Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
Milijana33 blog
Imali ste prilike da se upoznate sa mojim problemom oko prijave adrese boravka. Sve to se, elem, poklopilo sa mnogo toga i priča je prilično komplikovana.

Sa svojim indijancima sam bila 3 nedelje na odmoru u jednom mestu u okolini Novog Sada, koje nije klasično selo, već dodje kao neka varošica. Bili smo u kući mog dede koja zvrji prazna već 7 godina. Kuća je ogromna (240 kvm) i ima lepo veliko dvorište i veliku baštu. Prvog dana našeg boravka indijanci su odmah upoznali drugare i ceo dan proveli na ulici igrajući se (što je mladjem indijancu jako prijalo, jer voli dete da bude napolju i da igra fudbal po ceo dan). Epilog tog dana je bio taj da je mladji indijanac jedva imao snage da se uveče okupa i utonuo je u san sa jednim pitanjem na usnama: Mama, zašto se mi ne bismo preselili ovde? To isto me je pitala i starija Pokahontas, što je mene navelo na razmišljanje do duboko u noć.

Stavljajući na papir razloge za i protiv, bilo je više onih za. Za Beograd nas ništa ne vezuje, a uvek možemo posle da se vratimo. Podstanari smo u Beogradu i nema šanse da ikad ovde dodjemo do svog krova nad glavom. Tamo bismo bili na svome, na prvom mestu troškovi manji baš za tu kiriju koju svakog meseca istovarim gazdama. Smučilo mi se više, ne mogu! Baš iz tih razloga svojim indijancima još nisam u mogućnosti da priuštim odlazak na more i duša me boli zbog toga, a i još neke stvari koje bih želela.

Sagledavam perspektivu svojih indijanaca u Beogradu. S jedne strane stoji činjenica da Beograd, kao veliki grad pruža mnogo više mogućnosti za školovanje, ali kad pogledam da 70% studenata u Beogradu je rodjeno van Beograda i svi završavaju fakultete uglavnom u roku, onda je to još jedan plus za preseljenje u manje mesto.

Onda, zdravija sredina. Tamo su deca prava deca, igraju se na ulici i ne sede baš previše za kompjuterom niti mnogo gledaju televizor. Deca u Beogradu su, takoreći, zaboravila kako da se igraju i celi boravak napolju se svodi na to da se opet priča o kompjuteru, najnovijim telefonima, internetu i sl. A da ne pominjem to da ih najčešće mrzi da izadju napolje. Pričaju i tamo, u manjoj sredini, ali ne u toj meri. Ipak je drugačije.

Beograd je prepun nasilja na svakom koraku, o školama da i ne govorim. U manjoj sredini toga ima neuporedivo manje. Raspitali smo se za osnovnu školu tamo i saznali da je to škola koja je bila na listi 45 škola u celoj Srbiji koje prošle godine nisu imale nepravilnosti na polaganju prijemnog ispita, a škola u koju moji indijanci idu je bila na ovoj drugoj listi. Ipak su u manjoj sredini deca na neki način zaštićenija (bar je to moje mišljenje).

Svi znaju koliko je sport važan za razvoj deteta. U Beogradu cene treniranja su od 3.000,00 dinara pa naviše, a tamo 1.500,00 dinara je najskuplji sport. Ovde ja ne mogu da im priuštim da treniraju ono što žele jer ionako su mi rashodi preveliki, a drugi hoće da im nametnu da treniraju nešto u čemu se oni ne nalaze sebe (što je po meni totalni apsurd, valjda treba da treniraju ono što vole!).

I na kraju, socijalna strana kao jedna od najvažnijih stavki. U Beogradu, ako još plus nemaš svoj stan (kao ja), ni 500 eura mesečno ne može da te potkrpi da ne razmišljaš da li ćeš deci imati sutra da kupiš 1 veknu hleba i 1 mleko. U manjoj sredini je to ipak drugačije. Pa čak i da iznajmiš stan ili kuću (a tamo mogu da se iznajme kuće sa baštom za 50-60 eura), troškovi života su ipak mnogo manji. Kad imaš bašticu, pa u njoj posadiš ono što ti treba: krompir, luk, paradajz, šargarepu, tikvice, jagode, maline i sve ono što želiš, na prvom mestu znaš da je to što je iz tvoje bašte zdravije nego kad kupiš od raznih preprodavaca, a i posle kad pristigne ne košta te ništa, a čak možeš i da zaradiš. Dakle, troškovi su skoro troduplo manji u manjoj sredini, baš iz tih razloga. A možeš i da pokreneš neki svoj biznis (mogućnosti su velike).

