Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
josapandur blog

21.3.   

        Pustite me na miru. Ostavite me u miru. Ostavite svoje kape, šešire, i svoje marame. Radije bih da govorim o geometriji koja ubija. Njeni noževi seku bez ožiljka. Tiho i u miru. Ta žena sa očima deteta podala se vetru. Dali će je odneti vetrovi sa tugom bez porekla. Dali će je ostaviti pred šatrom cigana. Da je usvoje drvoredi pod kojim će kriti oči dok ne odrastu. Pretvaram se u drvored i srećan sam. Godinama sam ubedjivao sebe da je protok vremena besmilen. Da duga nije tako obojena, da noć nije tako teška. Da godine ne moraju da hodaju do iznemoglosti. Da dan ne mora da se završava svetlou već mrakom i sumnjom. Da je noć višanja za onu stranu ratnika. I da ne verujem da ova noć može jednostavno da ode negde. Toliko sam umoran. Umara me misao iz čela. Ne znam dali nekome treba moja misao iza čela. Skoro će April doneti olovne ptice nesanice. Pokušaću da te večeras oblikujem od srebra, voska i pepela. Pesak bi da raznese ptice i odvrati vetrove na drugu stranu. Na ono drugo što ti uvek radiš. A na ramenima već osećam kako ptice dišu i kako im se skupljaju krila i obrve od uzdaha. Na putu pored reke čekamo petu noć ti i jedna noć teška sa punom senkom. Na raskršću stoji lepa i mlada ciganka.

Nabubrela od južne pesme. Pošla bi nekuda prema onom ko ima veliko čelo i staru violinu sa ciganskom dušom. Ako podje na jug može umreti od tuge pred pesmom od starog vina i krčme pored puta. Ako podje na sever srešće duše udvarača koji su već odavna umrli za njom. Ako podje na zapad usahnuće ćesma pored puta, jedina u kraju. Ako podje na istok, ta lepa ciganka, puna vrele krvi, bojim se za nju. U svaki dan će joj uletati ptice u zenice, sa strunama rastegnutim izmedju nje i običnog života. Strašno se bojim, ako bi pošla bilo kuda i bez reći. Moja pesma - moja bolest je i jedini lek za nju i doći će na njenu sahranu kada bude umrla u narandžastom odelu ljubavi kao neznanac i umesto molitve i cveća na grob će zasaditi ćetrdeset i pet uzdaha. Od uzdaha će iznići veliki, lepi i crni cigani koji će pevati svake noći i svakog dana pred izlazak sunca a iza njih padaće po putu narandže. Sahraniću je tamo gde će iz nje nići samo ljubičice i dva tri nevena. Zatim ću doći u ravnicu sa slomljenim rukama, da motrim na njena dva bresta izrasla nad glavom kako mi cede srce u zamasima pred vetrom. Pesma, jedna od mojih bolesti će prestati da bude lepa.

      Prvi put mi je sada svejedno, da li ćemo se sresti. I ne pitaj šta nas je dovelo, ovde pred vrata sa krilima polomljenim. Izdala nas je pesma. Vraćali smo se a nismo se vratili, odlazili smo a nismo otišli. 
        Raskršće i noć iznad raskršća. Ni na jednu stranu trag. Oni koji su zakoračili - otišli su. Drugi još nisu stigli. Tamo levo je još neka raskrsnica, kao sveti krst sa Gospom, ali se jedva i vidi. Desno raskršće koje se samo oseća kao neodlučnost. Naslućuje se potraga za čistom rečju. Noć. Tiha, pred oluju. Oluje nije. Ispred i iza ogoljen pesak, prekriven samo svojom čistom bitnošću. Tananom žućkastom crtom, odvojen od bitnosti noći. Neba nema, samo njegova gola nepodmitljivost. Neko treba da dozove. Naslućuje se spremnost. Izmedju slutnji je vreme nevidljivog. Zov prolazi kao vizija vrh crnih valova mraka. Ali mrak krvari i ne raspoznaje se zov, samo morao bi da je tu. Ogromna praznina, divlja i ne meni suprotna. Bespokretna. Beskonaćna. Praznina noći i peska. Izlazim iz sebe u pešćana korita, suvih reka, avanture reke, reke koje su mogle biti i koje su bivale. Divna je veza izmedju neba, reka i detinjstva. U slici peska što mi pritiska nogu, oživljavam mirise i domamljujem ih. Reke spavaju i ćute dok se u čempresima lome vetrovi i životinjski kidišu u polje ispod sebe. Pesak se rasplinjuje, ruši. Nebitan je. Neopravdano je postojanje peska i mirisa. Ostaje samo eho dalmatinske klape sa razvalina porušenog grada. Ničeg što bih osetio kao oblik. Hoću da se prokažem i izdam rečima. Izgovaram se, da bih se uverio u svoju postojanost. Izmišjam svoje okamenjene ruke i opustošene oči. Unosim ih u svoju unutrašnjost s tobom, ženo sa očima deteta. U njima čaše dalekih trenutaka sa pticama neselicama. I vidim obrise majke nad gradom od soli i zemlje gde goni večernje planine i divne brdske srndaće. Bezgranična ljubav peska i noći prazni već puste ulice u meni i briše životinjske likove od kamena. I osećam da ne mogu biti ni uzrok ni posledica samom sebi. Ko zna koji put survavam se u pesak koji me ispija od lika i smisla. Više ni izmišljanje nije moguće. Sve se tragično i nevidljivo rasplinjuje u pesak tamu i raskršće.



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 6  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

 

Korisnik
offline
offline josapandur
Srbija, Borski okrug, Bukovo



Blogovi: tagovi
nema tagova