Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
bukovski blog

Poeziju pisu hrabri momci - C.Bukowski

Mnogo životnog iskustva (istine) ima u ovom tekstu . Žene koje bi razumele šta piše, znale bi o muškarcima, recimo, 90 %.  !!!

Zato obavezno procitajte tekst vredece Vam !!!


POEZIJU PIŠU JAKI MOMCI

(Godine 1986, glumac i pesnik Šon Pen, razgovarao je sa Čarlsom Bukovskim, u prisustvu njegove žene Linde. Tekst koji sledi prepisan je sa diktafona Š. Pena. Rečenice u zagradi pripadaju Penu, osim ako nije drugačije naznačeno.)


O BAROVIMA:
Više ne zalazim u barove. Oslobodio sam se te navike. Kad danas uđem u bar, gotovo da mi je smešno. U životu sam bio u toliko barova da je to jednostavno previše za jednog jebenog čoveka – to je za mlađe ljude koji žele da se šibaju s nekim, izigravaju taj usrani mačo stav, smuvaju neku ribu – a u mojim godinama to nije potrebno. Kad danas uđem u bar, činim to samo da bih pišao. Previše godina sam proveo u barovima. Toliko mi je muka od barova, da kad uđem u jedan od njih ja se izbljujem.

O ALKOHOLU:
Alkohol je verovatno jedna od najvećih stvari koje su se ikada pojavile na zemlji – naravno pored mene. Pa da... To su dve najveće stvari koje su ikada obitavale na zemlji. Zbog toga se i slažemo. Alkohol je krajnje destruktivan za mnoge ljude. Ja sam samo jedan od njih. Svo moje stvaralaštvo potiče od pijanstva. Čak sam i sa ženama, znaš, uvek bio sramežljiv kad dođe do seksa, pa mi je alkohol omogućio, seksualno, da budem mnogo slobodniji. On me oslobađa jer sam ja u suštini stidljiva, povučena osoba, a alkohol mi omogućava da budem heroj, da krupnim koracima gazim kroz vreme i prostor, da prihvatim sve izazove... I zato ga volim.

O PUŠENJU:
Ja volim da pušim. Pušenje i alkohol su protivteža jedno drugom. Pušim da bih se rastreznio, znaš, a kad se mnogo puši, obe ruke postanu žute, pa izgledaju kao rukavice... skoro braon boje... Pa onda kažeš sebi: ,,Kakvo sranje, kako li mi tek izgledaju pluća? Isuse!”

O TUČI:
Najbolji osećaj je kad išibate tipa koga nije trebalo da prebijete. Jednom sam se potukao s tipom koji mi je mnogo dosađivao. Rekao sam: ,,Okej, idemo.” Nije predstavljao nikakav problem – lako sam ga razbio. Ležao je skenjan na zemlji. Nos mu je bio krvav i bio je totalno sjeban. Rekao mi je: ,,Isuse, krećeš se tako sporo, čoveče. Mislio sam da će biti lako. Ali kad je tuča počela, uopšte nisam mogao da ti vidim ruke. Toliko brzo su letele kroz vazduh. Kako se to desilo?” Odgovorio sam: ,,Nemam pojma, čoveče. Prosto se desilo.” Štedeo sam. Štedeo sam za crne dane.

Moj mačak Biker je pravi bokser. S vremena na vreme ga teško ozlede, ali on uvek izlazi kao pobednik. Naučio sam ga svemu, znaš ono... levom lažnjak, a desnom aperkat.

O MAČKAMA:
Dobro je imati mnogo mačaka oko sebe. Ako si depresivan, samo pogledaš u mačke i odmah se osećaš bolje; one poznaju stvari onakve kakve one ustvari jesu. Ne treba se ni oko čega uzbuđivati. One to jednostavno znaju. One su spasitelji. Što više mačaka imaš, to ćeš duže živeti. Ako imaš sto mačaka, živećeš deset puta više nego što bi živeo da ih imaš deset. Jednog dana će ovo biti otkriveno i ljudi će imati na hiljade mačaka i živeće večno. To je zaista komično.

O ŽENAMA I SEKSU:
Ja ih zovem mašine za pritužbe. Nikada im nije sve potaman kad su s momkom. A čovek, sa svom tom histerijom oko sebe... zaboravi. Ja izađem napolje, sednem u kola i odem. Bilo gde. Svratim negde na kafu. Bilo gde. Sve samo ne još jedna žena. Pretpostavljam da su jednostavno drugačije napravljene, zar ne? (Sada se baš zahuktao.) A kad postanu histerične... onda potpuno polude. Prosto moraš da odeš, a one to ne razumeju. (Uobičajeni ženski vrisak:) ,,GDE SI POŠ'O?” ,,Odlazim u pizdu materinu, bejbi!” Govori se da sam ženomrzac, ali ja to nisam. Sve je to rekla-kazala. One jednostavno čuju ,,Bukovski je muška šovinistička svinja”, ali ne provere izvor informacije. Naravno da činim da se žene ponekad osećaju loše zbog mene, ali činim i da se muškarci loše osećaju takođe. Činim i da se ja osećam loše. Ako stvarno mislim da je loše, onda kažem da je loše – muškarac, žena, dete, pas. Žene su toliko osetljive, da misle da su posebne. To je njihov problem.

PRVO PRAVO TUCANJE:
Prvo pravo tucanje je bilo najčudnije – tada to nisam znao – naučila me je da ližem ribicu i sve ostale jebačke majstorije. Bio sam potpuno neupućen. Sećam se da je rekla: ,,Znaš, Henk, ti si veliki pisac, ali stvarno nemaš pojma o ženama!” ,,Kako to misliš? Jebao sam mnogo žena.” ,,Ne, veruj mi, nemaš pojma. Dopusti mi da te naučim par stvari.” ,,Okej”, rekao sam. ,,Odlično učiš”, pohvalila me je kasnije. ,,Brzo kapiraš stvari.” To je sve. (Malo se postideo. Ne posebno zbog ovoga, već zbog sentimentalnog prisećanja.) Ali lizanje i sve te ostale stvari, stavljaju čoveka u nekako podređen položaj. Ja volim da ih zadovoljim, ali... Sve je to precenjeno, čoveče. Seks je značajan jedino ako ga ne upražnjavaš stalno.

O SEKSU PRE AIDS-a (I PRE BRAKA):
Jednostavno sam uskakao i iskakao iz raznih kreveta. Ne znam baš, to je neka vrsta transa, jebenog transa. Jednostavno sam jebao, i jebao (smeh)... Jesam! (smeh)

A i žene su takve, znaš, kažeš im par reči, i onda ih zgrabiš za ruku: ,,Hajdemo, bejbi.” Odvedeš ih u sobu i karaš ih. A one se jednostavno pomire s tim, čoveče. Kad jednom uhvatiš taj ritam, čoveče, onda prosto pičiš. Svet je pun usamljenih žena. One dobro izgledaju, ali jednostavno nemaju partnera. Čame sasvim same, odlaze na posao, dolaze kući... za njih je velika stvar da imaju momka koji ih uveseljava. A ako sedi pored njih, pije i priča, znaš, to je zabavno. Sve je to bilo u redu... i ja sam bio srećan. Moderne žene... one ne prazne tvoje džepove... zaboravi to.

O PISANJU:
Napisao sam kratku priču iz prvog lica. Reč je o čoveku koji siluje devojčicu. Ljudi su me odmah optužili. Čak su me i intervjuisali. Pitali su me: ,,Ti voliš da siluješ devojčice?” odgovorio sam: ,,Naravno da ne. Ja preslikavam život.” Imao sam probleme sa mnogim od svojih pisanija. S druge strane, skandali prodaju knjige. Ali, ako podvučem crtu, kad pišem, činim to za sebe. (Povlači dug dim svoje cigarete.) To je baš ovako. Dim je za mene, a pepeo je za pepeljaru... Tako stoji stvar sa objavljenim delima.

Nikada nisam pisao po danu. To je kao da trčiš kroz tržni centar potpuno go. Svi mogu da te vide. Noć... to je vreme kad vežbaš trikove... stvaraš magiju.

O POEZIJI:
Uvek ću se sećati dvorišta u osnovnoj školi i mališana koji su na pomen reči ,,pesnik” ili ,,poezija” počinjali da se smeju i rugaju. A kapiram i zašto – zato što je poezija lažna. Ona je lažna i snobovska vekovima unazad. Previše je patetična. I precenjena je. To je gomila smeća. Poezija je već vekovima skoro totalno sranje. Čista prevara, lažnjak.

Ne bih želeo da me pogrešno razumeju, bilo je i nekoliko veoma dobrih pesnika. Kao onaj Kinez Li Po. (Čuveni kineski pesnik 701-762. Otišao je od kuće sa 19 godina i živeo sa taoističkim pustinjacima. Poznat je po raspusničkom životu i pijančenju. – Prim. prev.) On je bio u stanju da unese više osećanja, realizma i strasti u samo četiri ili pet jednostavnih stihova nego što većina pesnika može na četrnaest ili petnaest stranica svog sranja. A i lokao je vino, takođe. Običavao je da plovi u čamcu niz reku, zapali svoje pesme i pije vino. Vladari su ga voleli zato što su razumevali ono što je pisao... i naravno, spaljivao je samo loše pesme. (smeh)

Ono što ja pokušavam, izvinite me što sebe stavljam u prvi plan, je da prikažem život najamnih radnika, prostih ljudi... ženu koja vrišti na čoveka kad se vrati kući. Suštinu stvarnosti svakodnevnog življenja... nešto što se retko pominjalo u poeziji u prethodnim vekovima. Reći ću to jednostavno: poezija vekovima unazad je čisto sranje. I to je sramotno.

O SELINU:
Kad sam prvi put čitao Selina, legao sam u krevet s knjigom i velikim pakovanjem Ric krekera. Počeo sam da ga čitam i jedem Ric krekere, smejem se i jedem Ric krekere. Pročitao sam ceo roman u dahu. I Ric krekeri su nestali, čoveče. A onda sam ustao i popio vodu. Trebalo je da me neko vidi. Nisam, jebote, mogao da se pomerim. To je ono što ti uradi dobar pisac. Skoro da te jebeno ubije... to takođe čini i loš pisac.

O ŠEKSPIRU:
On je nečitljiv i precenjen. Ali ljudi to ne žele da čuju. Znaš, ne smeš da napadaš svece. Šekspir se učvrstio tokom vekova. Možeš da kažeš: ,,Taj i taj je loš glumac!” Ali ne smeš da kažeš da je Šekspir govno. Što je duže nešto prisutno, snobovi se lakše prilepljuju uz to, kao pijavice. Kad snobovi osete da je nešto sigurno, onda se prilepljuju. A čim im kažeš istinu, oni podivljaju. Ne mogu to da izdrže. To je napad na njihovu duhovnost. Gadim im se.

O SVOM OMILJENOM ŠTIVU ZA ČITANJE:
Pročitao sam u Nešonal Inkvajeru ,,Da li vaš muž homoseksualac?” Linda mi je jednom rekla: ,,Imaš glas kao peder!” Odgovorio sam: ,,Pa da. Uvek sam se pitao na koga podseća moj glas.” (smeh) U članku je još pisalo: ,,Da li beči oči?” Pomislio sam, sranje. Ja to stalno radim. Sada znam ko sam zapravo. Ja bečim oči... ja sam peder! Okej. Baš lepo od Nešonal Inkvajera što mi govori ko sam ja ustvari.

