Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
zexy91 blog
… Video sam je. Bila je lepa, kao i uvek, i obucena bas onako kako ja volim… martinke, crni kaput… Iako je bila niska i za nekoga nista posebno, za mene je bila tako lepa i zenstvena. Nisam imao hrabrosti da joj pridjem, vec sam je gledao iz prikrajka, i divio se toj malesnoj figuri iu daljini. Vreme je prolazilo a ona je tu ostala sa svojim drustvom i pricala o svemu i svacemu. I kako je vreme prolazilo i moja hrabrost je rasla i dozvolio sam sebi da se toliko priblizim da mogu i da cujem sta prica. Pricali su o umetnosti, muzici, istoriji, i kao i svaka prava devojka, imala je svoj komentar i svoje misljenje za svaku od zapocetih tema. Jos uvek nisam smeo da joj se priblizim, a i ovako sam mogao vise da uzivam jer sam mogao da je gledam i slusam i uzivam u njoj a da ona to ni ne zna. Vreme je prolazilo… Mislio sam da sam postao nevidljiv, ali mi se par puta ucinilo da me je videla. Mozda me nije prepoznala, a mozda i jeste ali se pravila da nije. Nisam ni zeleo da me prepozna. Pomalo me je bio strah. Sta bih ja mogao da kazem jednoj takvoj osobi? Cime da je ocaram, cime da pokazem svoju vrednost? Ne, bolje je ovako. I tako, doslo je vreme da se krene kuci. Prosao sam tik pored nje, verovatno podsvesno zeleci da me ipak primeti… ne znam ni sam. Mozda me tada i jeste primetila. Nastavio sam svojim putem, noseci sa sobom njenu sliku, njen glas, celu njenu pojavu. Dosao sam kuci, i zaspao sa njom u mislima… Proslo je jos par dana, par beznacajnih dana dok opet nisam saznao da ce izaci sa svojim drustvom na ono isto mesto… nisam to hteo da propustim. Vec danima sam bio dosadan samom sebi, zivot mi se sveo na posao i krevet, i jednostavno sam morao da izadjem negde da ne bih poludeo od jednolicnosti. Dosao sam na mesto okupljanja, i opet uspeo da prodjem neopazen. Video sam da nje neme… trazio sam je pogledom, ali nigde je nije bilo. Pomislio sam da nece ni doci, i posto je vec proslo neko vreme resio sam da zavrsim svoje pice i krenem kuci. -Zdravo- cuo sam jedam tanki glasic sa svoje leve strane. Da, to je bila Ona… trenutak neverice i zbunjenosti… kako me je prepoznala, ako me je uopste i prepoznala? Mozda je prisla slucajno, da zapali cigaretu ili nesto slicno. -Zdravo- rekoh, zbunjen i ocaran njenom lepotom. -Otkud ti ovde?- pitala je, a ja sam se osecako kao da propadam, kao da me noge izdaju. -Pa eto… slucajno sam svratio…- poceh zbunjeno da pricam, izazivajuci blagi osmeh na njenom licu. -Pa gde ti je drustvo, nisi valjda sam?- rekla je kao kroz smeh, sto me je skoro oborilo na pod. -Da, sam sam- rekao sam, a onda hteo da dodam da sam ustvari ovde dosao samo zbog nje, ali sam se suzdrzao. -I ja sam sama, cekam drustvo da dodje.- Rekla je to kao da je htela da je pozovem da zajedno prekratimo to vreme. Trenutak moje nesigurnosti je njoj dao prednost i kratko je rekla- Hajde samnom po pice, pa cemo cekati zajedno, ok? -Naravno, zasto da ne- odgovorio sam, iako nisam verovao da se to desava. Uzeli smo pice, i nasli jedan mirni kutak gde smo mogli da razgovaramo. Ni sam ne znam kako je prica pocela, ali nije prestajala… slusao sam je, upijao svaku rec, i uzivao u njenom glasu. -Zasto ti nista ne pricas?- rekla je odjednom. -Zato sto volim tebe da slusam. Imas tako lep glas i ja uzivam u njemu.- rekao sam, a onda shvatio da je to bilo jako glupo od mene, iako je to bio jedan kompliment koji bi svaka osoba zelela da cuje. Mozda i nije bilo toliko glupo njoj to reci, koliko sam ja to glupo izgovorio… -Hvala- rekla je stidljivo. Trenutak tisine je sada meni dao prednost i pitao sam je sta je sa njenim drustvom, sto jos nisu dosli. Rekla mi je da sacekam, da ce ih pozvati da vidi gde su. -Zvali su me da dodjem na jedno drugo mesto, oni su tamo i planiraju da ostanu. Zar vec, pomislio sam u sebi, i pre nego sto sam i pomislio da nesto kazem ona je dodala: -Ipak ne ide mi se tamo, radije bih ostala ovde jos malo- i dodala –Sa tobom. Trenutak neverice me je naterao da postavim najgluplje pitanje koje sam mogao da izvucem: Sa mnom? -Da, sa tobom. Ti si mene slusao cele veceri, sada ja zelim da slusam tebe.