Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
unans67 blog
"Nekako s proljeća" bila je omiljena pesma mog bivšeg muža. Ne naša. Mi nismo imali svoju pesmu. Deset godina nisam mogla da je slušam. Gasila sam radio kad bi je zavrteli.
Tek sada me više ne boli.
Klin se klinom izbija, što kaže naš narod.
I eto, ovog proleća, zaljubih se u njegov glas.
Čim sam ga čula, njegova smirenost kao da mi je melemom namazala napaćenu dušu. Padala je kiša tog dana, bila sam sama i tužna. Njegov mi je glas pomogao da lakše preguram taj ružni dan, kad nisam mogla da šetam i upijam sunce koje toliko volim. Slušala sam šta je pričao, a njegove reči bile su kao tiha, lagana, opuštajuća muzika...
Poželela sam da ga vidim.
Kad sam ga ugledala, pogledala sam ga u iskrene crne oči i upitao me kuda ćemo. Uzeo je jaknu koju sam nosila, kao da se to samo po sebi razume. Odvela sam ga u park i pričala mu o jezeru koga više nema. On je meni pričao o stvarima koje postoje. Pričao je polako, a ja sam mu svaki čas upadala u reč. Ali upijala sam sve što je rekao.
Gledali smo u drveće, ja sam njemu pričala o lešnicima, a on je meni pokazao višnju.
Obožavam višnje. I eto, slučajno, i on u svom dvorištu, negde tamo daleko, na drugom kraju Veselog Sajamgrada, našeg grada, grada heroja, tamo gde nikad nisam bila, ima istu višnju španku kakve smo mi imali u vikendici u Begeču koju sam toliko volela.
Bio je sunčan dan, pričali smo o svemu i svačemu: o gradu u kom smo se oboje rodili, roditeljima, deci, svojim pogledima na svet...
Šetali smo polako.
Nisam ga mnogo gledala.
Bio mi je dovoljan onaj prvi pogled.
Posle dva dana videla sam tu višnju. U cvatu.
Dočekala zoru s njim.
I sada, posle devet dana, on u mene unosi blaženi mir.
Nije bitno koliko će trajati.
Ovih devet dana postala sam kao Pinokio kome je njegov poljubac udahnuo život.
I eto, ovo je proleće drugačije od onih jedanaest prethodnih. Samotnih i čemernih.
I da se više nikad ne vidimo i ne čujemo, dao je povoljan vetar mojim životnim jedrima. Do nove luke mora života...
Jedanaest godina samoće.
Dete poraslo, ja osedela...
Sestra među anđelima, a ja u mislima s njim.
Gde god bio.
Ne poznajem ga.
Šta je devet dana?
"Vreme je relativno, moj Alberte!", rekao je Ajnštajnov tast svom šašavom, genijalnom zetu...
Za mene je ovih devet dana kao devet meseci.
Proleće je došlo, proleće moje sestre, mog sina, moje drage rođake i njenih sinova...
Donelo je novo, mlado lišće i cveće, boje, mirise, novi život, bele mace topola koje lete svud okolo kao topli sneg...
I eto, sasvim slučajno, maj je i njegov mesec.
Slučajno?
Mislim da slučajnosti ne postoje.
Šta god se desilo, ovo je...
NAŠE PROLEĆE!




 
Interesantno
pozitivni glasovi: 23  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

Danka46 (68)
Uzivaj i ne misli na sutra...
#7, 12.04.2014 - 13:37
Naravno. To je suština životne filozofije.
13.04.2014 - 22:47
vld (42)
#6, 10.04.2014 - 13:19
NinaRichi (39)
lepo i emotivno
#5, 09.04.2014 - 22:09
ravgor (54)
#4, 09.04.2014 - 20:55
srna1 (52)
Lepo
#3, 09.04.2014 - 16:14
golubovi (64)
Sjajno, prijateljice!!!!!!
#2, 09.04.2014 - 10:08
lepo...
#1, 09.04.2014 - 06:41