Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
sunshinee blog
Гледам и слушам људе око себе и питам се ко ли је луд: ја или они? Вероватно, ја- пошто сам у мањини. Ако икад завршим у лудници, волео бих да ме сместе у апартман са цимерима који су, као и ја, луди на исти начин, па да се слатко испричамо и пружимо речи утехе и подршке једни другима.

Кад мало боље, размислим, нисам ја те среће да ме сместе у лудару. Здравствени систем нам је оболео од хроничне оскудице: зубарске услуге се плаћају, анализу крви можеш радити о трошку државе једном годишње, гомилу лекова плаћаш, а ако су бесплатни- онда их нема у државним апотекама, плаћаш партципацију за „ово“ и „оно“… и да не ређам даље. Тако да ће, једног дана, смештај у лудари бити могућ само о сопственом трошку. Здравствени систем га неће финансирати. Док ја постанем зрео за лудницу, дотле ћу остати без посла, бићу у дуговима до гуше и такав луксуз, као што је смештај у њој, нећу моћи себи да приуштим. А, ни моја породица… Већ их видим како лепе плакате и плаћају мале огласе на локалним тв станицама:

„Апел за помоћ! Помозите (моје име) да оде у лудницу. Он је већ годинама тешко луд. За његов смештај нам је потребна сума од три потрошачке корпе једне четворочлане србијанске породице (тад ће то бити вееелика вредност). Уколико не успемо да обезбедимо новац за његов смештај бићемо приморани да га везујемо за радијатор, а када имамо госте да га затварамо у подрум. Ваше прилоге можете уплатити на број … (број наменског рачуна у Новој поштанској штедионици, јер ће и ова постојећа дотле пропасти, као што су пропале Агробанка и Нова Агробанка). И у потпису- моја породица.“

Без панике! Без панике! Није све тако црно! С обзиром на тенденције и трендове у нашој држави, од свега овога неће бити ништа, јер полако долази време кад је све свеједно да ли си унутра или споља. Где год био- у лудници си. И зашто да плаћаш, да чамиш у соби „два са два“ и да те везују за кревет, кад можеш бесплатно да трчкараш по улицама и да машеш рукама и да те не везује нико ни зашта? (Умало да напишем: „И да те не јебе нико низашта.“)

Но, да се ја манем луднице, јер има паметнијих ствари од ње о којима бих да напишем нешто…


Европска унија! Недосањани сан сваког просечног грађанина Србије коме су све лађе потонуле и сви возови отишли, а изгубио је веру у теорију да Бог помаже редовним Лото- такмичарима. Европска унија! Колико пута то чујемо током дана. Свуда и на сваком месту. Још мало, па ће тек проговорила деца, уместо речи „мама“, узвикивати „Европска унија“, а мајке ће их са сузама радосницама у оку посматрати и говорити:

„Ако, вала, само нека си ти мени проговорило.“

Мушки родитељ неће бити „тата“, него ће га радосно детенце раширених руку дозивати „комесал за плосилење“, а он ће се поносно кезити, миловати по коси свога наследника и тихо говорити:

„Није „комесар за проширење“, него „тата“. Кажи: „тата, та- та“.

Дете ће опет понављати:

„Комесал за плосилење“!

А, он ће се предати и рећи:

„Јесте, вала, јесте. Да није било тате, да је мама била сама, не би се породица ни проширила. Шта су ти, брате, ова модерна проевропска деца! Све знају!“


Европска унија! Свуда је спомињу, па нам је се свима урезала у памет. Изговарамо њено име и кад треба и кад не треба. Ево, баш пре неки дан, стојим у центру села на аутобуском стајалишту испред продавнице, кад стиже аутобус. Врата се отворише и из аутобуса излете непознат човек. Возач за њим виче:

„Је л’ да те чекам?“,

а, он одмахује руком и трчи према продавници. Једну шаку држи са предње стране између ногу, а другу са задње стране између ногу.

Дотрча до мене, па ми се, скакућући са ноге на ногу, обрати:

„Пријатељу, ‘де је овде ЕУ?“

„Молим?“

„Попритерало ме и на мало и на велико поље. Говори ‘де је, кад те молим!“

„ЕУ ти је подалеко. Нећеш издржати да стигнеш до ње. Боље иди у WC!“

„На то сам и мислио! ‘Де је?“

„Иза станице. Низ оне степенице, па десно!“

„А, је л’ морам да испуним услове?“

„Па, само да скинеш панталоне и гаће. То ти је једини услов…“

„Јој, фала ти на подршци!“, рече и отрча у правцу клозета. Умало не погибе јурећи низ степенице.

Ја остах збуњен. Гледам како нестаје иза продавнице. Чудан неки човек. Тражи клозет, а пита где је Европска унија. Кад га упутим, он ме упита за некакве услове и на крају ми се захваљује на подршци. Чудом се чудим, левом се крстим…

После неколико минута угледах незнанца на врху степеница. Насмејан к’о да је преживео пад авиона. Иде ка мени.