- Nisam mogao da verujem da se to desava… mislio sam da nisam neko ko je to zasluzio, sto me je opet nateralo da izgovorim jos jednu veoma glupu stvar. -Tvoje drustvo je tamo, a ti bi da ostanes ovde samnom. Zasto?- -Zasto ti je to toliko cudno?- -Zato sto nisam siguran da li sam neko ko je vredan tvoje paznje i tvog vremena. Ne znam koliko bih mogao da pariram tvojoj inteligenciji, i tvom znanju o umetnosti i svim ostalim stvarima. -Znaci to su slusao cele one noci kada si bio tu, iza mene, na samo par metara, nepomican i nevidljiv?- Oh ne… ipak me je videla… nasao sam se malo u nezgodnoj situaciji, i osetio sam da crvenim, a uz to jos nisam imao sta da kazem, kako da se izvucem. -Znas… neko ko je celu jednu noc posvetio samo meni je bar toliko zasluzio od mene, da mu pruzim priliku da me upozna, i da ga upoznam.- rekla je onim svojim lepim neznim glasicem koji je zvucao tako sigurno i milo da sam se ja ponovo osetio kao da propadam iako sam sedeo. -Znas… mislio sam…- -Mislio si da te nisam videla? E pa jesam.- rekla je cvrkutavo i raspolozeno. -Istina, videla sam te tek kada smo posli kuci, a onda sam povezala stvari i shvatila da si ti celo vece bio tu. I ovoga puta njen glas je zvucao nekako zadovoljno i ohrabrujuce, i bio sam siguran da nisam uradio nista lose, niti glupo. Nastavili smo da pricamo o svemu i svacemu, recenice su se smenjivale, vreme u par navrata kao da je stalo. Cuo sma samo njen glas i nista vise, ni muziku, ni glasove drugih ljudi, nista… padao sam sve vise u zeleni okean njenih ociju i utapao se u glas koji je zvucao kao najlepsa pesma hora slavuja. I opet je doslo vreme da se krene kuci. -Mogu li da te isparatim do kuce?- pitao sam je nesigurno. -Naravno- rekla je kroz smeh –Samo da javim drustvu da necu ici sa njima. -Ne u redu je, ako zelis da ides sa njima, nego sam mislio da ne ides sa…- -Ne, idemo zajedno, otpratices me kuci, rekao si i sada nema premisljanja- rekla je sigurno, nasmejala se i javila drustvu da ima ko da je prati kuci i da idu bez nje. Opet trenutak zbunjenosti u mojoj glavi, i njen glas koji je rekao –Idemo. Krenuli smo polako, korak po korak… Dosli smo do stanice, gde je ona cekala autobus, i kada sma video autobus kako stize, ni sam ne znam zasto, prisao sam joj, pozdravio je, i poljubio u obraz. Jos jedan u nizu trenutaka zbunjenosti, koji sam sada ja prekinuo rekavsi izvini. -Zasto izvini?- pitala je. -Zato sto… nisam trebao da te poljubim. Prvo se nasmejala, a onda je rekla: -Hoces da me otpratis do kuce, da mi ne bude dosadno u autobusu? -Naravno rekao sam ovoga puta, bez ikakve zbunjenosti. Usli smo u autobus i krenuli. Bilo je slobodnih mesta pa smo seli jedno pored drugog. Naslonila je glavu na moje rame i cutala je, a ja sam svoju glavu naslonio na njenu i takodje sam cutao. Nikada nisam previse voleo pricu u autobusu, a i ovo je bio trenutak u kome sam hteo da uzivam cuteci. Prolazili su metri i kilometri, a mi smo tako naslonjeni jedno na drugo cutali. Ne znam sta je ona razmisljala, i o cemu je mislila, ali ja sam samo mislio o tome kako ovaj trenutak nece trajati vecno. Osetio sam kao da su mi suze krenule na oci i nisam hteo da ona to vidi. Nisam znao kako bih joj to objasnio. -Hajde, stigli smo- rekla je kratko, sada vec nesto cudnijim glasom, kao da je umorna ili razocarana. -Hoces da te otpratim do kuce, ili da se ovde rastanemo?