Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
german blog

beseda o napustenoj zemlji



 moj seminarski rad iz omilitike

                                                 (nadam se da nije los?)

Моје руке говоре о мени. Црна ми се земља под нокте увукла.

Тешка, црна земља натопљена крвљу и сузама. Ову су земљу градили, газили, палили, псовали, клели, љубили и за њу гинули. Овуда су силне војске пролазиле. Скрнавили су гробља предака наших, рушили куће, палили светиње наше. Ми смо гледали, гледали и ћутали. Гледали смо сузе дечије и слушали вапаје старих мајки, али и тада смо ћутали. Они су долазили и одлазили, а ми смо их само посматрали. И тада смо ћутали!

К'о курјаци с планине, долазили су изненада и ненајављено. Очи су им биле гладне, иако су били сити. Кидали су месо моје. И сада осећам исти такав бол када погледам згаришта домова наших. Тако боли празнина.

И сада се сећам, као да је јуче било, у авлији нашој играла се деца. Осмесима својим грејала ми душу. Откада су отишла, ни ласте нам не долазе. Толико је хладно и празно, а толико љубави има да се да. Једно је ипак остало исто. Наша дуња и даље рађа. Крупни, жути плодови су толико зрели да сами падају на мокру зрмљу.

У нашем селу више нема младих. Отишли су, траже боље за себе и оне који тек треба да дођу. Не кривим их. И ја бих урадио исто да ми чело није знојем окупано, а руке од рада испуцале. Да ми није ове дедовине, да ми није поља и ливада, да жал за овом земљом није превелика. Отишао бих!

Ал' жао ми поља и ливада. Жао ми је дедовине наше. Они су ми ову земљу у аманет оставили, да је чувам и не напуштам. Да нам се корени не забораве, да се поносимо оним ко смо и шта смо.

Сада стојим и гледам је. Мирис покисле земље шири се ноздрвама. Осећам како је жедна. Била је ово сушна година. Памти он, као и ја, и горе и боље дане. Стари смо ми знанци. Читавог сам живота убирао њене плодове. Била је дарежљива. Сада гледам како коров из ње виче, а ја сам немоћан, стар и сам. И она је сама и запуштена. Потребни смо једно другом. Али једног дана постаћемо једно. Примиће она тело моје. Тада ћу постати део ње и остаћу ту заувек, у својој земљи.

Земља ова страшну тајну крије. Нека нам она служи као опомена!

 


 
Interesantno
pozitivni glasovi: 2  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar: