Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
ZoricaSt blog
Odav­no te ne­ma, do­bri čo­vje­če, i odav­no ne čuh ne­ku tvo­ju do­bru ri­ječ. Odav­no ne­ma do­brog tvog ko­ra­ka, uvi­jek u do­brom smje­ru, li­cem ka sun­cu, ko­ji vo­di pu­to­ka­zju vr­li­ne, ka do­brom ci­lju. Odav­no ištem do­bro­tu tvo­ju, nek­tar­nu ri­ječ, li­ce du­še­briž­ja. Ima je, sa­mo je tre­ba ču­ti. Me­đu na­ma je, sa­mo je ra­za­bra­ti tre­ba. U na­ma je, sa­mo je osje­ti­mo du­šom i su­šti­nom.
Ima do­brih lju­di, sa­mo ih, uglav­nom, me­đu na­ma ne­ma. Ima ih, htje­doh re­ći, pod ne­kom hum­či­com ne­ba, pod ne­kim cvje­tom ne­pro­la­zja, u ne­koj slat­ko­ći plo­do­dar­ja. Ima ih u po­skraj­nu­tom ne­bu, u spo­rom žu­bor­ju u sti­ša­nom raz­vi­gor­ju u tre­pe­tu li­sja, u mi­lo­srd­nom osmej­ku, u ka­ši­či­ci du­še i gru­men­či­ću slan­ka­stom od sje­ćaj­ne ro­se što se ju­trom po­di­že ka oza­re­nom ne­bu.
Ima do­brih lju­di u po­skraj­nu­to­sti­ma zlog svi­je­ta, u slu­čaj­nom blje­sku u mra­ku, u pla­mič­ku ko­ji utu­lju­je ili pro­pi­ru­je vje­tar tam­nih stra­na. Ili se raz­go­re ili ko­nač­no sa­go­re, ali ih bi­va, mi­slim, do­brih lju­di i do­brih vre­me­na. U ne­kim za­sa­di­ma vječ­no­sti, u ne­kim sje­me­ni­šti­ma ra­do­sti, u ne­kim voć­nja­ci­ma ko­ji ra­đa­ju ne za la­kom­stvo, već za glad, ne za vuč­ju, ne­go za ljud­sku. Kad pro­ka­pa, du­ša se na­do­sti, kad po­ku­lja, raz­brek­ne se tje­le­si­na.
Ima do­brih lju­di, umi­ru­ju nam ko­rak, pi­to­me nam di­vlji­nu, osvje­tlja­va­ju mi­sao. Da ih ni­je ovaj svi­jet bi se odav­no sur­vao u za­di­vlja­lo pra­zno ja­lo­vi­šte. Još uvi­jek se ne­ka­ko dr­ži­mo iz­nad po­no­ra, ma­da nam do­bro­ju­tre­nje sve vi­še li­či na re­ža­nje, a la­ku­noć­na zje­ni­ca na pro­va­li­ju mra­ka i uga­še­nog ja­mja.
Ima do­brih lju­di, znam ne­ke lič­no, imam ih u ko­mo­ra­ma sr­ca, u ve­na­ma i ar­te­ri­ja­ma, u da­ma­ru i di­hu, imam ih, a oni ima­ju li me­ne, Bog će zna­ti. I kad im ne tra­žim zna­ju da ištem, pa pro­pi­re va­tri­cu i na­sta­ve mi­ri­snu ri­ječ ko­ja to­pla mi­ri­še kao rer­ni­ca du­še, kao mi­ro­to­če­nje pod gro­zdom u ljet­njem su­mra­ku.
Ima do­brih lju­di, i u na­šoj va­ro­ši, kao što ih u sva­koj va­ro­ši pod ne­be­skom ka­pom bi­va. Mo­že­te ih sre­sti, ako vam je do sre­ta­nja i ako uspo­ri­te ko­rak i ućut­ka­te sop­stve­nu pre­gla­snu ri­ječ. Ako iz­o­štri­te sli­ku sr­ca i uti­ša­te za­sop­nje­ni dah, ču­će­te nji­hov ko­rak. La­ga­no ko­ra­ča­ju do­bri lju­di, me­ka­no do­di­ru­ju ko­ru ze­mlje, ti­ho pri­ča­ju, a uglav­nom, ti­hu­ju, ho­da­ju uvi­jek u jed­nom prav­cu zna­ju­ći da se krug iona­ko za­tva­ra i da sva­ka pu­ta­nja ima ob­lik kru­ga.
Ima do­brih lju­di, a mi ih če­sto sma­tra­mo sla­bo­ti­njom, unj­ka­vim iz­mo­žde­ni­ci­ma, uza­lud­nim trav­ka­ma ko­je sva­ko ga­zi jer sli­če ko­ro­vu. I gri­je­ši­mo u svo­jom gor­do­lju­blju, u svom la­žo­lju­blju. Pa je­ste, u vre­me­nu zla i la­ži do­bro­ta se do­ži­vlja­va kao zlo, a isti­na kao gnu­sna laž.
Baš ju­tros, pod tu­rob­nom obla­či­nom, pod ki­šom ko­ja pro­ka­pa­va kao da se otrov ci­je­di, sre­toh onog do­brog čo­vje­ka i kao da na tre­nu­tak po­red me­ne pro­đe ma­le­no sun­ce u svo­me ozar­ju. Pa za­sta­doh, pa se za­gle­dah, pa se ne­mo­ćan za­pi­tah: zna li ovaj do­bri čo­vjek da je do­bar i znam li ja za­što je do­bro­ta do­bra?