- pitao sam je, pomalo zbunjen. -Hajdemo kod mene, da popijemo caj ili tako nesto, hladno mi je, a sigurno je i tebi. -Ne, nije mi hladno, a i malo mi je glupo da te toliko maltretiram, kasno je, verovatno si umorna- rekao sam dajuci joj prostora da me odbije ukoliko to zeli. -Ne, idemo kod mene. Pije mi se caj, a ne bih da ga pijem sama, zelim da mi pravis drustvo. Njen glas je bio tako siguran, skoro imperativan da jednostavno nisam mogao da odbijem. Posli smo. Ubrzo smo bili u njenom stanu. Osecao sam se cudno, ali sam mislio da je to zbog toga sto je stanovala na 5 spratu, sto je za mene bilo visoko. Uvek sam bio ljubitelj kuca, dakle najvise sto sam podnosio je drugi sprat. Skuvala je caj, i dodala malo ruma. -Svidja ti se?- pitala je nakon sto sam srknuo par puta. -Da, lepsi caj do sada nisam pio. -Daj, nemoj da si takav, zasto me lazes? -Ozbiljan sam. Ne zato sto ne zelim da te uvredim ili bilo sta slicno, jednostavno si pogodila pravu meru, odlican je. Nasmejala se, a ja sam u trenutku osetio da je solja caja koju drzim u rukama hladna a ne vruca. -Imas mnogo lep osmeh. -To ci mi veceras nekoliko puta rekao. Prija mi to, ali se i osecam nekako… -To kazem zato sto stvarno imas predivan smeh. Predivan glas. Mozda gresim, ali to tako utice na mene. -Jesi li me zato poljubio pre nego sto je naisao autobus?- pitala me je, cini mi se nekako stidljivo i nesigurno. -Verovatno, mada ni sam nisam siguran vise… ne znam sta da kazem a da ne zvuci glupavo. Pogledala me je sa nekim sjajem u ocima, nisam znao sta to znaci. Ostavila je svoju solju na stocic, i priblizila mi se. uzela je moju solju iz ruke, ostavila i nju na stocic, i poljubila me. Ali ne u obraz kao ja nju, vec je svoje usne koje sam toliko hvalio cele veceri stavila nezno na moje. Opet sam se zbunio, sto od same situacije, sto od njenih opijajucih usana. Jos jedan veoma kratki trenutak, koji je za mene potrajao celu vecnost. Nakom poljupca me je pogledala pravo u oci. Ovoga puta nisam imao, i nisam hteo bilo sta da kazem jer su reci bile suvisne. Nisam razmisljao o tome zasto je ona to uradila, ili o tome sta ce biti posle, cak ni o tome sta se sada desava. Nije mi bilo bitno. Poljubila me je devojka u koju sam bio zaljubljen, devojka koja je tako lepa, devojka koja me je upoznala pre samo par sati a vec me je pozvala da je otpratim kuci… sve te misli su prolazile kroz glavu, ali kao da nisu. Nisam zeleo da mi bilo ko, bilo sta pokvari ovaj trenutak. Jednostavno, nisam razmisljao i nije me bilo briga. Polako sam krenuo rukom ka njenom neznom licu, zeleci da osetim tu neznu kozu pod svojim prstima. Naslonila je obraz na moju ruku, nezno i zenstveno kao sto je i sve ostalo radila. Prisao sam joj polako i poljubio je… neka se svet sada srusi, neka se cela planeta rasturi i raspadne nije me bilo briga jer sam znao da bi samo nas dvoje ostali, u ovom trenutku, negde daleko. U tom trenutku sam je voleo i bio zaljubljen u nju… ne mogu da opisem taj osecaj, tu ljubav koju sam vec duze vreme osecao prema njoj. Zagrlio sam je jako, najjace sto mogu. Hteo sam da osetim njeno telo bilu sebe, da osetim da smo spojeni, da smo jedno. I na trenutak sam to osetio. Bilo je prelepo. Jos jedan pogled oci u oci, i jos jedan poljubac. Pali smo na krevet zagrljeni sa spojenim usnama. Ostali smo tako… ne znam koliko. Vreme je za mene stalo. Jos jednom sam je pogledao pravo u oci, i padajuci u taj zeleni okean sam stavio svoje usne na njene… Ne, nisam zeleo da se probudim. Zeleo sam da nastavim da sanjam, da taj san nikada ne prestane. 3


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 3  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

ner (53)
Brale, srecom po tebe ona je znala sta hoce
#1, 29.08.2013 - 22:25
 

Korisnik
offline
offline zexy91 (25)
Srbija, Šumadijski okrug, Kragujevac



Blogovi: tagovi
nema tagova