Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
slobodniumetnik blog
Kao da sam izmalerisao to sto sam rekao, u Tempu je stvarno bila guzva.
Ulazim unutra, uzimam korpu i krecem prema mojim omiljenim stalazama, redovima slatkisa. Jednostavno, ja obozavam slatkise, to je jace od mene. Neki veruju u ono Ko tamani slatkise, znaci da mu je zivot gorak, i obrnuto.Kad razmislim, moj zivot i nije toliko gorak. Ne mogu da se pohvalim da mi je sve med i mleko, ali sam zadovoljan. U svakom slucaju, po ovom verovanju, mora da mi zivot nije dovoljno sladak!
Sa police uzimam vec na naviknute cokoladice i kremcice. Buduci da imam nevidjenu srecu da moji cimeri nisu bas zavisnici slatkih stvarcica, nemam dilemu o kolicini koju kupujem. Kada sam zavrsio sa mojim omiljenim delom kupovine presao sam na uobicajne zivotne namernice.
Moje malerozne reci guzva na kasi su me opet stigle tako da sam se prilicno nacekao u redu za kasom. Zavrsivsi s’ placanjem, umoran od protekle setnje, odlucio sam da se negde odmorim. Izlazeci iz marketa, preko puta sam ugledao jedan fin restorancic i resio da iskuliram u jednom takvom.
Restoran je, po svemu sudeci, bio etno karaktera. Vec naviknut na tipican kafanski raspored stolova nije mi bio nikakav problem da sebi nadjem odgovarajuci kutak. Sedajuci na jednu, kako ja volim da ih zovem, boemsku stolicu, ugledao sam konobara i gestom mu pokazao da dodje.
-Dobar dan. Izvolite?
-Dobar dan. Jednu kaficu, sladju.
-Moze, jos nesto?
-Ne, hvala.
Restoran je bio veoma prijatne atmosfere. Skromne, prigusene svetiljke iznad svakog stola i tiho pustena muzika pruzale su gostu potpunu opustenost i udobnost.

Izvadio sam telefon da vidim da me neko nije zvao, nije. Prelistavajuci listu poziva naisao sam na jutrosnji propusten poziv mojih matoraca i setio se torbe koju sam trebao da sacekem sinoc. Naravno, trebalo je da ih pozovem. Ali trebala mi je i nenormalna hrabrost i razog da ih pozovem i kazem da sam posle tri godine cekanja torbe, uvek istog dana i vremena, sinoc zaboravio da to uradim. Pored tolike frke, nekako sa uspeo da prevarim sebe i pritisne zeleni taster. Dok je zvonilo, razmisljao sam na koji ce nacin sad da me psuje i kritikuje.
-Da?
-E, cale. Ja sam sinoc…
-Znam, znam- prekinuo me je- ostavio sam im moj br za svaki slucaj pa su me zvali i rekli da niko nije sacekao. Torbu su ostavili na glavnoj autobuskoj stanici u Beogradu, mozes da ides da uzmes.
Bukvalno sam zinuo od iznenadjenja ne verujuci rodjenim usima onome sto sam upravo cuo.
-Halo,jel me cujes?
-Cujem, cujem. Vazi, otici cu. Kako ste vi?- kad vec ne pita zasto nisam sacekao necu ni ja da nepotrebno lazem.
-Evo sine, nije lose. U stvari, super je. Dobio sam ovu otpremninu iz firme, poslacu ti neki dinar preko banke. Majka ti je u basti, sadi neko cvece, ne znam.
Inace, moj cale je radio u propaloj fabrici pa je proglasen tehnoloskim viskom. Majka mi je u penziji od skoro. Moji matorci i jesu matori. Kasno su se nasli, kasno me i dobili. Kao jedincu, meni uglavnom ide pedeset posto kucnog budzeta. Pre nismo bili u dobroj finansijskoj situaciji tako da sam od malena naucio da cenim svaku paru.
-Dobro, hvala ti cale. Ajde pa tako, nemam kredita, javicu ti kad uzmem torbu!
-Vazi sine. Cuvaj se. Cujemo se!
Sta li se ovo dogadja? Prvo me oslovljavaju gospodinom u onom pismu, pa…. Pismo! Pa ja sam skroz zaboravio na njega! Brzo se hvatam za zadnji dzep farmerki u strahu da mi je negde ispalo. Smirio sam se kada sam ga napipao i izvadio. Polako sam ga otvorio i poceo sa citanjem.

Tagovi:

 
Interesantno
pozitivni glasovi: 6  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: