Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
unans67 blog
IGOROVI KLIKERI (2)

Starica je polagano šetala svojim rodnim gradom, gradom svog čarobnog detinjstva, razuzdane mladosti, zrelog doba punog tuge i bola i starosti koju je nosila kao krst, u crnom kaputu sa ogromnom kapuljačom, sa crnom kapom kojom je bezuspešno pokušavala da skrije dugu, valovitu, još gustu sedu kosu sa ponekim prelepim devojačkim uvojkom. Skrivala se što je bolje mogla: od sebe, od ljudi, od svoje nesrećne sudbine. Dok je polako koračala, gledala je stalno u svoje spore, tihe, nesigurne korake. Tek bi s vremena na vreme podigla svoje oči, a onda ih brzinom munje spuštala ponovo prema svojim starim, demode cipelama iz prošlog veka i kockama kuda su je koraci vodili.

Ali sunce! Ta čarobna, sjajna, mila, topla, najjača naša zvezda, centar celog našeg univerzuma! Ne, suncu nije mogla da odoli nikad. Uvek ga je obožavala, od kad je ugledala svetlost dana jednog dalekog jula, od malih nogu do tog, mislila je, još jednog u nizu običnih, sivih, prašnjavih, tihih, melanholičnih dana koji već godinama ne donose skoro nikakve događaje. Izmamilo ju je iz kuće i danas, i nepogrešivo kao pametan konj, dovelo na obalu reke koja bi imala šta da kaže kad bi mogla da govori...

Bilo je Miholje leto, prelepih dvadesetak stepeni. Nije bilo vruće, a ni pretoplo. Bilo je toplo taman onoliko koliko treba da se ugreju stare kosti mnogih njenih vršnjaka, pa i njene.

Nedelja. Sveta nedelja. Najgori dan za ljude koji su sami. Kej je bio pun šetača, biciklista, „džogera“ koji su se znojili zbog svog zdravlja... Bilo je i ljudi koji su šetali sami. Ipak, svako od tih usamljenih šetača sretao je nekog koga poznaje i uskoro više nije bio sam. Penzioneri, uglavnom muškarci, igrali su na klupama šah i „boćali“ se, parovi s bebama gurali su ih u kolicima, a anđeli su ili spavali, ili radoznalo gledali okolo, upijajući ono što će jednog dana izgovoriti, nacrtati ili napisati... Oni sa malo većima trčali su za njima po travi, devojčice su vozile rolere, oni sa veštim dečacima gledali su ih kako se penju na drvo jabuke koje je raslo odmah ispod ulice Sunčani kej. Bili su tu, naravno, i sveže zaljubljeni parovi, za koje ostali svet kao da nije postojao. Išli su ili zagrljeni, ili se držali za ruke. U svakom slučaju, za sveže zaljubljene parove svet staje. Sve dok ne dođe otrežnjenje. Tada se te veze ili raskidaju, ako je to bio samo zanos, ili nastavljaju, naravno, ako su, na primer, nekada bili najbolji drugovi.

Volela je i mrzela taj grad u isto vreme. Imala je divno detinjstvo i mladost u njemu, u vreme Titove Jugoslavije, koja je imala sve: more, planine, rudno bogatstvo, kad su Srbi, Hrvati, Slovenci i sve ostale nacije živele zbratimljeno... Bilo je to čarobno vreme, vreme iluzija, to je sada znala. Ipak, tada se radilo, gradilo, obnavljala se ratom porušena zemlja, a biti Titov pionir i omladinac nešto je značilo, deca su ponosno nosila crvene pionirske marame kada su polazila u osnovnu školu... Crvena petokraka, koju su na svojim kapama, kačketima, otetim nemačkim šlemovima ili bilo čemu što su imali da nose na glavi, nosili partizani i partizanke u narodnooslobodilačkoj borbi, i koja je blistala na zastavi kasnije Titove Jugoslavije (to je jedina zastava koju pamti i naziva svojom, i jedina himna koju je znala: „Hej, Sloveni“. Himna ove nove državice, ovog Srbistana, „Bože pravde“ nije je zanimala. To nije država u kojoj se rodila. Ništa nije kao pre. Ni ona sama, naravno, nije bila ista).