O HUMORU I SMRTI:
Ima ih veoma malo. Verovatno je poslednji veliki humorista bio Džejms Turber. (Američki pisac i karikaturista koji je godinama radio za Njujorker seriju o liku s imenom Volter Miti – čoveku koji ne razume urbanu sadašnjicu i beži u svet fantazije. – Prim. prev.) Ali njegov humor je bio toliko genijalan da su ga prevideli. Kad sa ove distance pogledamo, tip je bio ono što danas nazivamo psiholog/psihijatar epohe. Imao je ono muškarac/žena viđenje – znaš, ljudi proniču u stvari i pojave. Bio je panaceja. Njegov humor bio je tako stvaran da si morao da ugušiš svoj smeh da ne bi poludeo. Pored Turbera, ne mogu da se setim nikog drugog... Ja s vremena na vreme mogu da budem komičan, ali ne kao on. Ono što ja posedujem ne mogu da nazovem pravi humor. To je pre satira. Ja skoro da sam navučen na satiru. Šta god da se desi... smešno je. Skoro sve je smešno. Znaš, mi kenjamo svaki dan. To je smešno. Zar ne? Moramo redovno da pišamo, stavljamo hranu u usta, punimo uši i mozak svim i svačim... Moramo da preživljavamo. A to je stvarno glupo i odvratno, zar ne? I sise su beskorisne, sem ako...

Znaš, mi smo čudovišta. Kada bismo to samo mogli da vidimo, možda bi i mogli da se volimo... Da shvatimo koliko smo smešni, sa svim svinjarijama koje sejemo unaokolo, govna se poprilično natalože u nama kad pogledamo jedno drugo u oči i kažemo ,,volim te”; naša osećanja se ugljenišu i pretvaraju u govna, a mi nikad ne prdimo jedno pred drugim. Sve to je definitivno satira...

A onda umremo. Ali, smrt nas ne zaslužuje. Ona ne pokazuje nikakvu verodostojnost – mi pokazujemo svu verodostojnost. Da li sa rođenjem zaslužujemo život? Ne baš, ali smo definitvno ubačeni u igru... To me nervira. Smrt me nervira. Život me nervira. Nervira me da budem utamničen između tih polarnosti. Znaš li samo koliko puta sam pokušao samoubistvo? (Linda pita, ,,Pokušao?”) Daj mi vremena, bejbi. Imam tek 66 godina. Još uvek radim na tome.

Kad imaš kompleks samoubistva, ništa ne može previše da ti smeta... osim da izgubiš na trkama. To te nekako nasekira. Zašto je tako?... Zato što koristiš um [na trkama] a ne srce.

Nikad nisam jahao konja.

Ja se ne interesujem toliko za konje, koliko za nastajanje pravde i nepravde... selektivno.

O KONJSKIM TRKAMA:
Jedno vreme sam pokušavao da živim od klađenja na konje. Bolelo je. A i stimuliše. Sve je u igri – čak i kirija – baš sve. Ali, trudiš se da takođe budeš oprezan... a to nije isto.

Jednom sam sedeo na tribinama kod krivine na hipodromu. Bilo je dvanaest grla u toj trci i svi su jurili u gomili. Sve što sam mogao da vidim su te konjske guzice kako poskakuju gore-dole. Bilo je divlje. Gledao sam u te konjske guzice i mislio: ,,Ovo je ludilo. Ovo je totalno ludilo!” Ali dese se i drugačiji dani kad dobiješ četristo ili petsto dolara, jer pogodiš osam ili devet trka zaredom, i osećaš se kao Bog, kao da ti je sve potpuno jasno. Kao da razumeš sve na svetu.

(A onda meni:)
ČB: Ti se svakog dana osećaš dobro?
ŠP: Ne.
ČB: Ali neki od njih jesu dobri?
ŠP: Da.
ČB: Mnogo njih?
ŠP: Da.
(Posle pauze iznenadan smeh.)
ČB: Mislio sam da ćeš reći ,,Retki su ti dani...” Kako razočaravajuće!

