Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
Andjeo-Cuvar blog

Reči koji diraju dušu C / P

"Ostavite trice i kučine, čitajte genija! Kad ste, vi, ili Vi, svojoj majci napisali pismo?! – Jeste li joj, skoro, kupili češalj?! – Kad ste je, poslednji put, upitali KAKO SI, MAMA?! – Kad ste joj bili na groblju, doneli joj njen cvet… i šapatom je pozvali… kad ste GLASNO zahvalili onoj što vam podari život, onoj što – otkad vas je rodila – nije se ni najela ni naspavala! – Tesla se majci obraća velikim početnim slovom M!" - Velibor Mihić

Sreda, 18. novembar…

Majko, pri pomisli na Tebe, osećam se nekako teško i turobno, ne znam kako, ali osećam da nisi dobro. Volio bih da sam kraj Tebe, sad, i da ti prinesem vode . Sve ove godine moje službe čovečanstvu nisu mi donele ništa do uvreda i poniženja. Jutros sam ustao pre nego je svanulo jer sam ponovo čuo nešto što, već, duže, a kroz san, čujem u svojoj sobi. Čuo sam glas koji poje i moli nekim maurskim jezikom lepu tužbalicu ili zov. Jutros sam oterao san s očiju i potvrdio da glas dolazi odsvakud i da ne mogu odrediti da li je s vana ili iznutra. Bojim se da nisam razum, izgubio. O ovom ne smem pričati dr Layonelu jer ni njemu više ne verujem. Čuo sam da je posećivao gospodina Edisona pre dve sedmice …

Četvrtak, 19. novembar…

Opet mislim na tebe, Majko. Opet imam onaj nemir i tugu u telu. Danas ću pisati u Ured za patente da moj javni eksperiment pomere za jednu sedmicu ranije jer ja moram krenuti kući, u Otadžbinu, krenuti Tebi. Znam, sad, sigurno da nisi dobro, jer onaj glas, onu tužbalicu ponovo sam čuo sasvim svestan i budan. Još sam razuman…

Petak, 20. novembar…

Nisam pisao u Ured za patente, došao je njihov agent da mi donese potvrde i rekao sam mu, lično, svoje naume. Rekao je da žali, ali da se termini ne mogu pomerati s obzirom da su kongresmeni iz oko 20 saveznih zemalja jedva uskladili termin. Otišao sam do Vodopada i rekao svojim momcima da okrenu turbine i da čekaju na moj poziv, sutra, spremni. Ja sam odlučio da čovečanstvu darujem ono što mu pripada i vraćam se u Evropu, Tebi, Majko. Vlade zemalja su iste ovde kao i kod kuće. Shvatio sam, sad, na kraju, da je čovečanstvo zavisno o vladama i da pojedinac ne može sam promeniti svet. Ali onaj čudan glas me brine. Znam da nešto znači i da ima veze s Tobom, s mojim eksperimentom, s nečim transcedentalnim …

Subota, 21. novembar…

Draga Majko, sutra polazim u Jugoslaviju. Gospođica Nora je otišla po mom nalogu u Lučku kapetaniju i obezbedila mi kartu do Lisabona, odatle idem vozom do Ciriha, pa onda direktno do kuće. Računam da mi treba oko deset dana, ili dve nedjelje, najviše. Danas sam ušao u Kongresnu zgradu i na sednici Senatora zamolio za par minuta pažnje. Nije im bilo po volji, ali dozvolili su mi. Tražio sam telefon i da me spoje s laboratorijom na Nijagarinim vodopadima. Momci su na moj nalog pustili turbine u pogon i Kongresna sala se obasjala mojom strujom, deset puta jačom od obične, upravo onako kako sam i najavio. Nisu me interesovale njihove reakcije uopšte. Izašao sam odmah napolje, jer nisam ovo radio za njih već za čovečanstvo. Samo sam u momentu kad sam pogledao svetiljku i čekao da “moja” bežična struja dođe s turbina, osetio da nisam ja tvorac ovog sveg. Osetio sam da je neko ili nešto nosi od Nijagare do Kongresne sale i da je u tom zakonu koji sam smatrao “svojim” otkrićem, nešto što je oduvek postojalo, a da je, samo, meni dato nadahnuće da to uokvirim i čovečanstvu objasnim. Umjesto sreće i trijumfa, pojavila se neka praznina. Shvatio sam da sam nešto veliko u životu propustio. Nešto kao da sam izostavio, kao da nisam nešto ponuđeno spoznao. Neka formula je bila tako blizu moje spoznaje, a ja je nisam našao ili nisam htio da je nađem. To ima veze s onom maurskom tužbalicom, siguran sam, sad…

Nedjelja, 22. novembar…

Ovo pismo nećeš nikad dobiti, Majko. Ne znam zašto ga pišem Tebi koja ga više nikad pročitati ne može… Nek ti je laka zemlja, Majko i oprosti mi što su me moji putevi odveli od Tebe, pa ti ne mogu doći ni na sahranu. Čitam telegram s vešću o tvojoj smrti i prezirem ljude koji nisu bili spremni još prije dve godine da shvate da struja može da se prenese i bez žica. Sad su, evo, videli da može, ali, opet je neće znati stolećima koristiti , jer neko je spalio moju laboratoriju u centru grada do temelja, sa svim spisima i nacrtima. Rekli su mi da se sumnja na gospodina Edisona. Tako sam ravnodušan da ne prepoznajem sam sebe. Pre bih se, možda i jadao, ali sad više ne jer znam, dobro, da neko ionako sve to drži pod kontrolom i da je “moje” otkriće još prerano došlo za čovečanstvo. I, ustvari, ono uopšte nije “moje”. Znam da to neko nadzire sve i da ima plan, pa sam zato, možda i ravnodušan. Moj brod za Lisabon polazi u 11 sati. Kola me napolju čekaju. Ovo pismo ću položiti na tvoj grob, kad stignem na naše seosko groblje. Sad verujem u ono što nikad nisam, da sam tamo, negde, još uvijek “Ti” i da tvoj život NIJE zauvek prestao. Sad mi je i žao što nisam hteo nikad da se družim s Turcima jer su oni iste onakve tužbalice pevali kao ona iz mojih praskozorja. Sad se sećam da su oni znali mnogo više nego ja o svim ovim stvarima koje, tek, sad, spoznajem.

Zalud moje godine provedene u nauci, kad ona bejaše jalova. Moli. tamo. za mene, Majko, ako možeš, tom maurskom tužbalicom za izgubljenu dušu svog sirotog neukog sina…Nikola Tesla



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 3  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

acogrizli (53)
#1, 06.03.2015 - 22:20