Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
mali-mrav blog
Volim šetnju, mnogo mi više prija od naprednih tehnologija koje se mere u mega, giga, tera i ko zna čime još, jednostavno odmara me od mnogih stvari koje su sebi mnogi ljudi postavili kao svakodnevnu obavezu. U jednom od skorašnjeg takvog odmora sretnem poznanika, ne prijatelja (razlika je ogromna) ali dosta iskrenog čoveka. U neobaveznom razgovoru ispriča mi i priču koja je danas svakodnevnica i koja ne bi trebala da čudi nikoga a još manje da uzbudjuje ali srce čini svoje. Reših da tu priču pretvorim u pisanije gde se imena neće pojavljivati.
Čovek iz velikog grada krenuo malo ka periferiji da na tren pokuša da se skloni od svojih velikih obaveza, da pokuša da nadje svoj mir. U laganoj šetnji sa mislima o muci velikoj ni sam ne zna kako uspeo je da čuje iz daljine nalik na cvrkut koji je više ličio na vapaj.
Zainrigiran tim zovom zagazio je još više ka periferiji ali ne lagano kao do sada, očas je bio ni sam ne zna gde, da li na periferiji ili negte što bi se moglo nazvati provincija, ugledao je tića koji je ležeći na zemlji tražio nečiju ruku da pomogne dok ne ojačaju krila. Bio bi zadovoljan i da ga vrate u gnezdo nebitno da li će se roditelji pojaviti, a čovek i dalje preokupiran svojom brigom pomisli ne samo da li će se vratiti nego i da li ih interesuje tić. Uzevši tića u svoju toplu ruku cvrkut više nije bio ni nalik na ono što se čulo do pre nekog trena, počela je vesela pesma, pesma koja će verovatno možda istoga trena, možda sutradan a sigurno jednoga dana nekoga uveseljavati a nekome srce ispunjavati toplinom te arije. U džepu se našlo i par mrva zaostalih od nekog doručka s nogu te ih čovek da tiću koje su bile progutane u trenu, poj je postao još veseliji čime i srce čoveka još ispunjenije. Čovek pogleda drvo ispod koga je i dalje držao ujoš toplijoj ruci od vesele pesme tića i ugleda gnezdo koje je bilo visoko, morao je brzo da razmišlja. Teško pada adaptacija na novu sredinu, najbolje za tića je da provede još malo vremena ako ne u gnezdu bar na tom drvetu i čovek propinjući se na prstima uspe da smesti tića u gnezdo. Uz sve svoje probleme, čak i zapostavljajući ih delimično trčao je svaki dan u provinciju da pogleda tića i nosio je uvek po nešta za taj kljun mali ali ne više po neku mrvu od zaostalog doručka. Tić je rastao ali je čovek morao i gnezdo da popravlja, kad god je zatrebalo dodavao je i po neki listić postavljajući ga toliko pažljivo da ne ostane prostora za vetar. U svakom tom dolasku žurio je da vidi tića i čuje taj veseli poj davajući čoveku snage da bar na tren ne razmišlja o muci. U narednim dolascima i želji za veselom pesmom posmatrajući iz daleka ptić je pokazivao svoju narav, uvek je svojim još nejakim krilima pokušavao više da skoči nego da preleti na višlju granu a kad shvati da je to uzaludno jurio je po istoj grani koja mu je sudjena bezazlenog mrava koji ničemu nije kriv. Ta jurnjava ispruženog kljuna tiću nije uspevala.
Da su tiću krila jača svoj kljun bisigurno bio pokazan i čoveku, da li od prvoga trena ili posle par listova za popravak gnezdaali tić je stao sa svojom veselom pesmom kada je čoveku bilo sve crno. Pesma nije stala zbog crnila već prvim ne dobijanjem pomoći. I danas sedi na istoj grani na koju je postavljen, možda nekada skoči na nižu a na višu i dalje ne uspeva da skoči.
Takvi su igrači kojima je jedino bitan postavljeni cilj ali im to ne prolazi svuda. U stvari ne igrači već ptići koji su umislili da mogu da igraju igre.

Tagovi:

 
Interesantno
pozitivni glasovi: 11  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

ravgor (54)
#1, 10.02.2013 - 23:04
 

Korisnik
offline
offline mali-mrav (46)
Srbija, Beograd, Beograd