O LJUDIMA:
Ne posvećujem previše pažnje ljudima. To je uznemirujuće. Kažu da kad previše počneš da paziš na nekoga, onda počneš da ličiš na njega. Jadna Linda.

Ja uglavnom mogu bez ljudi. Oni me ne ispunjavaju. S njima se osećam isprazno. Ja ne poštujem ljude. I to je moj problem... možda lažem, ali veruj mi, to je istina.

Blagajnik na hipodromu je okej. Ponekad, kad odlazim sa hipodroma on mi kaže, ,,Pa kako si, čoveče?” Ja odgovorim, ,,Sranje, čoveče, mogao bih nekom da polomim vrat... Podigni belu zastavu, prikane. Dosta mi je svega.” A on kaže, ,,Ma nemoj tako! Povadi se, čoveče! Sa' ću ti objasnim kako. Hajde da malo izađemo večeras. Napijemo se. Pošibamo neke mangupe. Poližemo neke pičice.” Ja mu kažem, ,,Daj mi malo vremena da razmislim o tome Frenk. A on kaže, ,,Znaš čoveče, što mi je život lošiji, to sam mudriji.” Ja kažem, ,,Ti mora da si poprilično mudar čovek Frenk.” A on, ,,Dobro je što se ti i ja nismo sreli dok smo bili mlađi.” Ja kažem, ,,Znam šta hoćeš da mi kažeš Frenk. Obojica bismo sada bili u Sen Kventinu. (Jedan od najozloglašenijih zatvora u Americi – Prim. prev.)” ,,Tačno tako!” kaže on.

O TOME KAKO GA PREPOZNAJU NA HIPODROMU:
Evo pre neki dan sedim na hipodromu i vidim kako bulje u mene. Znam šta sledi, pa zato ustanem i krenem da se pomerim odatle. Kapiraš? Ali on mi prilazi i kaže, ,,Izvinite?” Ja kažem, ,,Da, šta je bilo?” On kaže, ,,Vi ste Bukovski?” Ja kažem, ,,Ne!” On kaže, ,,Pretpostavljam da vas ljudi to stalno pitaju, zar ne?” Ja kažem ,,Da!” I odem dalje. Znaš, o ovome se govorilo i ranije. Ništa nije kao osamljenost. Znaš, ja volim ljude. Lepo je to što im se možda dopadaju moje knjige i to... ali ja nisam knjiga, razumeš? Ja sam tip koji ih je napisao, ali ne želim da ljudi bacaju ruže pod moje noge i slično. Želim da me puste da dišem. Oni žele da se druže sa mnom. Misle da ću da dovedem neke kurve, divlju muziku i da ću nekog da prebijem... razumeš? Veruju u ono što piše u pričama! To je sranje, te stvari desile su se pre dvadeset ili trideset godina, bejbi!

O SLAVI:
Ona razara. Ona je kurva, kučka, razara u svim vremenima. Meni je zapao sladak deo jer sam ja slavan u Evropi a nepoznat ovde. Jedan sam od najsrećnijih ljudi ovde. Srećan džukac. Slava je stvarno grozna. To je mera na skali mediokriteta, svest koja funkcioniše na nižem nivou. A to je bezvredno. Odabrana publika je nešto mnogo bolje.