-И? Нађе ли ЕУ?

-Ааа… Јесам, јесам. У задњем тренутку…

-Ти, земљаче, мешаш ЕУ и WC? Теби је то исто?

-Ма, није исто, него ме у’ватила паника због неиздржа, па ми мозак не ради како треба! Не можеш и да стискаш и да размишљаш! Знам да бе’ше нека два велика слова, па уместо „WC“, ја рек’о „ЕУ“.

-Баш си ме збунио.

-Јој, брате, стално ми на памети та Европска унија. Ко шта ради ја само чекам да уђемо у њу: остао сам без посла, трпим к’о куче, децу не могу да прехраним, рачуне не могу да поплаћам. Само о њој мислим. Зато сам уместо WC рек’о ЕУ. И, уместо да те питам да ли се плаћа коришћење клозета, ја те питам да ли морам да испуним услове. Уместо да ти се захвалим што си ме упутио, ја ти се захваљујем на подршци! Знаш да ови наши, кад год им неко да неки савет како да што пре уђемо у Европску унију, они кажу: -Хвала на подршци!

-Што јес’ – јес’…

-Готов сам да „врднем“! Тотално сам проевропски полудео. Прошле недеље сам крстио куму дете. После крштења- ручак, пијанка, музика. Кум довео хармоникаша и каже:

-Куме, наручуј! Мајсторе, мој кум први бира!

И ја сам требао, како обичаји налажу, да наручим нешто народно, неку песму која пева о кумству. Има она лепа од Шабана „Куме, брате!“ Знаш ту песму?

-Знам. – одговорих му.

-И знаш ли ти коју сам ја песму наручио?

-Не знам.

-“Ода радости“ од Бетовена. Подсвесно! Само зато што је она химна Европске уније.

-Значи, било је весело? -насмејах се кисело.

-Мож’ да замислиш!

Да не дужим причу… Човек ми исприча да је пошао на село код родитеља да се огребе за неко кило кромпира, паприке, парадајза, јабука… а, уједно и да их обиђе. Сами су. У задње време су чести упади разбојника у та старачка домаћинства. Бију старце и преврну све по кући због двеста- триста динара. Понекад и убију, ако су бесни што нису нашли ништа од новца. Полиција, ако има воље и времена, дође, али, увек касно. Разбојници ређе нападају оне куће у које повремено дође неко од млађих да обиђе старе. Зато се он труди да иде што чешће. Мада је послатак у поврћу и воћу главни разлог. Још док је био на аутобуској станици у граду, имао је потребу да оде до тоалета, али се коришћење плаћа, па је решио да истрпи, јер не би имао касније да плати аутобуску карту. Није му успело, па је зато сишао у моме селу…

Онда се прену из тог таласа потиштености, па свечаним гласом узвикну:

-Нека! Нека трпим! Неће још дуго! Доћи ће дан кад ћемо и ми постати Европа! Кад ће сваки аутобус и свако аутобуско стајалиште у Србији имати WC и довољно тоалет папира у њему!

Климам главом и повремено изговорим:

-’Оће, ‘оће!

А, он наставља:

-И сваким WC-ом ће управљати по једна баба-сера примљена путем јавног конкурса, а на основу стручне спреме!

Видим ја, ухватило га проевропско лудило. Слушам га, а жао ми да га прекидам у маштању, изражавајући сумњу у његове наде. Међутим, штогод ја више потврђујем његове приче, он све жешће пада у ватру и наслућује долазак реда и благостања:

-Тада ће и грађанска свест бити на вишем нивоу, па ће грађани после сваке употребе WC-a повлачити ланац водокотлића и неће красти тоалет папир. Биће владавине закона!

Немам где. Морах да га „скинем с врата“. Урадих то крајње културно. Да не кажем „европски“.

-Пријатељу, извини што те прекидам, сад кад ти је најлепше, ал’ ја морам да идем. Једна крава ми је готова да се отели, па не смем да је дуго остављам саму.

-Ах! У реду је! Извини! Ја се расприч’о…Хвала пуно на помоћи!

-Нема на чему. Срећан ти пут!

Човек настави пут стопирајући, а ја кретох кући преплићући у мислима стих Јована Дучића,

„јер је сан о срећи већи него срећа“,




 
Interesantno
pozitivni glasovi: 11  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

sunshinee (38)
hvala Lanselote i MalenaV... :)))
#3, 13.06.2014 - 07:23
Odlican blog... :)
#2, 12.06.2014 - 21:07
lanselot (52)
Sjajno.
#1, 12.06.2014 - 01:57
 

Korisnik
offline
offline sunshinee (38)
Srbija, Beograd, Beograd



Blogovi: tagovi
nema tagova
Arhiva unosa