Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
srna1 blog

Jedne prozračne noći među zvezdama izbi svađa koja je od njih najnežnija, najblistavija, najlepša. Kako samo jednu od mladih lepotica izdvojiti i dati joj krunu lepote?
Šaputale zvezdice, šapućući sve više se spuštale ka zemlji, sve svetlije postajale i krunile se kao latice srebrnog cveta. Iznenada se jedna priseti da se odavno nisu kupale u jezeru. U noći punoj mirisa trava spuštale su se zvezde i poput srebrnih leptirića padale na jezero. Zvezda koja je prva stigla na obalu jezera ču nekakav tanani zvuk i začudi se.
U svojoj nebeskoj bašti mogla je mnogo toga da vidi i čuje, ali glas frule bio joj je nepoznat. Polako, zadržavajući dah prikrade se Zvezda ka mestu odakle je zvuk dolazio i vide: sedi čobanče, svira, frulom uspavljuje vetar.
Zagleda se Zvezda u mladića, ne diše, ne pomera se s mesta. Da je bacio udicu mogao ju je u času uhvatiti. Ali, ne osvrće se momak, ne gleda. Zna: “Ko Zvezdu nebesku u srcu primi – dušu je svoju izgubio”. Ali, sopstvene ga oči ne slušaju.
- Sviraj mi još malo!. – zamoli Zvezda, a jezero srebrom buknu. Kako je mogao da je odbije? Da od očiju njenih umakne?
Zasvira momak tako tiho da šuma zadrža dah, a nebo se zvezdama osu. Zvezdica se i ne pomeri. Kao okovana stajala je i slušala, bez daha, zatvorenih očiju. Tek kad rub istočnog neba porumeni – ona otvori oči, i šapnu:
- Moram ići!
Zvezda je od te noći, svaki put kad se nebeska bašta kao ružičnjak svetlošću ospe, silazila na jezero i slušala glas frule, nema od nežnosti i čežnje. A kad bi se momak od svirke umorio, stavljala mu je glavu sebi u krilo, zaklanjala ga slapom kose i čekala da se na pritihlim vodama jezera, kao rumeni lokvanj, javi prvi zrak sunca. Tek tada bi mu spustila glavu s krila, poljubila ga i pridružila se svojim nebeskim sestricama. Šta se za to vreme u nebeskoj bašti zbiva nije znala, niti je pitala. Jedva je čekala noć da siđe na jezero.
Svakim danom je postajala sve svetlija i nežnija. Čitavim njenim telom razvila se toplota, a u grudima počinje nešto da joj kuca.