O USAMLJENOSTI:
Nikada nisam bio usamljen. Bio sam po iznajmljenim sobama – i osećao sam da želim da se ubijem. Osećao sam se depresivno. Osećao sam se odvratno – odvratno iznad svega – ali nikada nisam osetio da bi neka druga osoba mogla da uđe u sobu i izleči me od tog što me muči... ili možda više ljudi. Ne. Drugim rečima, usamljenost je nešto što me nikada nije brinulo jer sam uvek gajio neku čudnu naklonjenost ka samoći. Na žurkama, ili na stadionu prepunom ljudi koji se raduju zbog nečega – e onda mogu da se osetim usamljenim. Citiraću Ibzena: ,,Najjači ljudi su najusamljeniji.” Nikada nisam pomislio: ,,Pa, doći će neka prelepa plavuša i dudlaće mi kitu, lizaće mi jaja i ja ću se osećati dobro.” Ne, to ne pomaže. Znaš one tipične ljude, ,,Hej, petak je uveče, šta ćeš da radiš? Samo ćeš da sediš tu?” Pa da. Zato što nema ničega napolju. To je glupost. Glupi ljudi se muvaju okolo s glupim ljudima. Pusti ih neka se međusobno zaglupljuju. Nikada se nisam opterećivao time da mi se desi nešto kad izađem uveče. Krio sam se u barovima zato što nisam želeo da se krijem u fabrikama. Izvinjavam se milionima, ali ja nikada nisam bio usamljen. Ja volim sebe. Ja sam najbolja forma zabave koju mogu da imam. Hajde da pijemo još vina!

O DOKOLICI:
Ovo je veoma važno – vreme dokolice. To je brz korak ka suštini. Bez potpune stajke i totalne dokolice za sve velike periode u svom životu, izgubićete sve. Bilo da ste glumac, domaćica, ili bilo šta drugo... potrebno je da postoje velike pauze između vrhunaca, gde nećete baš ništa raditi. Jednostavno legnete na krevet i buljite u plafon. Veoma, veoma je važno da se ne radi totalno ništa... A koliko ljudi radi ovo u modernom društvu? Veoma malo. Zato su totalno ludi, frustrirani, besni i puni mržnje. U starim vremenima, pre nego što sam se oženio, ili znao mnogo žena, jednostavno bih spustio sve roletne i ležao u krevetu tri ili četiri dana. Onda bih se obukao i izašao napolje, i sunce bi bilo fenomenalno a zvuci odlični. Osećao sam se moćno, kao da sam ponovo napunio baterije. Ali znaš koje bi mi bilo prvo zapažanje? Kad bih sreo prvu ljudsku njušku na trotoaru, izgubio bih svu svoju novu energiju. Ovaj monstrum; praznjikavi, glupavi, s bezosećajnim licem, napujdan kapitalizmom – ,,radoholik”. I onda kažeš ,,Oh! Skoro da me je skenjao”. Ali je ipak vredelo, jer nisam izgubio potpuno sve. Pa da, dokolica. I ne mislim o tome da se čovek baci u duboko razmišljanje. Mislim da nema nikakvih misli uopšte. Bez razmišljanja o napredovanju, samorefleksija ili promišljanja o budućim potezima. Samo... kao razbijen. To je predivno.

O LEPOTI:
Nijedna stvar na svetu nije kao lepota, posebno lepota ljudskog lica... mi to zovemo fizionomija. Sve to je matematičko i zamišljeno postavljanje crta u sklad. Kao, ako nos ne štrči previše, obrazi su u modi, ako uva nisu previše velika, ako je kosa dugačka... To je jedna vrsta varke generalizacije... Ljudi misle o određenim licima kao divnim, ali uistinu, u konačnom odmeravanju, ona to nisu.

To je matematičko izjednačavanje s nulom. ,,Prava lepota”, naravno, dolazi od karaktera. A ne ako su obrve lepo počupane. Toliko mnogo žena kojima sam rekao da su lepe... dođavola, to je kao da gledaš u tanjir supe.

O RUŽNOĆI:
Ružnoća ne postoji. Postoji ono što se naziva deformitet, ali spoljašnja ružnoća ne postoji... Rekao sam.

