Два брата, један ожењен, други неожењен, поседовали су фарму чије је плодно тло давало обилну летину. Пола је жита припадало једном брату, а друга половина другом.



На почетку је све било добро. Потом би се ожењени брат ноћу повремено будио од сна и мислио:

«То није право. Мој брат није ожењен и добија половину урода са фарме. Са мном је жена и петоро деце, и тако сам осигуран за своју старост. Али, ко ће се бринути за мог брата кад остари? Он мора много више ставити на страну за будућност неголи што то чини сада, и стога је он потребнији од мене."

Са тим би мислима устао, прикрао би се кући свога брата и истресао би врећу жита у братову житницу.

Неожењеног брата почеле су салетати исте такве мисли. Повремено би се будио од сна и говорио би: "Ово једноставно није поштено. Мој брат има жену и петоро деце, а добио је половину урода са земље. Ја не морам никога прехрањивати осим себе. И је ли стога праведно да мој брат, чије су потребе очито веће од мојих, добије тачно толико колико и ја?" Тада би устао из кревета и однео би пуну врећу жита у житницу свога брата.

Једне ноћи обојица су устала из кревета у исто време и наишли су један на другога с врећом жита на леђима.

Много година након њихове смрти прочула се та вест. И кад су људи хтели подићи храм, изабрали су мјесто на којем су се два брата сусрела, јер у месту нису могли наћи светије мјесто од тога.

ЈВН 13:34 Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. ЈВН 13:35 По томе ће сви познати: да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.
c/p