Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
Valentinna blog
Završila se nastava, hodamo jedna do druge, malo umorne, ali uvek spremne za dečije nestašluke. Obe jedva čekamo kraj časova i naše vreme, na putu do kuće. A taj put deluje uobičajeno, možda i dosadno. Nekoliko starih zgrada, iz čijih, rešetkama zaštićenih prozora, bez stakla, memla zapahnjuje prolaznike... Zgrada suda, jedino pored nje prolazimo ćutke, prepune nekog nedefinisanog strahopoštovanja... Visok i dugačak zid od crvenih cigala, sa zadnje strane skriva ruglo neke soc-realističke fabrike, a sa prednje strane služi za lepljenje plakata.... Preko puta naše staze, usidrila se "pečurka", benzinska pumpa, deluje nedovoljno interesantno čak i za dva ovako radoznala deteta....i najzad stadion, kao poligon nepresušnih ideja kako potrošiti višak dečije energije. Iza stadiona se rastajemo. Njen stan je blizu, meni treba još malo vremena do kuće. Prolongiramo rastanak, ne ide nam se u obaveze i aktivnosti, koje su nam roditelji osmislili.
Izgradile smo svoj mali svet na tom putu do kuće, svet bezazlene igre. Svaki dan je drugačija. Jedan dan je to lastiž, vezan za podrumske rešetke i razapet preko pešačke staze. Ni jednoj od nas dve nije padalo na pamet da ometamo prolaznike i tek sutradan, od učiteljice saznajemo, naravno, uz kaznu, koliko je to nedopustivo. Sledeći dan bacamo školske torbe preko šipke za istresanje tepiha. Torbe su teške, šipka visoko...Kako su samo letele! Ponekad torba udari o šipku i sav njen sadržaj poleti, rasprši se odozgo. Smejemo se do suza, zajedno skupljamo stvari. Želimo to ponoviti i sutradan, ali nema magije slučajnosti i trenutka, pa se bacamo na plakate na zidu. Bušimo ih palcem, utiskujemo papir, preko fugne zalepljen. Sa drugog kraja zida nas posmatra student, koji lepi plakate i sve bi bilo zabavno, da ne prepoznajemo u njegovom pogledu bes. Trči prema nama, verovatno sa namerom da nam opali jednu "roditeljsku", eskiviramo, jedna levo, druga desno, kao da lobujemo sa nevidljivom loptom i, naravno, uzmičemo mu. Na sigurnoj udaljenosti opet smeh do suza. Sutradan nema studenta, pa ni bušenje plakata nije zanimljivo. Gladne smo. Znamo da nas čeka nešto lepo, toplo i mirisno kod kuće, ali smo dečije nestrpljive da nečim prevarimo glad. Džepovi su nam prazni, a trafika "kod Malajca", pored stadiona, prepuna različitih semenki, grickalica, šarenih laža. Lepimo noseve za izlog. Nerviramo čika Malajca. Izluđujemo ga grimasama. Izleće. I opet jurnjava, bežimo po već uhodanoj taktici. Naredni dan smerno prolazimo pored trafike, misleći da nas je zaboravio i da nam neće sačekušu napraviti. Ali taj dan je dosadno, a na benzinskoj pumpi su se pojavile reklamne nalepnice. Sa ozbiljnošću odraslog muškarca, koji je došao da plati gorivo, jedna ulazi u prodavnicu pumpe i pita za nalepnice, dok druga čeka, skrivena u žbunju iza objekta. Srećnica dobije nekoliko nalepnica, uz kolutanje očima iznerviranog prodavca. Pobedonosno izlazi napolje. Zatim ulazi druga, sa istom taktikom, ali izleće, skoro brže nego što je ušla, a za njom i trgovac. I opet bežanija... I opet urnebesni smeh, šmrcamo, brišemo suze, stomak nas boli...
Čula sam se sa Adom, pre nekoliko dana. "Zookac, dolazim ovo leto u Srbiju".... Dvadeset godina je nisam videla. Kupila sam njoj "kiki" bombone, meni "bronhi", tako je bilo i pre 45 godina.
Piraterija, hvala što si me nazivom svog posta vratio u one lepe dane....







 
Interesantno
pozitivni glasovi: 13  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

acogrizli (53)
#2, 31.08.2015 - 23:10
ravgor (54)
*HI* *ROSE* *OK*
#1, 29.08.2015 - 19:50