Karike.com je društvena mreža koja ti nudi priliku da komuniciraš sa svojim prijateljima, upoznaš nove ljude, saznaš šta drugi misle o tebi i postaneš zvezda! Za korišćenje sajta uloguj se ili registruj! Besplatno je...
NAGIBAGI blog
I danas se za najdarovitije mladiće kaže: To je golman Šoškićevog sjaja! Takva konstatacija, cak i posle tri decenije, znači priznanje za Milutina Šoškića, vratara Partizana i državne reprezentacije

I danas se za najdarovitije mladiće kaže: To je golman Šoškićevog sjaja! Takva konstatacija, Čak i posle tri decenije, znači priznanje za Milutina Šoškića, vratara Partizana i državne reprezentacije.

Brojna porodica crnogorskog ratnika, oficira Šoškića, posle oslobođenja dolazi u Beograd. Tu tri sina uče školu: najstariji je najviše voleo knjigu, s lakoćom je učio, posvetio se nauci, danas je profesor Pravnog fakulteta; Milutin se posvećuje fudbalu, sve je tome podredio, a najmlađi pokazuje pragmatičan duh - odlazi u automehaničare. Tri sina, tri različite sudbine. Ono što im je zajedničko, to je časnost i dostojanstvo. U svim životnim nevoljama stajali su uspravno, takvo su vaspitanje poneli iz kuće. Takvi su i danas.

Kao jedanaestogodišnji švrća Soškić je sa nekim drugovima iz razreda krenuo na stadion Crvene zvezde. Tu su bili testirani. Manjoj grupi, medu kojima je bio i on, rečeno je da će biti članovi mlađih pionira. Tako je mali Šole počeo da trenira.

Jednog dana su on i njegovi drugari iz kraja otišli na Stadion JNA. Gledali su treninge svojih vršnjaka. Dopala im se atmosfera i pitali su da li bi oni mogli sutra da dođu na trening. Rečeno im je da će ih probati. Bili su primljeni.

- Ne umem to da objasnim - kaže Soškić. - Da li je to bio prst sudbine ili ne znam šta drugo, tek osetio sam da mi je u Partizanu lepše, atmosfera je bila toplija, prisnija i tako sam za ceo život ostao na Stadionu JNA; sa povremenim intervalima odlaska i vraćanja.

Šoškić je bio i omladinski rcprezentativac Jugoslavije, kapiten i najbolji pojedinac Partizanovog juniorskog tima koji je osvojio dve titule prvaka države.

Za prvi tim crno-belih odigrao je 387 utakmica, za reprezentaciju Jugoslavije 50 puta čuvao gol.

Po povratku iz inostranstva posvećuje se trenerskom pozivu. I danas je profesionalac u SAD.

Oženjen je, ima troje dece. Već je prešao 60 godina (rođen je 1937. u Peći), ima nekoliko kilograma više, po kosi mu je popadale inje.

U onoj godini kada je tek osnovan Kup šampiona Evrope, Partizan je, mada nije bio jugoslovenski šampion, dobio poziv da bude učesnik. Tvorci te ideje su želeli da već na slartu afirmišu ovo takmičenje i pozvali su najbolje timove našeg kontinenta. A te 1955. godine Partizan je imao tim velikog potencijala.

Portugalski predstavnik, Sporting iz Lisabona, bio je prvi rival. Tamo su crno-beli igrali 3:3, a u Beogradu je pobeđen sa 5:1! Bio je to Milutinovićev dan, postigao je tri gola!

Sledeći protivnik je Real iz Madrida. Tada je Franko vladao u Španiji, nismo sa tom zemljom imali nikakve odnose, ali se za kraljevski klub znalo. Prvi meč u Madridu se završio neočekivanim porazom našeg lima - 0:4! Međutim, igra nije bila u skladu sa krajnjim rezultatom. Partizan je bio dostojan protivnik, Beograđani su dali čak dva gola koje je sudija poništio bez pravih razloga.

Revanš se igrao januara 1956. Stadion JNA je bio krcat. Svi su želeli da vide Di Stefana, Genta, Santamariju, Munjoza... velike zvezde Španskog i evropskog fudbala.Teren pod snegom. To je bilo neprijatno iznenađenje za goste; za domaće navijače prijatno iznenađenje je bilo u tome što se na golu crno-belih pojavio omladinac Milutin Šoškić.