I dalje se sećala reči pionirske zakletve, i onoga što znači akronim PIONIR. Ko je danas Pošten, Iskren, Odan, Nepokolebljiv, Istrajan i Radan? Svi oni koji su takvi otišli su iz Srbistana odavno. Njeni roditelji došli su kao deca iz sure, krševite Hercegovine, vozom „ćirom“, što je majstorski opisao Branko Ćopić u svojoj „Osmoj ofanzivi“. U Hercegovini je trebalo dobro se pomučiti i povaditi gomilu kamenja da bi se moglo volovima izorati ono malo obradive zemlje... Hranila ih je stoka. Krave su muzli, davale su im „mlijeko“, imale su telad, volovi su vukli rala kojima su orali... BIK je bio nešto specijalno. Samo su najbolji primerci te rogate marve ostavljani za priplod. To je kod životinja nepogrešivo i neminovno tako. Kao i kod konja, jelena, košuta... Samo alfa mužjaci se izbore za to da oplođuju svoje stado. Samo je „čovjek čovjeku vuk“.

Njeni su dobili kuće i zemlju jer su bili partizanska porodica. Zbog partizanske ideologije da Boga nema, Srbi su se odrekli svoje krsne slave (Hrvati, kao katolici, ni nemaju krsnu slavu. Oni imaju imendan). Bilo je to vreme pokreta nesvrstanih, kad se radilo udarnički, kad se cenio rad, kada je i kafe-kuvarica bez škole mogla da dobije stan, i niko nije bio bolestan. Onda su došli ratovi, ekonomske krize, potpuni kolaps državice koja se, skoro kao po nekoj komandi, svake godine sve više smanjivala. Živela je sve lošije. Jedva rođena, odgajana u svili i kadifi, oduvek mislila da je rođena u pogrešno vreme, pune glave bajki o princezama i prinčevima na belim konjima, non-stop nosa zabodenog u knjigu, odbačena od muža kao ispušena muštikla, skoro naterana da napusti posao koji je volela, polako otuđena čak i od drugarica sa kojima se družila četrdeset godina, bila je sama i sada je morala da pazi na svaki dinar koji će potrošiti.

Nosila je crnu torbu sa obaveznom flašom vode čiji je vrh malo virio iz nje. S vremena na vreme, otpila bi po nekoliko gutljaja odatle. Voda se mora uvek piti, znala je to. Kada osetiš žeđ, već si dehidrirao.

Šetala je i sećala se...

Samo su joj sećanja ostala...

U jednom trenutku, videla je da joj prilazi lep mlad čovek sa divnim dečačićem od nekih pet-šest godina. Šetali su se i bezbrižno pričali. Starica je slučajno podigla pogled u pogrešnom trenutku, i njene duboke tamne oči srele su se sa njegovim, isto tako tamnim, toplim i veselim. Kada ju je ugledao, njegovo lice se ozarilo kao da je ugledao sveticu. Prišao joj je, trudeći se da ne bude nametljiv, i oslovio je:

-Izvinite, gospođo, da li možda imate sina Igora?

Ona se srećno nasmeši, i sa njenog lica nestade odjednom svih bora, ožiljaka, tuge i sete.

-Imam, odgovori ona, a otkud vi to znate?

Čovek se ljubazno i toplo nasmeši, i nastavi razgovor:

-Znam ja, gospođo, i vas, odlično vas se sećam. Samo mi tada niste rekli svoje ime. Rekli ste mi samo da zapamtim da mi je to Igor dao.

-A šta ti je dao?

Čovek se maši rukom za džep i izvadi nekoliko klikera. Pokaza rukom dečačiću da i on isto uradi. U njegovoj ručici je bio veliki, lep, plamenožuti kliker.

