Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
unans67 blog

NA LEPOM PLAVOM DUNAVU (2)

NA LEPOM PLAVOM DUNAVU

Bilo je žarko leto. Majka i sin šetali su se novosadskim kejom, koji se tog leta sređivao tako da bude jedan od najlepših kejova na ovoj prelepoj evropskoj reci. Šetali su se tih dana svakodnevno, jer je dečak bio na letnjem raspustu, gledajući kako vredni radnici postavljaju klupe, prave tartan stazu za trčanje, stazu za bicikliste, klupe za šetače koji žele malo da se odmore i uživaju u prelepom pogledu na Petrovaradinsku tvrđavu, besplatnu teretanu, terene za košarku, odbojku, fudbal, tenis, mini-golf... sve što čoveku treba da bi se osećao zdravo i srećno.

Na Dunavu su stalno prolazili brodovi koji su krstarili Dunavom. Bili su to prelepi, luksuzni brodovi, sa svim mogućim pogodnostima koje čovek sebi može da priušti: ležaljkama na gornjoj palubi, fenomenalnoj kuhinji, živim svirkama... prolazili su kroz tada siromašni Novi Sad, i majka je sa tužnom željom posmatrala te srećnike, koji se voze i uživaju. Bilo ih je iz svih zemalja: majka nije znala koja je zastava koje zemlje, a dečak, koji je uvek pamtio u slikama, tumačio joj je to sa nežnom pažnjom. Njeno su oružje i igračke uvek bile i ostale reči, Sama je obožavala putovanja. Za nju je to bilo nešto najlepše. Putovala je dosta dok je bila devojka, a zatim ju je crna ruka sudbine odvela u brak sa pogrešnim čovekom, i ostala je sama sa tim dečakom kada mu je bilo samo tri godine.

Ipak, godine su nekako prolazile, dečak je rastao, rane su polako zaceljivale.

Šetali su se, i u jednom trenutku ugledali jedan blistavobeli brod, koji se presijavao kao biser na toplom letnjem suncu. Na njegovoj palubi stajali su ljudi, koji su, većinom u parovima, razgovarali i šalili se... Majka u jednom trenutku ugleda jednog plavokosog čoveka koji je stajao sam. Ona u jednom trenutku, vođena nekim praiskonskim istinktom prijateljstva, podiže ruku i mahnu mu. Dečak pogleda u majku, i, vođen njenim primerom, mahnu mu i on. I nekim čudom, videše kako im taj, potpuno nepoznati čovek, koji je bio toliko daleko da mu lice uopšte nisu razaznavali, koga nikad dotad nisu videli, i možda nikada više i neće, otpozdravlja. Videvši kako i on njima maše, oni se nasmejaše i počeše sve više da mu mašu, a i on je, sav srećan, mahao njima, srećan što, iako je sam, ima kome da maše. I oni su se tada, na neki volšeban, sudbinski način, istog trena zavoleli. Mahali su jedni drugima, dok je brod lagano plovio kroz Novi Sad, zauvek odlazeći. Majka i sin požuriše za brodom, i mahali su čoveku dok god su uspevali da ga prate pogledom. I on je besomučno mahao, nesrećan što odlazi od svoje dugo čekane i napokon nađene ljubavi. Želeo je da siđe, da skoči u vodu, da se otrgne od svih stega koje su ga mučile, da pohrli u susret toj nenadanoj sreći... A kako to da uradi?

Brod je polako odlazio, gubeći se sa vidika. Majka i sin prestadoše da mašu i počeše da razgovaraju o nečemu drugom. Ona mu je pričala o njihovoj istoriji, o čarobnim vremenima stare, srećne, Titove Jugoslavije u kojoj se rodila, a mališa je slušao, pričajući joj o tome kako se on na računaru igra ovoga ili onoga. Imali su divan odnos. Nije to bila samo praiskonska povezanost majke i njenog oduvek sanjanog i željenog čeda, već i drugarsko „šaljekanje“ i dopunjavanje, kao da su, na neki način, oni životni drugovi. Dečak je imao glumačkog dara, pa je zasmejavao majku, i pričali su malo na srpskom, malo na engleskom jeziku. Mama mu je oponašala hercegovački naglasak svoje postojbine, a dečak se smejao, i njegov je detinji smeh zabavljao šetače kojih je, kao i uvek kad je vreme sunčano i toplo, na novosadskom keju bilo mnogo.

Išli su kejom malo brže, malo sporije, u zavisnosti od toga šta bi ih privuklo od trenutnih radova. Majka je pričala sinu da je tartan mnogo mekši i lakši materijal za trčanje, da će sad na keju, koji je bio i ostao novosadski ponos, biti za svakoga ponešto. I staza za bicikliste je bila važna, da se ne bi sudarali sa šetačima, kao što se dešavalo ranije. Dečak je slušao i upijao ono što je ona govorila, kao svako dobro dete. Taj se topli letnji dan polako približavao sumraku. Počelo je da zalazi sunce, i oni su kao začarani išli za tim izvorom života na njihovoj plavoj planeti. Sunce je širilo svoje plamenocrvene ruke po prelepom preplavom nebu, a oni su mu krenuli u magični zagrljaj. Baš tamo, na kraju keja, ipod mosta, završavao se taj neverovatni dan.

Približavali su se Mostu Slobode i novosadskom „Štrand“-u, legendarnom novosadskom kupalištu, pored koga je majka odrasla i za koje ju je vezivalo milion uspomena: od onih detinjih belutaka, preko staklića, bisera, rubina, safira, sve do dijamanata... Provela je na njemu celo svoje detinjstvo i mladost. Rasla je s tim mostom. Kad je završen, bezbroj puta je išla sama u duge šetnje njime i pevala u sebi pesme koje je volela... Zgrada u kojoj je provela najlepše godine svojih nevinih, detinjih dana gledala je na Dunav, taj lepi, plavi Dunav, koji spaja tolike narode i različite zemlje, kulture i jezike. Bio je prelep noću, sa svojim treperavim, toplim narandžastim svetlima koja su se ogledala u vodi čarobnim, nestvarnim sjajem.

Postajala je polako prelep cvetić, pomalo melanholičan, ali dragocen cvet, kao biljka koja se nežno zaliva. Tako se i zvala, kao da je njen dragi otac, koji joj je nadenuo ime, znao u kakvu će se veličinu pretvoriti... I pored urođene melanholije i neke vanvremene tuge u njenim precrnim očima, pored straha koji se ogledao u njenoj duši još u majčinoj utrobi, uz svoju veselu i harizmatičnu sestru otvarala se polako prema svetu i postajala i sama svetlija, veselija, nasmejanija... Njene su oči dobile nezaboravan sjaj, a ona sama postala je lepotica. I telom i dušom.

Dolazila je na "Štrand" prvo sa drugaricama, zatim sa svim svojim ljubavima, i na kraju sa mužem. Postala je žena, majka... Ali ne kraljica. Njeno se kraljevstvo srušilo odjednom, kao kula od karata, razvodom koji ju je presekao preko pretoplog, brižnog, nežnog srca. Osmeh je zgasnuo, oči su izgubile sjaj.. Ušivala je svoje ranjeno, slomljeno srce polako, godinama, krvavim bodom koji je samo ona poznavala, s ogromnim bolom, pokušavajući da skupi krhotine svog života koji je mnogo obećavao, a tako joj malo dao...

Kad stigoše do ulaza u „Štrand“, majka zastade kao ukopana.

Pred njima je stajao plavokosi čovek, sa koferom i šeširom. Smešio se stidljivo, kao dečak u neprilici.

Priđe im, pogleda ih, i pruži im ruku.

I oni njemu pružiše svoje ruke i pozvaše ga da se prošeta s njima.

Majka i on su se gledali, i, dok su odmicali u susret kraju tog čarobnog dana, to dvoje ljudi istinktivno prepletoše svoje ruke. Dečak srećno baci pogled na svoju majku. I ona mu se blaženo nasmeši. Nasmeši mu se i čovek.

I oni odoše sa tog keja.

Bez ijedne izgovorene reči, to troje ljudi postadoše srećna porodica.


Tagovi:

 
Interesantno
pozitivni glasovi: 10  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

olgica (56)
#4, 07.04.2015 - 14:57
acogrizli (53)
#3, 06.04.2015 - 18:28
vld (42)
#2, 06.04.2015 - 12:04
bas lepa prica ♥
#1, 06.04.2015 - 02:03
Hvala, trudim se! :)
06.04.2015 - 16:58