- Bio sam iznenađen kad sam čuo sastav tima - priseća se Šoškić tog srećnog trenutka svoje karijere. - Igraću protiv takvih asova. To me je inspirisalo. Tremu sam imao samo dok utakmica nije počela. Kasnije sam igrao mirno. Nisam primio gol, delovao sam sigurno za jednog debitanta na jednoj tako važnoj utakmici. Tako sam promovisan u prvotimca. Žao mi je samo što nismo dali i četvrti gol a bilo je toliko šansi. Valok, Herceg, Miloš... svi su mogli bar još jednom da savladaju Realovog vratara. Sećam se daje Di Stcfano tu utakmicu odigrao fantastično. Nikad nisam video da jedan svetski as toliko trči. On je bio pred našim golom, a već sledcćeg trenutka je skakao i glavom odbijao loptu ispred svog golmana. Kakav majstor fudbala! Da njega nije bilo, Real bi otišao iz Beograda katastrofalno poražen. Ko zna, možda bismo te godine mi bili prvaci Evrope, a ne Real...

Mađari su uvek bili protivnik koji je uživao najveći respckt publike. Tog 11. oktobra 1959. godine u Beogradu je gostovala mađarska reprezentacija. Na golu plavih bio je Vladimir Beara. Gosti su igrali sjajno, pobedili su (4:2), njihov centarfor Albert dao je Beari tri gola.

U drugom poluvremenu selektor Timanić udovoljava zahtevu velikog Vladimira, koji rukama pokazuje da želi da bude zamenjen. Tirke se okreće klupi za rezervne igrače. Vitki mladić ustaje, zagreva se kratko, svlači trenerku i prilazi aut-liniji.

 

Bio je to tužno-srećni trnutak: svi smo znali da se od reprezentacije opraštao Vladimir Beara, golman svetskog formata i međunarodnog ugleda; na scenu stupa Milutin Šoškić, već dve godine prvi golman Partizana. Negde na centralnoj liniji susreću se Beara i Šoškić. Stisak ruke, stariji tapše svog naslednika, nešto mu govori, bodri ga, želi da on nastavi njegovim putem. Stadionom se razlegao silan aplauz. Gledaoci zahvalno pozdravljaju velikog Vladimira i istovremeno se okreću onome koji dolazi, aplaudiraju Šoškiću...

Još nam i danas svetli ta slika: odlazak starog ljubimca i dolazak nove zvezde. Bio je to ne samo sportski već i životni trenutak, podsećanje one večne igre -jedni odlaze, drugi dolaze...

I tako je jugoslovenska reprezentacija dobila novog čuvara mreže. I pored toga što je Šoškić već bio formiran golman, malo je ko verovao da će u dresu reprezentacije proslaviti zlatni jubilej. Jer je to doživeo još samo Beara. Čak su i Glazer, Mrkušić, Ćurković, Krivokuća, Pantelić i svi drugi mogli samo da snevaju o velikom trenutku takvog jubileja. Godinama je uža odbrana naše reprezentacije bila nepromenjena: Šoškić, Durković, Jusufi... Selektori su se menjali ali su tri asa ostajala kao igrači najvećeg povercnja.

Nasleđujući Bearu, mladi Šoškić je znao kako velika odgovornost počiva na njegovim ramenima. Taj strah Šole pretvara u pojačanu stimulaciju. Vežba fantastično, brani sve bolje, postaje ljubimac navijača i golman poverenja za sve stručnjake.

Kao i svi fudbaleri koji su dugo branili boje državnog tima, i Šole je imao svoje zvezdane trenutke, kao i pomračenja. Uz jednu posebnost: njemu se greške nikad nisu praštale! Čim bi selektor ocenio da je on krivac za poraz, šansu bi dobijali Krivokuća, Vidinić, Škorić... A Šole je sve te udarce stoički podnosio. Nikad nije klonuo duhom. Naprotiv, to ga je gonilo u novi red, uspehe, novo poverenje sastavljača reprezentacije.

Na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. reprezentacija Jugoslavije je bila jedan od favorita za medalju, pored Mađara i Italijana. Gol plavih je branio Milutin Šoškić. Na utakmici protiv Bugara imao je loš dan, trenutna indisponiranost kakva se događa mnogima, posebno čuvarima mreže.

Srećom, tu utakmicu nismo izgubili (3:3). Šoletov klupski drug Milan Galić, kapiten našeg tima, osetio se pozvanim da popravi ono što je njegov klupski drug pogrešio. Gale je na toj utakmici, kao i toliko puta u dresu reprezentacije bio nezadrživ. Probijao se kroz redove bugarske odbrane kao tenk. Dao je sva tri gola i tako su plavi ušli u polufinale. Ta utakmica je igrana u Napulju. Neočekivano, komisija selektora (Nikolić, Lovrić, Tirnanić) donosi odluku da protiv Italijana brani Blagoje Vidinić.

U finalu proliv Danaca, Šoškić je opet na klupi. Pati, tuguje intenzivno, onako kako to mogu samo veliki strasnici, a Šoškić je to bio u fudbalu.

Dobili smo finale (3:1) protiv Danske, Šoškić ima zlatnu olimpijsku medalju, zaslužio je. Sjajno je branio u kvalifikacijama i svim utakmicama pre onog kobnog meča protiv Bugara.

- Nikad nisam razumeo zašto nisam imao pravo na grešku, slab dan - jada se i danas Milutin Šoškić. - Najteže mije bilo kad sam u Napulju određen da budem rezerva. Nisam tražio objašnjenje, primio sam tu odluku mimo, bar spolja. Samo ja znam kakvu sam pustoš i patnju nosio u duši. Tako sam shvatio - a život mi je to kasnije potvrdio - da je na ovom svetu više muka, nepravdi i patnji nego radosti, zadovoljstva, pravde...

Šezdesetih godina Partizanove bebe su do te mere bile nadmoćne u našem prvenstvu da su u pet sezona četiri puta bile šampioni, tri puta zaredom. Na golu je stajao kapiten Milutin Šoškić.

Ta generacija crno-belih postigla je nezaboravan uspeh na međunarodnoj sceni - igrala je u finalu Kupa Šampiona Evrope! bilo je to u Briselu, 11. maja 1966. Pobedio je Real iz Madrida (2:1) posle Partizanovog vođstva (Vasović).

- Taj finalni meč se ne zaboravlja - uverava nas slavni vratar. - U tom trenutku smo bili bolji od Reala. Na žalost, imali smo rukovodstvo koje je bilo na niskom sportskom nivou. Nikad slabije u istoriji Partizana. I to u trenutku kad je trebalo da bude na najvećoj visini. Sećam se da su moji drugovi na dan utakmice vodili pregovore sa menadžerima, neki išli sa suprugama i devojkama u šoping, sve je bilo važnije od utakmice. Nije bilo prave koncentracije niti potrebne psihološke pripreme za jedan tako važan meč. To je bila šansa moje generacije, to nikad neću prežaliti. Uopšte, kakva je to bila greška što se taj veliki Partizanov tim raspao. Svi smo bili spremni da ostanemo za male pare, ali se u klubu nije imalo s kim razgovarati. Kakav je to bio udarac za Partizan i reprezentaciju kad smo odjednom otišli u svet Miladinović, Kovačević, Galić, Vasović, Hasanagić, Pirmajer, Bajić, Rašović, Davidović, ja...

Pre briselskog finala Šoškić je doživeo najveće priznanje: pozvan je u tim sveta na utakmicu Engleska - Ostatak sveta koja se igrala na Vcmbliju 1965, Jašin i Šoškić su branili po jedno poluvreme. Tako se naš golman našao medu najvećim asovima tog vremena.

- Bili su to nezaboravni trenuci - kaže popularni vratar. - Oko mene su bili čuveni igrači Evrope i Latinske Amerike. Više sam ih znao iz novina i sa televizije nogo što sam protiv njih igrao. Najbliži mi je bio Lav Jošin. Lako smo se sporazumevali. Oduševio me je kao čovek, a o tome koliko je bio veliki golman ne treba trošiti reči. l ostale slavne zvezde su vrlo jednostavni momci. Zapazio sam, što je pojedinac veći fudbaler, skromniji je i prirodniji. Umišljeni su oni mali koji pričaju samo o sebi.

