Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
spavach blog

Opet(valjda ce sada da uspe)

 

Ovo je apsolutno istinita prica...

 
Kisan,sivi Februarski dan...Dosadna voda se sliva sa neba,a krupne kapi lupaju po automobilima koji kao ranjene zveri uz riku tutnjeci prolaze pored mene i zasipaju me prljavom vodom.Jos jedan dan prolazi,a ja kao da ne zivim vise dok se poguren vracam sa svog dosadnog posla.Sve sto je bilo nekada lepo u mom zivotu odavno je prestalo da postoji,a ovo sivilo u kome nema boja,samo neke nijanse,tuzne i umorne od nedostatka svetla,nijanse sive boje.
Boze,ovako se i ja osecam,bas je ovakav dan urastao u moju dusu duboko i traje godinama,cini mi se vekovima.Ne mogu vise,dosta je,dosta je trpljenja bola,patnji,ne mogu to vise da podnesem...
Nikoga na ulici nema,jedini se ja probijam kroz nalete vetra koji me zasipaju vodom i uteruju mi hladnocu sve do kostiju.I vicem,vicem na vetar-Hajde duni koliko najjace mozes,odnesi me,raznesi me-
I kao da me cuje,huji i bruji,misli da ce moci da me ponese.-Jel to sve sto znas vetre?Nije to nista slab si ti za mene,mnogoi tezak teret nosim da mi mogao da me podignes sa zemlje-
Rugam mu se,a srce mi place.Noge su mi mokre,farmerke isto tako,na glavi nosim kapu koja se natopila pa mi se voda sliva niz vrat.
Ne mogu vise.Dosra je bilo...
U secanje mi se vraca devojka ociju boje kestena i jedan divan Junski dan.Ulica puna ljudi,a ja i moja Tanja se drzimo za ruke i ja joj nesto pricam,pricam gluposti,a ona me gleda svojim snenim ocima u kojima se gubim.Probijamo se kroz Beogradsku vrevu,i negde na potezu od Zelenog Venca prema Sremskoj ulici,na platou kod prodavnice obuce ja ugledam nju,malu crnu pticu.Lezi na asfaltu,nemocna,slaba i mala.Ljudi prolaze pored nje i ne primecuju je,taj mali nevini zivot kome se mozda blizi kraj.
-Vidi,izgleda da se izgubila-govorim Tanji,ona mi nesto odgovara,govori,ali ne secam se sta mi kaze,jer ovo je kisni dan,i mnogo godina je proslo od rada,a ja sam odavno zaboravio njene reci,ostao je samo njen lik.I njene oci koje me gledaju kroz maglu vremena koje je proslo negde s druge strane,tamo gde su se sakrile boje.
Ne mogu vise.Dosta je bilo.
Za trenutak ispustam Tanju iz ruke i uzimam malu crnu pticu u svoje narucje.Drzim je pribijenu uz grudi kao nesto dragoceno,nesto sveto.Osecam njeno malo srce kako ubrzano lupa.
-Hajde da je odnesemo negde,da je sklonimo sa asfalta-kazem Tnji,a ona se slaze sa mnom i ide pored mene dok se kroz ulicnu guzvu Knez Mihajlovom ulicom krecemo ka Kalemegdanu.
Ne mogu vise...Dosta je bilo.I od kada je to kisa slana?Jesu li se to moje suze pomesale sa nebeskim suzama.Ja cak ne znam ni da li placem...
Na Kalemegdanu smo,dve ptice i ja,jednu drzim na grudima,a drugu u grudima.Sedamo na klupu.Boze,koliko se gubim u njenim ocima koje su se usadile na to lepo lice kao dve male kapi tame sa sve mesecom i zvezdama.Milujem pticu polako,nezno.I gle,u pticjem oku suza,mala bela suza!Nisam znao da ptice umeju da placu,ali mi se cini da je mala crna ptica zaplakala.Milujem je nezno po kao ugalj crnom perju.Osecam to malo srce pod svojim prstima koje samo sto ne iskoci iz grudi.Moja druga ptica sedi pored mene,grli me i u jednom carobnom trenutku sve se samrzava i bledi oko nas i samo postojimo moje dve lepe ptice i ja i to je totalna sreca.Mirise lipa,kako samo lepo mirise.Sve stoji zamrznuto i sve se utisalo,ostali smo sami na ovom svetu,ta klupa,taj miris,ta dva crna oka,mala crna ptica,njena suza i ja...
Ne mogu vise.Dosta je.
I odjednom,trenutak se odmrzava,i ptica siri krila i polwtw.I jedva sam uspeo da pogledom uhvatim njeno malocrno telo kako nestaje u krosnji stabala.Vec u sledecem trenutku osecam Tanjinu ruku u mojoj i njene usne na mojima.Kako sam bio sretan!Jer znao sam,ptica ce ziveti,a ova ljubav ce vecno da traje.Ali nisam bio u pravu,i mislim da je ptica to znala i ona suza koju je pustila bila je namenjena meni.
Ne mogu vise.Dosta je bilo.
Tanje odavno vise nema u mom zivotu,proslo je trinaest predugih godina otkako mi je rekla da me ne voli vise i da ne zeli vise da bude sa mnom.Nije mi vredelo sto sam bio u bolnici posle toga,sto sam imao gusenje posle naseg rastanka,nije...Proplakao sam narednih pet godina,mnoge su me imale,a ja nisam imao nijednu,jer ostala je samo ljustura koja stari,lice koje se polako prekriva borama,oci koje su odavno presusile i srce iz koga zjapi oromna gnojna rana.
Ne mopgu vise.Dosta je bilo.
A pricali smo kako ce nam zivot biti lep,i da ce nam se deca zvati Visnja i Bojan,kako cu ja pisati svoje knjige koje ce ljudi obozavati,i kako ce ona biti turisticki vodic i voditi me sa sobom svuda gde je put nanese.
Kako li izgleda sada?Da li je nasla srecu?
Ne mogu vise.Dosta je.
Koliko mi je jos vremena ostalo u ovoj dolini suza?I kada cu se smiriti?I ima li sanse da se od ove kise i ovog vetra prehladim tako jako da zaspim i da se vise nikad ne p[robudim?Huk vetra presao je granicu,onu granicu u mojim usima kada mi to zavijanje i urlikanje izgleda isto toliko tiho kao da su mi usi pune voska.Stizem do zgrade.Ulazim u lift i vidim u ogledalu jedno umorno lice,jeddnog nesretnog coveka koji pati s one strane ogledala kao i ja sa ove.
Ne mogu vise,dosta je...
A kakva je to ljubav bila...Koliko je sve to bilo carobno,i kako je svet bio lepsi tada.I Boze,boja koliko hoces,boja kojih tako dugo nema u mom oku u meni duboko,da se ne secam vise ni kako se zovu,niti mopgu u secanje da prizovem njihov izgled.

 



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 3  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

 

Korisnik
offline
offline spavach (42)
Srbija, Beograd, Beograd



Blogovi: tagovi
nema tagova