JEDNOM JE BILA:
Zima. Umirao sam od gladi trudeći se da postanem pisac u Njujorku. Nisam jeo tri ili četiri dana. Pa sam onda konačno rekao sebi: ,,Kupiću sebi veliko pakovanje kokica!” I Bože, tako dugo nisam okusio hranu da je bilo predivno. Svako zrno, znaš, bilo je kao šnicla! Moj stomak bi rekao: HVALA TI HVALA TI HVALA TI!” Jednostavno hodajući ulicom, bio sam u raju. A onda sam sreo dva tipa i jedan od njih je rekao: ,,Isuse Hriste!” A drugi je rekao: ,,Šta je bilo?” ,,Je l' si video onog tipa koji jede kokice? To je odvratno!” I tako nisam mogao da uživam u ostalim kokicama. Pomislih, šta je mislio time, ,,To je odvratno?” Ja sam u raju. Mislim da sam bio pomalo prljav. Oni to uvek mogu da kažu skenjanom tipu.

O ŠTAMPI:
Ja nekako volim da me napadaju. ,,Bukovski je odvratan!” To mi je veoma smešno, jer, znaš, ja volim to. ,,Oh, on je užasan pisac!” Još glasnije se smejem. Time se poprilično hranim. A kad mi je jedan tip rekao, ,,Hej, znaš li da te izučavaju na tom i tom univerzitetu”, ja zinem. Nemam pojma... biti prihvaćen od svih je zastrašujuće. Osećaš se kao da si uradio nešto loše.
Uživam u lošim stvarima koje su rečene o meni. To povećava prodaju knjiga i predstavlja me kao zloću. Ne sviđa mi se da se osećam kao dobar zbog pozitivnih stvari koje govore o meni. Ali loš? Da, to mi otvara novu dimenziju. (Podiže mali prst svoje leve ruke...) Vidiš li ovaj prst? (Prst je iskrivljen i podseća na slovo ,,L”) Jedne noći sam ga pijan slomio. Ne znam kako, ali... Pretpostavljam da se jednostavno nije uklapao. Ali, odlično se uklapa za slovo ,,a” (na pisaćoj mašini) i... ma dođavola... uklapa se u moj karakter. Vidiš, sada imam karakter i dimenziju. (Smeje se.)

O HRABROSTI:
Većini tzv. hrabrih ljudi manjka mašta. Mada oni ne mogu da razumeju šta će se desiti ako nešto pođe loše. Istinski hrabri prevazilaze svoju maštu i čine ono što moraju da učine.

O STRAHU:
Ja nemam pojma o tome. (Smeje se)

O NASILJU:
Mislim da se nasilje obično pogrešno tumači. Izvesno nasilje je neophodno. Postoji, u svima nama, energija koja zahteva da bude izbačena. Mislim da ako se energija ograničava, mi poludimo. Krajnji mir koji svi želimo nije poželjna teritorija. Nekako je u našoj suštini određeno da tako ne bude. Zbog ovoga volim da gledam boks-mečeve, i zbog ovoga sam, kada sam bio mlađi, stalno pribegavao tučama na raznim mestima. Nasilje se nekad naziva ,,časnim izbacivanjem energije”. Postoji ,,zanimljivo ludilo” i ,,odvratno ludilo”. Postoje dobri i loši oblici nasilja. Pa, u suštini... taj termin se može veoma slobodno tumačiti. A ako nije mnogo nauštrb drugih, onda je u redu.

O FIZIČKOM BOLU:
Kad sam bio klinja, drilovali su me. Imao sam te velike izlive besa. Fizički bol ojačava čoveka. Kad sam bio u bolnici trpeo sam veliki bol. Jedan bolničar je ušao u moju sobu i rekao: ,,Nikada nisam video da neko podnosi ubode iglom tako hladnokrvno.” To nije hrabrost – ako pretrpiš dosta fizičkog bola, oguglaš – to je proces, privikavanje.

Na psihički bol se ne može priviknuti. Držite se podalje od njega.

O PSIHIJATRIJI:
Šta dobija pacijent od psihijatra? Dobija račun.