I Šoškić je delio sudbinu svih jugoslovenskih igrača: otišao je u svet kad su se stekli uslovi. Menadžeri su mu nudili više klubova, on se odlučio za FC Keln, poznati zapadnonemački klub u kojem je pre njega igrao Zlatko Čajkovski, kasnije bio trener koji je s ovim klubom osvojio i titulu prvaka.

U novom klubu Šole je primljen sa velikim uvažavanjem, naravno, i dobrim finansijskim uslovima. Bio je poznat u toj zemlji. Počeo je dobro da igra, iznenadio je čak i Nemce svojim radnim fanatizmom. I kad je krenuo ka zvezdama, došlo je ono najgore - slomio je nogu! Jedan odviše smeli pad i nepažnja protivnika učinili su da dođe do preloma potkolenice. Gips, duga rehabilitacija, ponovni treninzi... i opet je stao na gol popularnog kluba. Navijači su to pozdravili sa velikom nadom.

I kako se često u životu događa, sreća kratko traje - došla je nova povreda. Novi lom noge. To je već zabrinulo lekare, ne i Šoleta koji se nikad nije predavao. Ipak, više nije bilo kao pre. Počeo je da razmišlja o kraju karijere. Zglob je ostao otečen, nastaviti sa igranjem nosilo je novu opasnost, odlučio je da skine golmanske rukavice. Vratio se u Beograd. Upisuje Višu trenersku školu, potom ga za trenera zove OFK Beograd. Preuzima tim sa Karaburme, radi savesno, uspešno i u novom klubu (a staroj ljubavi jer su mu plavi uvek bili dragi) ostaje pet godina.

Zovu ga drugi klubovi, odlučuje se za Kikindu. Stvorio je dobar tim, uneo je nešto novo među klubove Druge lige - odbio je svaku ponudu koja nije bila časna borba. A ugroženi klubovi su moljakali, nudili novac, pretili sudijama... nije vredelo. Šole je ostao dosledan sebi, moralu, svom sportskom uverenju.

Za taj svet ogrezao u korupciju, dogovaranju rezultata i lažima, Šoškić je bio stručnjak starinskog kova, naivna poštenjačina, neko ko nema veze sa stvarnošću. Istrajao je. Igračima je imponovao, a u rukovodstvu su ljudi bili podeljeni.

- Bilo mi je lepo u Kikindi - priznaje Šoškić. - Ostao bih i duže da nisam živeo odvojeno od porodice, bio sam potreban deci koja su rasla u svim iskušenjima današnje omladine i zato sam se vratio u Partizan. Nadao sam se da ću jednog dana biti prvi trener, takvu šansu nisam nikad dobio, valjda je to moja trenerska sudbina.

Radio je sa Milutinovićem i Bjekovićem. Ne kao trener golmana, već u svojstvu jednog od trenera. Ipak, žal za neispunjenom željom je ostao. Kad se pomene to da se golmanima kao trenerima ne veruje, boli ga. Oči postaju dva ponora tuge, njegov svetli osmeh odjednom je taman, a izraz lica opor.

Godine prolaze, Šoškićev plamen nade - da bude prvi stručnjak Partizana - polako se gasio. Aristotel kaže da je nada san budnih. A posle svega, budni as se miri sa onim što ga okružuje. Ostaje da radi u klubu koji mu je bio više nego ljubav mladosti. Tako emotivni ljudi kao što je on, sve primaju pojačano. I ljubav i patnju.

Dok je bio golman s njim je sunce ulazilo u odaje Partizana, danas nije tako; sad drugi igraju, nose njegov dres, oni su važni... Ipak, Šoškić i danas kaže da je dolaskom u Partizan ušao na vrata sreće.



 
Interesantno
pozitivni glasovi: 0  |  negativni glasovi: 0

Napiši komentar:

 

Korisnik
offline
offline NAGIBAGI (24)
Srbija, Beograd, Beograd



Blogovi: tagovi
nema tagova