-Ovo. Bio sam mali, možda desetak godina. Bilo je leto, jun, ja sam se sam igrao klikera u hladu iscvetalih lipa čarobnog mirisa u našoj ulici. Vi ste mi prišli i upitali me čega se to igram, ja sam vam odgovorio, i počeli smo da pričamo. U jednom momentu vi ste me upitali da mi možda ne treba klikera. Ja se nisam ustručavao i rekao sam da mi trebaju. Vi ste rekli da ih gore, u svom stanu, imate punu kesu, da vam se sin više s njima ne igra, i da samo malo sačekam, da ćete ih odmah doneti. I stvarno: posle samo nekoliko minuta, izašli ste iz svoje zgrade i doneli mi punu kesu raznoraznih klikera, od kojih su neki izuzetno lepi, a neki vrlo vredni. Ja sam vam se zahvalio, a vi ste se nasmešili, pomilovali me po kosi, samo rekli: „Igraj se, „ofuli“ mnogo novih klikera pomoću ovih, uživaj u detinjstvu, ono je jedno. A za ove klikere samo zapamti da ti ih je Igor dao.“ I ja sam zapamtio.

-I evo ih tu, sad se s njima igraš sa svojim sinom?

-Da. Ne mogu da vam opišem šta su meni značili ti klikeri i taj vaš, toliko plemenit, nesebičan i spontan gest. Svima sam o tome pričao. Znao sam tačno koji su, i stvarno su mi bili srećni, mnogo sam uvećao broj svojih klikera pomoću njih. Kad sam ja prerastao igranje klikera, dao sam ih jednom komšiji mladjem od mene, a on svom, i tako su se prenosili u našem komšiluku kroz bezbroj dečjih ruku, kao narodna pesma s kolena na koleno. I na kraju su opet stigli do mene i mog naslednika. I svi, baš svi u našem kvartu, znaju da su to Igorovi klikeri. Neki od njih u tim našim igrama vredeli su basnoslovno mnogo običnih klikera. Je li tako, Igore?

-Jeste, reče dečačić.

-Dao si mu to ime?

-Naravno. Dok su se, kao poludrago i drago kamenje na ogrlicu života, nizale godine moga odrastanja u našem gradu, susretao sam se sa mnogo dečaka koji su nosili to ime. Bio sam iznenađen, zadivljen, očaran posmatrajući ih i družeći se sa njima. Nisi znao koji je bolji od kog, čoveče! Ne znam da li su bili lepši, pametniji, bolji drugovi, plemeniti, borci, jednom rečju ljudine. Nisu bili šmekeri ni frajeri, ni zavodnici. Izeš šmekere i frajere, zavodnike i švalere, je li tako, sinčino moja? Mi ćemo biti ljudine, je li tako?... Počeo sam svuda da ih tražim, kad god bih sreo nekog dečaka i pitao ga za ime, uvek bi me prošli trnci od glave do pete i zaustavio bih dah iščekujući šta će odgovoriti. Nisam mogao sebi da dođem od čuđenja. Trljao sam oči ne verujući da se to stvarno dešava. Tada sam bio dečak, nisam znao šta je sudbina, i da slučajnosti ne postoje. Dok sam, koračajući ulicom Pariza u sred Novog Sada, za mene je to ime postajalo svetinja, uzor, pojam svega lepog i čovečnog. Uviđao sam da su oni svi jedan bolji od drugoga. Divno i zvuči to ime, kratko je, jednostavno na neki način, kako bih rekao... magično. Kad sam malo poodrastao, počeo da igram košarku i interesujem se i za druge sportove, i s nevericom sam sam saznavao da su svi najbolji igrači, kapiteni, kasnije treneri, nekim čudom zvali Igor!

-Pa da, vidiš, sine, sve ti je to neka sudbina, šta ja znam. Ja sam to ime odabrala još u osnovnoj školi. I obznanila sam to svim drugaricama. Rekla sam im: „Ako ikad budem imala sina, zvaće se Igor!“

-I šta je dalje bilo?, upita čovek.

-Pa porodile se dve moje drugarice iz osnovne škole pre mene. I svima se sviđalo to ime. Ali kakvi da one daju svojim sinovima ime koje sam ja još tada „bezecovala“ za svog budućeg sina.

-I?

-Pa, kažem im ja, šta ima veze, što se ne bi sva trojica zvali Igor?

-Kažu one, Bože sačuvaj da se sva trojica zovu Igor! I jedna da sinu ime Ivan, a nadimak mu je Džeger, po prezimenu njegovog oca. Druga da sinu ime Fedor, što znači „Božji dar“, kao naš Božidar. Njega zovemo Fedja, a kakav će mu njegovo društvo dati nadimak, nemam pojma.