- Na opasne si se staze, kćeri, uputila!- Velika Zvezdana Majka nabra čelo. Saberi se i radi što i ostale tvoje sestrice. Svet ljudi i svet zvezda nespojiv je.
Njena ljubimica gledala ju je milo, blistajući. Taj, toliki sjaj zbuni staricu. Davno, u njenoj mladosti, jedna je zvezda naglo sinula, blešatala i od sopstvenog bleska izgorela. Niko nije saznao zašto. Je li ovog puta isti slučaj?
- Dobro bi bilo da ne napuštaš nebesku baštu! – reče Velika Zvezdana Majka, ali Zvezda nije mogla da prihvati njen savet.
- Moram da je napustim, majko!
- Šta je sa tobom kćeri, jesi li bolesna?- Velika Zvezdana Majka pipnu joj čelo, pipnu joj obraze: goreli su. Kakav je to šum?
Zvezdana Majka prinese uho grudima njene miljenice i ču kako odande dopire užurbano kucanje kakvo se na nebeskim livadama nikada nije čulo. Od kada za sebe zvezde pamte, nijednoj nije u grudima šuštalo, nije kucalo. Pozvaše Vidara za savet.
Ni on nije znao šta to u grudima Zvezde kuća. Mogao je samo da nagađa.
- Ljudi imaju nešto što im u grudima kuca!- reče Vidar. – Zato umiru.
Zvezde su večne. Ne znam šta je s ovom. Nije se još rodla zvezda koja bi imala ljudsko srce…
- Nebeski Vidar prepisa mirovanje u tišini, a Velika Zvezdana Majka zaključa nebesku baštu.
- Šta li je sa Zvezdom?- pitao se momak i svirao tako nežno da je lišće s vrha kapalo, a mesečina se kao suza niz obraz neba slivala. Ali, njegova Zvezda ne dođe. Ponekad, gledajući u nebo, verovao je da je vidi. Ali, kako da bude siguran?
Iz daleka sve su zvezde jednako sjajne, jednako nežne. Nad jezerom je, kao vetrom nošen list, letelo vreme. Odlazile su na jug divlje guske i vraćale se, opet išle. Godine su prolazile.
Momak nije skidao pogled s neba. Postade glatka i kao ćilibar žuta svirala u njegovoj ruci…
- Ko je ovo?- upita se momak jedne noći pune mesečine ugledavši svoj lik u vodi. Već ostareo, kosa mu je bila srebrna, tanke kao u ptice kosti. Mesec mu je prohladnom rukom doticao obraz.
- Ti Meseče, koji ne prestaješ da lutaš, jesi li video moju Zvezdu?
-Video sam sve zvezde! podiže Mesec vrh obrve.- Kako da znam koja je tvoja?
-Moja je najnežnija, najlomnija.
-Misliš na ovu kojoj u grudima nešto kuca? Koja stalno pokušava da pobegne, jer ne shvata da će, nastavi li kako je počela, od sopstvenog bleska izgoreti.
- To je sigurno, moja Zvezda!- klinku Čobanin i zadrhta: zar zvezde nisu večne? Zamoli Čobanin Mesec da ga ponese u posetu bolesnoj Zvezdi, ali Mesec se naglas nasmeja: to nije bilo, niti će biti, neka zaboravi na Zvezdu, neka na nešto drugo misli…
Mudar je bio Mesečev savet, ali Čobanin nije mogao da ne misli na Zvezdu. Poče Čobanin da priviđa Zvezdu.
U kapi rose video ju je, u letu svica, u oku gušterice. Sve duže i nežnije je svirao, dok nije i jezero, i šumu i Mesec na nebu začarao.
Obamrle i neme slušale su ga zvezde. Njegova, najednom, buknu i otkide se s neba. Šta je se tiče nebo. Do đavola i večnost!
U svetlom luku pade Zvezda kraj Čobaninovih nogu.
- Je li to moje Čobance?- upitala bi se druga zvezda na njenom mestu.
-Je li to moja Zvezda? upitao bi se drugi čobanin, ugledavši zvezdu čije su se oči gasile.
Ali, ni Čobanin ni Zvezda nisu ništa pitali. Samo je Zvezda Čobaninu pružila ruku i podigla ga uvis. Travke su oči otvarale da ih vide.
Njih dvoje penjali su se sve više, ko zna u koja nebesa stigli, ko zna u kojoj se nebeskoj bašti zaustavili.
Mesec i oblaci o tome ne govore…

Ali, u svetle večeri kada se u jezeru, kao beli cvetovi lokvanja, rascvetaju zvezde – silazi sa visina glas frule i ne prestaje do zore. Čuju ga samo oni koji umeju da vole.

C/p




 
Interesantno
pozitivni glasovi: 16  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

acogrizli (53)
#4, 03.12.2014 - 07:43
03.12.2014 - 16:18
Dnaj (51)
Neжna priča, lepa
#3, 02.12.2014 - 20:28
Jeste hvala draga
02.12.2014 - 20:33
elektromen (61)
ŽELIM TI LEPU MIRNU NOĆ SANJALICE DA U SNOVIMA I DALJE LETIŠ KRILIMA SVOJE MAŠTE.priča je prelepa
#2, 02.12.2014 - 16:23
Hvala, lepo vece pozdrav
02.12.2014 - 20:32
sneki62 (54)
Ali, u svetle večeri kada se u jezeru, kao beli cvetovi lokvanja, rascvetaju zvezde – silazi sa visina glas frule i ne prestaje do zore. Čuju ga samo oni koji umeju da vole.
Lep izbor...blistavo lep kao i sama ljubav! Ljubim te.
#1, 02.12.2014 - 14:00
Hvala draga
02.12.2014 - 20:31