"- Nekada davno, zivela je jedna tuzna devojka....
- A zato je bila tuzna?
- Polako, nemoj me prekidati, sve cu da ti ispricam po redu. Zato sto je
bila usamljena i bez ikog na svetu...
- Je l' ni mamu nije imala?
- Nije imala nikoga sama samcita. Sedela jednog dana ta tuzna devojka na
obali sinjeg mora.
- A zasto sinjeg, kad je more plavo?
- Dobro - plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sazali se na nju.
Kako se ona igrala sa kamencicima, on resi da
jedan pretvori u kamen srece. Iznenada, kamencic koji je ona uzela,
snazno je zasijao na njenom dlanu, lepse od bilo
kog dragulja.
- A ona?
- Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: mozda ima jos ovakvog
carobnog kamenja na plazi, pa je pazljivo spustila
svoj i krenula da trazi drugo.
- I onda?
- Isla tako, isla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan
jedini, i pravljen samo za nju, pa brze potrci
nazad, ali vise nije mogla da ga nadje.
Sari vec podrhtava brada.
- A sutra, kad je bio dan, je l' ga onda nasla?
- Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju (bajka treba srecno da se zavrsi, sta je sa ovo).
- A zasto ga je more odnelo?
- Zato sto nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio srecu u ruke, a
ona nije znala da je zadrzi. Polakomila se i htela
jos. Ali tu nije kraj bajke. More cuva taj kamencic srece i izbacice ga
pred neku drugu devojku koja ga bude zasluzila i
koja ce znati da ga sacuva.
- A meni je, ipak, zao i one devojke sto ga je izgubila - kaze pospani
glasic.
(I meni je.)
- Sta je sa njom dalje bilo?
- Ne znam. Nije ni vazno, samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i jos uvek moli more da joj vrati njen dragi
kamen)."