-A kako je nadimak vašem Igoru?

I tu ona poče da se smeje na sav glas. Oni su sačekali da njen smeh utihne, i, sve radoznaliji, upitali:

-Pa kako ga zovete?

-Mačak!

I njih dvojica počeše da se smeju.

-Mačak, znači?

-Pa da. Zezali se mi, njegov otac i ja, tog vrelog, prevrućeg leta, kada je već u maju bilo trideset stepeni, a u julu četrdeset pet, i punih šest meseci nije pala ni kap kiše, da ćemo sve troje da promenimo prezime i da se prezivamo Mačkić! Što je još zanimljivije, moj jako dobar drug i velika ljubav dobio je crno štene labradora i nazvao ga Mačak!

-Psu je dao ime Mačak?

-Pa da. Zamislite tu varijantu!

-Bila je to definitivno godina mačaka, moja deco. A bila je i kineska godina Zmaja, a Zmaj je u kineskom horoskopu najjača životinja. Mada, ne treba mnogo verovati u horoskope, znate. Važno je da se ljudi pronađu... Imaš li ti, Igore, neku drugaricu?

Dečak se malo posrami, i na kraju reče:

-Imam.

-Vidi ga što se stidi!, reče tata.

-Pusti ti njega da se stidi, reče teta. Zna on zašto se stidi, je li tako, mili?

Dečak tiho promrmlja:

-Da.

-Vidiš kako teta zna!, reče starica.

-Vidim ja da vi mnogo toga znate, gospođo. Ne zaboravite samo da ste divna žena, a nadam se da je i Igor danas divan čovek.

-Jeste, reče žena ponosno. Imam unuku, sa prelepom kovrdžavom kosicom mog tate i moje sestre. Samo, živi u inostranstvu, pa ih ne viđam često. Ovo je tužna zemlja za život sad.

-Znam. I mi se spremamo u inostranstvo.

-Znaš li, srećo tetina, šta znači tvoje ime?, upita žena dečačića.

-Ne znam, odgovori dečak.

-Znači „onaj koji dolazi sa mora“ ili „kralj mora“. Zapamti to, hoćeš li?

-Hoćemo, zapamtićemo!, rekoše u glas i tata i dečačić.

-Pa, deco, mogu da vam kažem da ste mi stvarno ulepšali dan. Mali Igore, hoćeš li poljubiti tetu? Teta jako voli decu, a ne mogu baš da spopadam nepoznatu decu na ulici...

-Hoću, naravno, teto.

I dečačić je nežno zagrli i poljubi je u oba obraza.

Tu se rastadoše.

Dok je odlazila, korak joj je postao sigurniji. Nije više gledala dole, nego u ljude koji su joj išli u susret. Raskopčala je kaput i skinula kapuljaču. Rastresla je kosu, iznenadivši tim pokretom nekoliko šetača. Više nije bila ni stara, ni sama. Sunce je tog trenutka spustilo na njeno lice nešto najlepše što čovek može imati.

Osmeh.

I ona i taj osmeh uhvatiše se pod ruku i pođoše polako njenoj dalekoj kući...


Tagovi:

 
Interesantno
pozitivni glasovi: 7  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

nislice (46)
Sjajna prica...(y)
#6, 09.04.2015 - 23:40
Obecavam da cu danas procitati sve
Nesto jesam nesto nisam

nemoj da te cudi slav odaziv...

Ovde je uvek bilo vazno ko koga I koliko pljune u postovima I sl...

A ono najvrednije se najmanje ceni

Oni moji postovi za koje mislim da su najbolji najmanje su citani

Ljubim te
#5, 07.04.2015 - 08:51
acogrizli (53)
#4, 05.04.2015 - 18:48
dragan13 (58)
lepo lepo...........
#3, 05.04.2015 - 18:10
Super je!!!!!!!!!!!!!!!
#2, 05.04.2015 - 18:01
Hvala, Princezo, tvoj glas mi ovde najviše znači! Jesi li mi pročitala pesme? Nadam se da će ti se i one dopasti...
05.04.2015 - 20:40
vld (42)
#1, 05.04.2015 - 12:11