Uživajući u toj svojoj ideji o preseljenju, kao hladan tuš me je dočekala pretnja bivšeg muža da će da mi traži starateljstvo nad decom zato što hoću da im pružim neku budućnost, zato što hoću da mi deca odrastaju u zdravoj normalnoj sredini, da budu bezbedni ... A onda i malogradjanština: svi sad beže u gradove, samo je tebi dunulo da ideš iz grada! Pa šta - kažem, to je zato što vam se svima diglo dupe za grad. Svaka čast onima koji dodju iz manjeg mesta i uspeju u gradu i nadju svoje mesto pod suncem. Ali, onima koji su tu rodjeni, a nemaju svoj stan i nema izgleda da će doći do njega, jer je kriza svuda (ja od kako znam za sebe ova zemlja je u krizi), mogu samo da poručim da ako imaju mogućnosti odu negde van grada da žive, da to učine, jer u Beograd uvek mogu da se vrate, on prima svakoga.

Da se razumemo, volim ja svoj grad, samo je u zadnje vreme počeo da me guši, jer je pritisak preveliki, a ako nemaš još nekog ko može finansijski da ti malo pripomogne teško da jedan samohrani roditelj može da opstane i pored posla koji ima. Najgore od svega je što si prinudjen da trpiš neke stvari upravo zarad te finansijske pomoći koja ti najčešće izadje na nos, jer ti se stalno prebacuje i stalno se broji koliko je ko učinio kome i šta. A da ne pominjem da zarad te zahvalnosti si prinudjen da podnosiš izveštaje i da te drže pod kontrolom, jer eto bez njihove pomoći ne možeš, znači da si nesposoban za samostalni život i nesposoban si da stvoriš nešto svojim rukama. Sve to psihički umara i unazadjuje, da ne možeš tako lako ni da dodješ svesti. Moja je krivica što sam uopšte dozvolila da upadnem u tu situaciju, ali od rastave na ovamo dogadjao mi se sve peh za pehom da sam se samo pitala šta je sledeće što će da nas strefi i samo mi je bilo bitno da na neki način iz svega izadjem relativno bistre glave.

JA TO VIŠE NE ŽELIM DA TRPIM! Jednostavno!

Prvi put mi se u životu u glavi stvorila jasna ideja kakav život želim za svoje indijance i sebe, i umesto da ti koji stalno sebe nazivaju mojim najboljim prijateljima (malo morgen!) pruže podršku i kažu: "pa, dobro, pokušaj, ništa ne gubiš ako ne probaš i ako sebe ne nadješ u tome, jer uvek možeš ovde da se vratiš", baš oni su prvi u tome da me spreče da napravim taj rez života i pokušam da svojim indijancima pružim život kakav zaslužuju.

Smatram da ako ti je neko pravi prijatelj, on će te podržati u svemu, bez obzira koliko se njemu ta ideja možda u početku čini suludom i koliko bude skeptičan u uspeh, ipak će pružiti podršku, a neretko i pomoć ukoliko je u mogućnosti.

Sve ovo se upravo poklapa sa mojom pričom o prijavi adrese i samo će ubrzati proces.

A mladoženja, pa možda se i nadje neki ... NEK IDE ŽIVOT!


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 18  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

pa ako te posao ne vezuje za BGD...ne vidim razlog zasto sebi i deci ne bi priustila to zadovoljstvo ...a kasnije kada deca odrastu lako je preci i nastaviti zivot u gradu,jer ionako nemas reseno stambeno pitanje ...ako se u medjuvremenu ne javi neki BOGATI
#5, 03.08.2012 - 04:53
ništa me ne vezuje za Bg
hehehehe (ne traže bogati ovakve kao ja, mada ni ja ne tražim neko bogatstvo, bitno da je normalan, a sve drugo dodje samo po sebi)
03.08.2012 - 12:23
samo napred
#4, 02.08.2012 - 21:20
hvala
02.08.2012 - 21:24
vld (42)
#3, 02.08.2012 - 18:33
:)))
02.08.2012 - 19:36
Gane67 (49)
Lepa su svetla velikog grada, al nemogu svi u njima da uživaju, ako posmatramo realno on crpi snagu doseljenika koi su srećni u 30-40 teskobnih kvadrata. Analizirajmo sve uspešne ljude, ne mislim prevarante većina je sa strane malo je Beograđana. Svugde u svetu pa i kod nas uspešni ljudi imaju svoj kutak van gradova. Samo zamislite Kusturicu u Kaluđerici. Bravo!
#2, 02.08.2012 - 18:00
Hvala. Ne moram ja nešto veliko da stvorim, ali dovoljno da bude za miran i normalan život, da ne razmišljam o nekim stvarima. A uspeh onda, samim tim, dolazi kad ga najmanje očekuješ.
02.08.2012 - 19:35
bravo na hrabrosti pozz
#1, 02.08.2012 - 15:15
hvala
02.08.2012 - 15:19