Mislim da je problem između psihijatra i pacijenta u tome što se psihijatar drži onog što je naučio iz knjiga, dok pacijent dolazi zbog problema koje je život zadao njemu ili njoj. I mada knjiga može da prodre u izvesne stvari, stranice u knjizi su uvek iste, a svaki pacijent se malo razlikuje. Mnogo je više individualnih problema nego stranica. Kapiraš? Postoji previše ludih ljudi koji će pristati na ,,deset dolara po satu, a kad se oglasi zvono, gotov si.” Samo to može da dovede problematičnu osobu do ludila. Tek što su krenuli da se otvaraju i osećaju dobro, kad psihić kaže, ,,Sestro, zakažite mu sledeću terapiju”, i oni zaborave da prate troškove, što je takođe abnormalno. Sve to je belosvetski smrad. Tip je tu da te obmane. On nije tu da bi te izlečio. On želi svoj novac. A kad se zvonce oglasi, uvedite sledećeg ,,ludaka”. Osetljiviji ,,ludak” će shvatiti da je zajeban kad se oglasi zvono. Nema granica u lečenju ludila, a nema ni računa za to. Mnogi psihijatri koje sam video su tako blizu ivice. Ali oni su previše komforni... Ja mislim da su svi previše komforni. Mislim da pacijent želi da vidi malo ludila, ali ne previše. Ahhhh! (dosadno) PSIHIJATRI SU TOTALNO BESKORISNI! Sledeće pitanje?

O VERI:
Vera je odlična za one koji je imaju. Samo nemojte da me opterećujete njom. Imam više vere u mog vodoinstalatera nego u večni život. Vodoinstalateri dobro obavljaju posao. Oni čine da govna odu.

O CINIZMU:
Uvek sam bio optuživan da sam cinik. Ja mislim da je cinizam kiselo grožđe. Mislim da je cinizam slabost. On kaže, ,,sve je pogrešno. SVE JE POGREŠNO!” Znaš? ,,Ovo nije dobro! Ono nije dobro!” Cinizam je slabost koja nas udaljava od prilagođavanja onome što nam trenutna situacija nalaže. Da, cinizam je definitivno slabost, baš kao što je to i optimizam. ,,Sunce sija, ptice pevaju, smejmo se.” To je sranje takođe. Istina leži negde između. Što je, to je. Pa ako nisi spreman da se s tim nosiš... jebiga.

O KONVENCIONALNOM MORALU:
Možda pakao ne postoji, ali oni koji sude mogu ga stvoriti. Mislim da ljudi precenjuju. Oni precenjuju sve. Moraš da razumeš šta ti se dogodilo da bi znao kako da reaguješ. Moraću da upotrebim čudan termin... ,,dobrota”. Ne znam odakle dolazi, ali verujem da postoji iskra dobrote u svakome od nas. Ja ne verujem u Boga, ali verujem da je ta ,,dobrota” neka vrsta unutrašnjeg svetla koja sija kroz nas. Ona može da se gaji. A uvek se ispoljava kao magija; kao kad se nađete na zakrčenom autoputu, a stranac se pomeri u stranu da bi vas propustio u njegovu traku... to daje nadu.

O INTERVJUISANJU:
To je skoro kao da si sateran u ugao. Zbunjujuće je. Pa, ja ne govorim uvek potpunu istinu. Volim da malo vrdam i šalim se, pa tako izbacujem neke dezinformacije u cilju zabave i proseravanja. Pa ako želite da znate nešto u vezi sa mnom, nikada ne čitajte intervjue. Ignorišite i ovaj.

preveo sa engleskog Nenad Župac
*preuzeto iz Intervju magazina 1987.

bukowskigerbillsu6.jpg

Tagovi:

 
Interesantno
pozitivni glasovi: 4  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

DanijelaSU (33)
Jedan od omiljenih pisaca:))
#1, 12.06.2008 - 13:41
Drago mi je da se i curama svidja, sto je retkost :) Mada ima puno istine u njegovim tekstovima... malo je sirov ali je mnogo dobar !!!
12.06.2008 - 14:22