Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
milandragnic blog

Meša se krv i voda. Vino i pesma. Mlin koji meša nepoznate sastojke i drobi znake raspoznavanja. Uništava krucijalni dokaz o postanku večnosti.

Upliće se u priču neka nepoznata žena i briše sa mene tragove krvi. Ispira ih čistom izvorskom vodom. Gleda me kao da me odnekuda poznaje, kao da sam joj ja jedini ostao od svih onih koje je tako očajno volela a nikad ih više videti neće. Traži melem da mi rane vida ali moje rane nisu po telu. Nisu vidljive golim okom. Nisu očigledne.Nisu na udovima i na mekom tkivu moga preostalog života. Negde su duboko u meni tamo gde noćiva moja duša. Tamo gde ne može dospeti melem kakav ona ima u rukama. Tamo gde ne mogu dospeti njene vešte ruke.

Tonem prema dnu koje nestaje netragom ispod mene i nikad dno neću dosegnuti. Izgubljeno zlato sunca što tone u meni do poslednjeg zraka svetlosti, do poslednjeg grumena.Tonem prema dnu najdubljeg mora a krv iz mene ističe kap po kap u nevidljivim kapljicama ružinog mirisa koji je, ne znam zbog čega, ostao u mom sećanju iz nekog prošlog života. Iz nekog prošlog sećanja. Meša se krv dragocena negde u dubini, na dnu mora sa izvorskom vodom. Onom istom kojom su tragove krvi brisali sa mog tela.Sećam se kao kroz maglu, svoga tela i njegove lepote i plače mi se gorko.

Nikada više isto neće biti. Ožiljci će prekriti lepotu.Iz uspomena dolaziće narikače da me ožale. Da me u pesmi opevaju.Da suzama speru tragove muka i tragove nekadašnje sreće koja se kidala po telu u tankim trakama kao zmijski svlak. Ne smeju da prestanu sa plačem danas, kad mi svaka njihova suza toliko znači. Ne smem da umrem na očigled, neožaljen i zaboravljen i smožden kao da sam bio senka na nečijem putu.

Nastaje iz nepoznate magline novi život koji će se vinuti među zvezde. Mešam vodu i vino, život i snove, maštu i stvarnost, zeleno i sivo, mrtvo i živo, tren i beskraj. Mešam večnost i trulež današnjeg dana, a najčistiju misao upućenu tebi pretvaram u molitvu beskrajnom bogu.Horizont je granica do koje pokušavam da dosegnem. Ako uspem da pređem tu granicu stići ću u raj ili ću bar imati viziju da sam stigao tamo gde sam želeo da stignem. Ako uspem da zaustavim vreme na liniji horizonta ostaću u večnosti i vreme do mene nikada više neće stizati. Sve što u vremenu ostane rodiće se ponovo nekad u nekom drugom životu ili u nekom drugom sećanju. Ako od smrti pobegnem umreće neko drugi umesto mene i ja ću ga večno žaliti.

Miris krvi je opojan i neodoljiv. To je beskonačna verzija života koji nijedna smrt ne može zaustaviti. U protivnom i život i smrt nestali bi sa matične planete. Kakvog smisla ima smrt ako života nema. Koga će umoriti osim samu sebe. Kakvog smisla ima život ako nema iskušenja. Kakvog smisla ima kriti se na mračnim i nepristupačnim mestima kad te na kraju svi nađu i svako uzme svoj deo mesa i svoj deo uspomena.

Ti si mi najveća želja uvek bila, jer sam te želeo kao što sam život svoj želeo. Disaću u tebi beskonačno čak iako potonem zauvek na dno toga tako dubokog i prokletog mora. Čak iako postanem školjka koja diše negde zakopana u mokrom pesku.Čak i kad svet prestane da postoji ti ćeš u meni postojati kao misao zaspala u kanjonu kroz koji je nekada naša mladost tekla. Ti me jedina nikada nećeš napustiti, jer mi nismo u stanju svoje tajne da odelimo jedne od drugih, niti da skupimo sve godine u kojima smo sreću delili. Mi nismo u stanju biti nešto drugo nego što smo celoga života bili. Čak i kada prestanem da dišem ostaće u meni život koga si nekada tako odano volela. Čak i kada prestanem da pišem čućeš pesmu koju sam ti nekada davno napisao. I kad odu svi sa groblja ti ne možeš otići sa njima, jer si mi dužna još jedan život i sećanje koje se ne može svo u jednom životu ostvariti. I kad odu svi sa groblja nemoj poverovati nikad da si i ti sa njima otišla.

Ako uspemo samo jedan tren da zajedno živimo, biće kao da smo ceo jedan život živeli zajedno. Ako uspemo da se setimo svega produžićemo život za onoliko koliko smo dugo bili u tami zaborava. Za onoliko koliko smo dugo želeli nešto što smo mislili da nikada nećemo imati. Za onoliko koliko su nam godina uzimali ujam oni što su žito mleli. Za onoliko koliko se snova u našim željama nikad ostvarilo nije. Ja ne guram kamen na vrh planine zbog toga što mi jo to kazna već zbog toga što je tamo moj dom. Ja ne spavam da bih sanjao već da bih se odmorio od života koji od postanka sveta nosim u sebi kao kamen koji ću večno gurati na vrh planine gde je sudbina sagradila moj dom.



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 4  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

Valentinna (55)
#3, 19.01.2016 - 19:59
acogrizli (53)
#2, 19.01.2016 - 18:53
odlican tekst ,,jedan od najboljih Koje sam procitala na ovome sajtu..volela bih da znam ko je Autor?
#1, 19.01.2016 - 16:32
 

Korisnik
offline milandragnic (78)
Srbija, Beograd, Beograd



Blogovi: tagovi
nema tagova
Arhiva unosa