Za­mu­će­ne su na­še vo­de, is­pr­lja­ni su na­ši da­ni, gu­bi­mo po­jam o jed­no­stav­nim stva­ri­ma, tvr­do­kor­ni smo za po­lju­bac smi­sla i su­šti­ne. Bo­li nas sa­mo ubod na sop­stve­noj ko­ži, bo­ji­mo se sa­mo od otrov­ni­ce is­pod sop­stve­nog ka­me­na. Strah nas je da bu­de­mo lju­di, jer su nas ne­lju­di ubi­je­di­li da je ljud­skost be­smi­sle­na utva­ra, da je do­bro­ta avet ko­ja za­ku­ca­va kli­no­ve na ze­malj­skom ras­pe­lu.
U mno­štvu zla na­vik­ne­mo se na zlo, zlo nam je pri­rod­na po­tre­ba, pa ako u toj pra­šu­mi zla slu­čaj­no na­i­đe­mo na do­bro, do­bra se upla­ši­mo, od do­bra po­bjeg­ne­mo niz na­še vra­to­lom­ne klan­ce, jer smo slu­đe­ni i po­ra­že­ni sa­zna­njem da tog prokazane gu­be i uža­sa još uvi­jek ima i da se na nje­ga kao na na­ga­znu mi­nu mo­že na­ba­sa­ti.
Mo­že­mo, da­kle, za­ba­sa­ti na la­ti­cu do­bra, sla­do­stra­sno je iz­ga­zi­ti, pa po­sli­je u la­gu­mu nu­tri­ne opla­ki­va­ti mje­sto zlo­či­na, jer i la­ti­ca ubo­de kao otrov­ni trn dok god ima sa­vje­sti ili Bo­ga u na­ma.
Pi­ta me če­sto moj do­bri pri­ja­telj, pi­ta me za­pra­vo, sva­ki put kad se sret­ne­mo, sva­ki put po­sli­je tre­će ča­še: Ka­ko ti zli­kov­ci uop­šte mo­gu da vo­le i ka­ko nji­ho­ve kr­va­ve lu­pe­ške ru­ke mo­gu da mi­lu­ju? Da li ti zlo­tvo­ri za­i­sta mi­sle da su do­bro­tvo­ri i da li je do­bro za­i­sta to­li­ko sla­bo kad je ta­ko ne­moć­no pred zlom?
I još ne­ka pi­ta­nja i još ne­ka mu­ka i još ne­ka po­tre­ba da po­ma­lo od­go­ne­ta­mo svi­jet.
Zli­kov­ci ne mo­gu da vo­le, oni uži­va­ju, valj­da, u po­sje­do­va­nju, i nji­ho­ve lu­pe­ške ru­ke, valj­da, mi­lu­ju isto kao što bro­je uži­va­ju­ći u go­mi­la­nju i bi­če­va­nju. A zlo, valj­da, ne bi bi­lo zlo kad bi ima­lo po­tre­bu pre­i­spi­ti­va­nja, kad bi se za­mi­sli­lo nad sop­stve­nim kr­vo­žeđ­jem. U zlu se, valj­da, uži­va, a do­bro se, valj­da, pod­no­si kao ka­men pod ko­jim iz­bi­ja iz­vor sve­ko­li­ke ljud­sko­sti, sve­ko­li­kog Bo­go­lič­ja.
Za­i­skre po­ne­kad u ko­šni­ci bi­ća one sve­to­o­tač­ke ri­je­či: Zlo­ba i ti­ca vi­de da je po­tre­ban oblak da bi pa­la ki­ša. Do­bro­ta vi­di da je po­tre­ban Bog da bi pa­la ki­ša. Zlo­ba i ma­ga­rac vi­de da je po­treb­no đu­bre da bi ra­stao ku­ku­ruz. Do­bro­ta vi­di da je po­tre­ban Bog da bi ku­ku­ruz ra­stao…
Ima do­brih lju­di, mno­go su ja­či od na­sil­nih, mno­go su mu­dri­ji od naj­mu­dri­jih, mno­go su sreć­ni­ji od pre­je­de­nih. Ve­li­ka je glad si­tih, ogrom­na je žeđ uto­plje­ni­ka.
Kad bi ma­kar ma­lo do­bra pro­nio kroz oke­an bla­ta i uža­snog ka­la i pre­dao ga oni­ma ko­ji će, valj­da, ži­vje­ti u ne­kom bo­ljem svi­je­tu, pod ovim istim ne­bom…
C/P
http://fenomeni.me/gdje-su-dobri-ljudi/?fb_ref=recommendations-box-widget


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 21  |  negativni glasovi: 1

Napiši komentar:

jhanus2010 (52)
Tu su mozda ih mi ne primecujemo
#6, 10.01.2015 - 14:50
timocanin (42)
tu smo
#5, 10.01.2015 - 07:25
nislice (46)
Ima do­brih lju­di....
#4, 09.01.2015 - 18:42
Naravno da ima!
12.01.2015 - 12:39
unans67 (49)
Ja sam jedna od tih dobrica i hodam životom kao bosa po trnju...
#3, 09.01.2015 - 02:50
Mnogi od nas su takvi!
09.01.2015 - 10:31
Bane018 (54)
#2, 08.01.2015 - 23:23
09.01.2015 - 10:31
Gde su?

I ja se pitam

tek ponekad neko me iznenadi....toliko kao da je to prosto nemoguce...

Ljubim te
#1, 08.01.2015 - 18:13
Svo se iznenadimo ,kad ih sretnemo....
Hvala draga moja i tebi puno
08.01.2015 - 18:22
 

Korisnik
offline
offline ZoricaSt
Srbija, Beograd, Beograd



Blogovi: tagovi
nema tagova