Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
Andjeo-Cuvar blog

Заљубљеност или љубав

Заљубљеност и љубав? Има ли разлике? Да, има. То су заиста две фазе живљења, али које су ипак у некаквој вези. Заљубљеност претходи љубави. Она је везана са оним што зовемо „хемијом“, реакција наше природе на особу која нас је привукла, у коју смо се заљубили. Мислим да свако ко је био заљубљен ће се сложити да је то једно дивно, полетно стање.

Наш мозак се сасвим другачије понаша, а то понашање је узроковано специфичном можданом биохемијом и функцијом. У фази заљубљености ми смо зграбљени својом природом, својом биoхемијом. Она нас носи. И шта се дешава? Заљубљен човек, под дејством допамина, на пример, добија позитивну, ведру вољу. Почиње да идеализује вољену особу, али и читав свет гледа кроз ту особу, те му све изледа чаробно и лепо. Зато се повећава његова упорност, кретивност, уопште животна енергија. Оно што је посебно интересантно – заљубљен човек нема потребу за другом особом, мимо своје вољене. Мозак не дозвољава да се заљубимо у више од једне особе. То је немогуће. Хемија нас буквално држи у верности. Не подносимо раздвојеност од вољене особе. Њено одсуство изазива код нас анксиозност. Хемија заљубљености жели само једно – контакт, бивање са вољеном особом. Жели да је зграби, да је не испушта ни за тренутак.


На први поглед, заљубљеност је – дивна. И јесте дивна. Ипак, она није савршена, колико год се таква чинила заљубљенима. Није савршена из једног разлога – стоји на нужности хемије а не на нашој слободи. Зато је веома повезана са страшћу. А страст, колико год и бивала пријатна и водила дужем или краћем уживању, представља патњу. Зашто? Зато што је страсно уживање неодвојиво од бола. Оно је зато у својој основи трагично – што човек не може да окуси задовољство које жели, без бола који не жели. Међутим, страст, задовољство које она носи, је толико снажна да, иако свесни будућег бола, ми о њему не желимо да мислимо. Тада нам постаје битан само тренутак, не желимо да га се одрекнемо, мислећи о будућим последицама. То нужно од нашег живота ствара једну дијалектику задовољства и бола, среће и несреће. Проблем је што бол и несрећа, када је страст у питању, долазе као потоњи, имају последњу реч. Бол је, нажалост, јачи од задовољства када је са њим сједињен. Он трује задовољство, као што је и отров јачи и трује мирисни хлеб. Сједињијући се са њим, од читаве смеше хлеба и отрова, отров ствара отров. Хлеб бива узалудан. Као такав више представља мамац за тровање него хлеб. Дакле, вођени страшћу, задовољство је осуђено да га изгубимо, док бол има завршну реч. Он једино остаје. Тада као бег из несреће видимо у уласку у нову страст, у ново задовољство. И тако, окрећемо круг свог живљења, те клацкалице задовољства и бола. Чини се да је из тог круга немогуће изаћи.


Ипак, може. Љубав је излазак из дијалектике задовољства и бола. У њој и бол задобија смисао, тако да тиме престаје да буде бол, као што је бол у страствености. Љубав је излазак из нужности у слободу. У томе је и основна разлика између заљубљености и љубави. Љубав не стоји на нужности биохемије. Љубав је слобода. Нажалост, данас је тешко појмити аутентичну љубав. Управо се страст често поистовећује са љубављу. Права љубав то никако није. Она нема ништа своје. Ни своју етику, ни естетику, ни логику, ни правила, ни циљеве, ни разлоге, ни објашњења, нема ништа. Она је луда, она је слободна од свега. Она је радовање у лицу другог, од којег се за узврат не тражи ништа (мада љубав не забрањује узвраћање, напротив). Права љубав је Крст. Спремност на крст. Потпуно давање себе другоме. До лудила и крајње нелогичности, до чуђења, до неразумевања околине, до осуде од стране околине, до властите штете и пропасти. Да, то је љубав. Ко онда воли? Само Светитељи. Волети значи бити Свет.
Нажалост, мало је Светитеља, мало је људи који умеју да воле. Мало је људи који су способни да буду слободни. Зашто се дешавају прељубе кад прође заљубљеност и када треба да се препустимо љубави? Па зато што више нема нужности хемије која ће нас робовски држати у загрљају вољене особе. Зато што смо од нужности препуштени слободи, да својом вољом, као личности, чувамо верност другоме – да волимо. Онда када постанемо слободни, кад нас заљубљеност пусти, ми чинимо оно што не ваља – уништавамо оно што је заљубљеност љубоморно чувала. Полако нестаје и онај елан, она животна енергија, она идеалност кроз коју смо гледали свет. Свет постаје суморан, уобичајен, реалан. Уочавамо да постоје недостаци и у свету а и у тој нашој вољеној особи, да постоји зло и зли људи, да свет и није баш тако леп, а да наша вољена особа и није баш нешто. Као заљубљени то нисмо могли да видимо. Као слободни од заљубљености то видимо. Наша трагедија и несрећа живота се своди у томе – што нисмо способни да будемо слободни. Мени, као хришћанину, ова логика нашег понашања и живљења, где у нужности финкционишемо боље него у слободи, говори једно – да смо ми, као пала природа, изгубили оно највредније што нам је Бог дао – своју слободу. Тачније, изгубили смо храброст да будемо слободни. Зато често и не умемо да волимо. Али, једно је сигурно – нећемо заиста бити срећни док не скупимо храбрости да узмемо оно што нам је Бог даровао – своју слободу. То је главни подвиг који стоји пред човеком, то је суштина хришћанске аскетике. Бити слободан. Умети волети – лудо, нелогично... слободно. Мера те хришћанске аксезе, колико у њој заиста успевамо или не успевамо јесте – осмех на лицу другог човека. У том осмеху је и суштина нашег, личног постојања. И ту нам се открива смисао – зашто вреди умрети за другог. Тај смисао љубави нам је скривен све док љубав поистовећијемо са страшћу. Тиме нам је скривена и истинита срећа. Само храбри ће је упознати. Али, слобода и припада храбрима.



Љубав се дешава само храбрима.



c/p



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 6  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

acogrizli (53)
#2, 02.03.2015 - 20:36
Gigo1980 (36)
slatko najsladje
#1, 05.02.2015 - 13:58