Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
misha31 blog

Приче ноћног ветра: Благослов

Какав је сан вртлара? Сањам - каже ми један, мени драг - уоколо докле год поглед сеже, вртови раскошне лепоте. Стазе од поточних белутака, вијугају и шарају бескрајно зелено. Испрва сам међу дрворедима храстића и липа, а онда међу лескама и белим брезама, које од ветра штите набујале повртњаке. У њима, на купама справљеним од меке нађубрене црнице – шарене главице младе салате, као ђаци у клупама. Тиквице дигле вреже па се једва пробијаш кроз тунеле берићета док чујеш јасно шум сокова који излазе из земље и наливају плод свуд унаоколо. У дну, крај потока искричави спектар боја, такав да на мах затвараш очи док се не привикну. Жмиркаш, а то јоргован на сунцу пали ваздух око себе који трепери и чини да птице и пчеле подивљају. Исти такав призор, устостручен кажу стари чекао је некад краљицу Јелену у Долини Јоргована, на Ибру: баршунасто плава и пурпурна, на мах прозирне црвене, онда жуте и зеленкасте нијансе час отварају простор до бескрајне дубине, час га затварају у зеницу ока. И све у том ритму дише као један, иако са хиљадама малих плућа.

Украј ми се чине људске фигуре, погнуте над биљем са алаткама у руци. На њима тежачке прљаво беле кошуље...боси су. Успоравају, усправљају се, хукну и бришу зној са чела, споро, самозадовољно. Од њих шесторице, браће, мојих дедова, петорица су остала под Скадром, по Албанији и Кајмакчалану. Око ногу им се врзмају насмејана деца. Она коју никад нису дочекали да имају... Прилази ми мој Алекса, зрео, ведар, низак, опет вазда загледан у вис. Дуги, густи брци му беласају на сунцу. Пружа ми стручак босиљка а ја остајем загледан у његове тешке, тежачке шаке велике као сам свет, док около у какофонији одјекује дечији смех и бат будака. Земља пршти под њима а позно лето зауставља ваздух и време као у касним поподневима пред кишу. Будим се нагло док ми мирис влажне црнице узмиче и гледам око себе. У мојој башти сам, међу врежама и оџацима, а ветар ми наставља неку причу од јутрос, нехајно, и не схватајући моју збуњеност. Још само мали пламени вршак умирућег сунца пали падине и планинске врхове у даљини као ватра бадњаке. А прве звезде као ројеви искрица из те ватре дошаптавају се међу собом, кикоћу и упиру прстом у мене.Устајем тешко. Стари орах, побратим, надамном се накривио до земље да припомогне. Разазнајем полако, стар и благословен... двадесет и први век је... неко лето на јесен...седам сати. Тетурам се ка бунару кроз високу, шуштаву траву, и не примећујем да ми у коси за десним увом заденута лелуја гранчица миришљавог босиљка.



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 4  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: