci zamagljene kao kod pijanca, govore, cekaj... stani... samo jednom da spustim dlanove na tvoja mala nejaka ramena... samo da dodirnem to lice... samo jednom... da osetim...
Uvek. Zauvek ce pamtiti njihovu pricu. Satkanu od mnogo reci i osecanja. Jedno bez drugog ne postoji. I oboje ce zaliti za propustenim dodirom. I svako za sebe ce ga i dalje zamisljati, dozivljavati, onakvog kakav sigurno nebi bio. Kakav se samo zamisliti moze... ali.......


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 2  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

 

Korisnik
offline Deky72 (44)
Srbija, Južnobački okrug, Novi Sad



Blogovi: tagovi
nema tagova